Пише: Петар Давидов
Подсећам…
...Тих година једини човек који није пљувао у Русији је био Еским јер му се пљувачка смрзавала од хладноће. Одвратан однос пун мржње према Русима од стране бивше браће на ободу њихових граница, арогантно и неприродно понашање небеских партнера и њихово просветитељство са „Snickersima“ који су блештали својим плавим сјајем насупрот правог убиственог деловања овог пакетића. Одвратност железничких платоа. Љуске и коре са опушцима на тротоарима. Смрад у пролазима. Професори и доктори наука који продају на пијацама последње што имају. Инвалиди који просе милостињу у метроу. Радостна саопштења о довезеној прекоокеанској „хуманитарној“ (но нимало хуманој) помоћи (сећам се - једном су довезли прљаве гаће из Немачке), као и о следећој транши помоћи коју су најављивали спикери на радију уз тријумфалну интонацију. Бахатост и гађење од стране спољашњег вивисектора се подударала са нескривеном, некаквом патолошком мржњом изнутра. Да: Русију су мрзели и сами Руси. И десило се онако, на велико, баш по руски до краја, као код Достојевског у његовим „Демонима“. Немојте бити саркастични према љубазном друштву пијаног председника или ка другом рату на Кавказу када је претило да заувек изгубимо пристојно друштво.
Више сам волео да седим „у Европи“. Чистије је и некако мирније, а можете и језике учити. Незаинтересовано и повучено сам се смејао заједно са друговима-пријатељима над наредним куриозитетима „у Русији“: пијани Јељцин диригује оркестром, рубља је опет „рикнула“ и још неке забавне ствари. Имао сам друга посла тако да нисам обраћао много пажње на понижавајуће поруке, коментаре или заједљиве фразе. Тачније, трудио сам се да не обраћам пажњу. Без обзира на сва моја уверења, ја сам, ипак, схватио да се, све ово, односи и на мене. Не могу рећи да сам због овога био јако срећан: то је срамота за државу упркос мојој привидној аполитичности.
Стога, када су одједном цивилизовани медији пренели да руски варвари, негде на Балкану, имају некакву своју браћу, које је требало огадити по сваку цену, срећи није било краја: какви су то људи који се не могу назвати људима? Да, то су Срби, лоши Срби, великодржавни шовинисти који тлаче борце за слободу на тамо некаквом Косову.
О таквим Србима и Србији ја ништа нисам знао. Почео сам да добијам нека сазнања о њима из извора из којих су долазиле и информације о Русији. Ако говоримо о земљама «цивилизованог света» (у првом реду о САД) говорило се са поштовањем о Америци, са сервилношћу према њој. А она је о нама говорила са осећањем супериорности као код вивисектора који сецира организам који проучава уз цивилизовану забринутост. Србе сам ја осетио нашим - инстиктивно. То је као у тучи или лошем разреду: ако туку или малтретирају поред тебе и још некога, онда не можете да не осећате према њему, ако не љубав, онда саосећање према сабрату због несреће. А наш „разред“ је истински лош што и пракса показује.
Седим ја тако, са пивом у руци, у неком Диселдорфу, гледајући победничке извештаје најпоштенијих и најобјективнијих новинара света, извештавајући са одушевљењем о великој забринутости мирољубиве организације НАТО за безбедност на Балкану. Одјеном сам видео да ми, Руси, нисмо сами. Захваљујући Србима схватио сам да звати се Русом није срамота.
Оставио сам пиво и почео сам читати. Данима сам читао. О! Испоставило се да, негде на Балкану, постоји земља чији народ отворено говори да смо браћа. Пробајте да чујете ово од Енглеза или било кога другога. И не рачунајући на америчко заговарање о „пријатељству народа“ и вредностима међународног пријатељства. Занимљиво, мислим, какво „пријатељство“: оно више личи на окупацију –к ултурну (од идентитета европских народа под мудрим руководством САД-а није остало ни трага), окупацију - економску (сада није неопходно бити доктор економских наука да би схватио ко је газда у бившој Европи) и у крајњем случају војна окупација.
