Три удружења – Савез православних жена, Покрет Светосавље и Михољски збор – упутила су 4. априла 2024. писмо повереници за заштиту равноправности Бранкици Јанковић у којем протестују што ништа не предузима поводом говора мржње Динка Грухоњића.

Пошто од Јанковићеве ништа није стизало, ова удружења су, 17. априла, упутила и друго протестно писмо. У писмима се поставља питање повереници „како вам је баш то промакло да уочите штетну појаву и кривична дела која Динко Грухоњић чини у својим јавним обраћањима по разним медијима, на домаћим и међународним скуповима, укључујући и чланке на порталу аутономија.инфо, у којима подстиче изазивање нетрпељивости према грађанима српске националности, према СПЦ и православним верницима, а посебно (према православним – прим. аутора) женама?”

Повереница за (не)равноправност

„Можда за Динка и њему сличнима, не важе закони Републике Србије, јер су они заштићени истим оним донаторима који су израдили сајт Повереника за заштиту равноправности, по пројекту Америчке агенције за међународни развој (УСАИД)?”, протестују ова три удружења.

Потписници се питају како је могуће да повереница ама баш никада, у свом мандату, није реаговала против оних који „шире говор мржње према нама који смо српске националности и нама православнима”? Због тога, повереница се у овим писмима прозива да „јавну функцију користи(те) једнострано, пристрасно, (…) чиме подстиче(те) неравноправност”.

Од поверенице је коначно стигло писмо (с датумом од 15. априла), као одговор. У њему се најпре каже да повереница није покренула поступак јер није стигла никаква званична притужба (овде 2). Објашњава се да притужбу може да поднесе или лице које је дискриминисано, или НВО „која се бави заштитом људских права”. Из контекста је јасно да се протестна писма не рачунају у притужбе (постоји формулар за подношење притужбе), да ова три удружења нису регистрована као „бранитељи људских права”, те да су притужбу могли да поднесу једино у своје лично име, као „физичко лице које сматра да је претрпело дискриминацију”.У наставку повереничиног писма удружења се подучавају о томе у којим случајевима постоји дискриминација (с подтекстом да, ваљда, код Грухоњића тога нема?): „Да би био извршен акт дискриминације неопходно је да постоје три елемента:

1. да је лице или група лица третирана неједнако;
2. да је тај неједнак третман заснован на личном својству лица;
3. да такво поступање није оправдано законитим циљем, као и да не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се жели постићи” (стр. 3).

Коришћењем речи које се првенствено односе на јавну радњу – „третирати” и „поступати”, повереница као да поручује да се говор или написана реч не могу подвести под дискриминацију – чиме практично обесхрабрује потенцијалне подносиоце притужбе против Динка Грухоњића.

Тумачење дискриминације

Међутим, из примера које сам навео у прошлом тексту јасно је да повереница и изговорену или написану реч проглашава дискриминацијом, али онда када мисли да то тако треба. Случајевима тројице универзитетских професора – Брдара, Ристивојевића и Шуваковића – овде ћу додати и подсећање на случај др Владимира Димитријевића.

Димитријевић је на свом приватном сајту објавио текст у ком је, између осталог, написао да је „једино природна заједница између мушкарца и жене”. На то је НВО „Да се зна” поднела притужбу, а повереница одмах упутила писмо Димитријевићу да се изјасни о томе да ли је извршио дискриминацију.

Али, како је својим написом Димитријевић могао некога да дискриминише? Он није био на државној функцији па нешто лоше урадио – одбио, рецимо, да прими поднесак геј особе. Он није агитовао да се прекрши ниједан закон – позивајући, рецимо, полицију да малтретира транссексуалце. Он је само изнео свој вредносни суд. Зашто је то „дискриминација”?
Димитријевић је, дакле, одбио оптужбу за дискриминацију, објаснивши у свом одговору да је „као православни хришћанин” он само изнео „свој став о природној породици”, који се „заснива на светом предању цркве од истока”.

Међутим, повереница није усвојила ово објашњење, већ је изрекла праворијек да су Димитријевићеви ставови „узнемиравајући, понижавајући и представљају повреду достојанства групе лица на основу својства, чиме су прекршене одредбе чл. 12. ЗоЗД”. На тај начин он је – по оцени поверенице – писаном речју извршио акт дискриминације, те је позван” да на свом сајту упу­ти јавно извињење особама другачије сексуалне оријентације, као и да се убудуће суздржи од аката и изјава којима се крше прописи о забрани дискриминације”.

Значи, Димитријевић је извршио дискриминацију рекавши да је „једино природна заједница између мушкарца и жене”, а Грухоњић није када је за Србе изјавио да су „људи чудних физиономија и неартикулисаног језика”, којима ће „ноге бити све краће, а погледи све тупљи”, а чија деца желе „само да доврше покољ који су им очеви започели”, јер у Србији „људски живот вриједи колико један метак. Или трзај ножа”…

Да, јер је против Димитријевића правилно поднета притужба повереници, а против Грухоњића није.

Деаутошовинизација Србије

Неколико поука се може извући из овога. Прво, ко хоће да игра на њиховом терену – а „повереница за равноправност” је, наравно, само један од органа колонијалне управе – мора се држати њихових правила. Дакле, не вреди писати протестна писма, ваља попунити формулар на исправан начин.

А да би се то могло, треба најпре своје удружење регистровати као „бранитеља људских права”, или – што сам одавно предлагао – образовати својеврсну „Антидифамациону лигу”, штавише, већи број таквих НВО, специјализованих за подношење притужби против „говора мржње”, односно против „позива за нарушавање територијалног интегритета земље”.

Такође, потребно је наоружати се стрпљењем и упорношћу, не деловати само кампањски – што се обично завршава тако што дође амерички амбасадор и угаси светло (као у случају Грухоњић). На овом плану, образац за углед може бити систематски правни рад Адвокатске канцеларије Радић по питању Закона о родној равноправности. Али, таквих примера мора бити више од једног, ако се хоће стварна промена у медијима, односно својеврсна деаутошовинизација Србије.
То је онај „ситан рад” о коме говори професор Ломпар: „не смета што је ситан под условом да је рад – непрестано и истрајно понављање појединих речи и чинова. (…) Али, ‘ситан рад’ тражи културу која разуме пролажење времена, која учи индивидуалца да се подређује националној дисциплини.”

Нажалост, код нас је много више на делу култура великог маха, али кратког даха, накинђурена још и нашим сујетама. „Србин је, иначе, сујетан као паун”, записао је Михиз (257) речи Вељка Петровића, „и то тим више што има мање разлога. А кад се у стотини нађе један да заиста вреди, тај је једини и скроман.”

Доћи ће једном, наравно, и време за велике и храбре потезе. Али, то време се мора припремити стрпљивим и зналачким радом, „подређеношћу националној дисциплини”. Не вреди чекати да се саме од себе ствари среде – „да Руси изађу на Дунав”, или „да праве патриоте направе странку и да добију изборе”.

Дотле ваља преживети: и Закон о родној равноправности, и насртаје поверенице, и Хила и Грухоњића, и „лажљиву и противсрпску Н1” и отимање Косова, и ову нашу корумпирану и неспособну политичку класу… Јер, у каквом стању дочекамо та „велика времена”, тако ће и да нам буде.

ЈАСЕНОВАЧКА ГОЛГОТА: Историја и смисао србоцида ( КЊИГА НА ПОКЛОН )

Извор: Стандард.рс