А Срби - да, верују у Русију, воле је и страшно су забринути што је пала у хибернацију или тачније речено у језиви сан са мамурлуком. У пратњи намрштених и збуњених погледа немачких „другова“ пошао сам на службу у српску цркву. Са чуђењем сам открио да разумем скоро све и не само на литургији већ и у разговору са парохијанима, избеглицама из Хрватске и Босне. Почетне и нетачне информације о Србима су доказане као лажне. Братски однос Срба према Русима је потврђен.
Не, нисам постао редовни парохијанин српских храмова или присуствовао редовно састанцима у избегличким клубовима - то није био случај. Просто сам почео да памтим, да записујем приче, догађаје из земље чија се судбина показала толико слична нашој. А Срби су ми говорили: “Ми смо мала Русија. И буди уверен да вас очекује иста ствар која се десила Србији или чак и горе од тога. На нама тестирају вашу руску будућност. Сачекајте, ускоро ће вас бомбардовати“. Ово је нешто у шта ја заиста нисам могао да поверујем: да ће културни, западни свет почети да бомбардује Русију: не момци, у ово сигурно нећу поверовати. Четврт века касније сећам се своје неповерљивости са стидом и тужним осмехом.
...Била је то нека врста дивљег одушевљења са којом су показивали „Милосрдног анђела“! Са каквом су радошћу пријатељи гледали вести када су сазнали да је Америка дозволила уједињеној Немачкој да учествује у операцијама НАТО-а у Србији! Где је нестао сав онај јучерашњи пацифизам који је грозно осуђивао „Милошевића и његову банду“! Какав је смех био када су показали ракете са натписом „Срећан Васкрс“! Седиш унутар овог усхићења и схваташ да се они не смеју само над Србима који су «дужни да схвате шта је то прави поредак», него и над Русима који су у срамном дремежу. А такође, и над Христом - „па где си Ти да спасиш своје православне Србе? Хехе“. Ове речи на ракетама нису постигле оно на шта су рачунали њихови аутори: с друге стране, исто се ово чуло на другим језицима и у другој земљи од тадашњих радостних гледалаца који су пролазили мимо Голготе. И овде је крај. Раскршће. Крст. Или и даље продужавате да мрмљате нешто о цивилизацији, када својим очима видиш како сама та цивилизација са одушевљењем уништава средњевековне манастире, као и болнице, куће и људе, притом називајући себе вашом приjательом; или ћеш признати себи да нешто није у реду у овом лепом друштву. Не могу да извлачим комбинације јер то постаје шизоидно, а имам и много других обавеза.
Те године, упркос свим напорима, нисам успео да стигнем у Србију - утицале су и младост, и беспарица, и затворена граница са Србијом. Тек после петнаест година почео сам да долазим на Косово. Видео сам како брзо и уз какав самозаборав је ишло коначно решење српског питања (Endlösung der Serbenfrage). Упознао сам будућег кума своје деце. Својим очима сам видео резултате мировних операција посвећеног Запада. Разговарао сам са људима који, заборавивши на све своје невоље, те дочекују као најрођенијег. Добио сам од нових власника Косова и њихових албанских послушника статус персоне нон-грата. Изнова и изнова се враћам у Србију сам, са породицом или са пријатељима. Све у свему весело проводим време. Баш те 99-е подвучена је црта и заведен је ред: сад смо на или-или. Време је за буђење. Наш народ се туче. Како сам видео касније, ова година је била година крштења за целу Русију. Изгледа да је стигло буђење.
А, Срби, посебно они који су остали на Косову, се смеју: „Схвати? Нема зла без доброга! Нас су бомбардовали - ви сте се пробудили. Даће Бог да ојачате. Нама није страшно, претрпећемо. Само да се ви пробудите“. Онда су почели истински да плачу. Нарочито када би долазили до гробља. Тамо су дечији гробови. Таква је овде НАТО терапија.
Јасно је да од бивших пријатељских односа са Европом није остало ни трага, испоставило се да су Срби били у праву када су стотину и један пут молили да јој не верујемо. Уосталом. Већ нема никакве Европе: постоји територија која је потпуно потпала под менталну окупацију Вашингтона која потпуно зависи од његових хирова. Као што наркоман или пијаница не може самостално да доноси одлуке - тако не може и Европа која се предала на милост и немилост дилеру преко океан. Трезан боље види. Русија се благодарећи Србији отрезнила. Сада ради и делује. Због овога ми изражавамо захвалност Србима.
Остале текстове Петра Давидова читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
Превод: Драган Николић
