Пише: Цвијетин Миливојевић
Ајвор Робертс, британски амбасадор у Београду из друге половине деведесетих година 20. века, са нашим тадашњим Вождом састајао се у четрдесетак наврата, дакле, тек нешто мало мање пута но што је актуелни амерички велепосланик Кристофер Хил, за сада, постројавао нашег данашњег Врховника. Међутим, из оног времена, остало је упамћено и то да му је Милошевић једанпут скресао у лице: „Ако сте овде да бисте представљали своју владу, онда сте добродошли. Али, ако сте овде да бисте се мешали у послове наше земље, онда нисте!“
Ако ми прошле јесени нисте веровали, до сада сте се сигурно уверили ко је то и Врховнику и опозицији, поткрај лета, наложио да се ванредни парламентарни и ванредни локални избори у Београду имају – к'о нигде у ЕУ ни у нашем комшилуку – одржати, под морање, баш у истом дану, по кратком поступку, до краја 2023.
Погађате и ко је то, усред здања највишег представничког и законодавног тела ове земље, лично постројавајући представнике српске власти и парламентарне опозиције, „погурао дијалог“ о испуњавању „света три захтева“ опорбе уочи предстојећих локалних избора. Погађате онда и ко је наложио нашему Врховнику да „попусти“ таман толико да изгледа да је попустио управо таман онолико да би убедио део опозиције да изађе на ове изборе. „Јавља вам се“ онда и ко је наредио „излазачима“ из опозиције да јуришом похрле на изборе, без обзира што изборни услови нису ни близу фер, демократских и равноправних. Јер, нема толико лоших изборних услова под којима „излазећи“ део наше традиционалне опозиције не би изашао на изборе.
Онда вам је више него јасно и то да Врховник српски Његовој екселенцији Хилу, чак ни у шали, никада неће рећи оно што је Милошевић одбрусио сер Робертсу.
. . .
Прво мазохистички пристану да се Врховникова Тајница сурово поигра с њима, па им предложи да сами предложе закон којим ће се уредити право и неправо гласања за оне који, из „туристичких“ и других разлога, пријављују пребивалишта онамо где има некаквих избора, а одјављују се из места „одонамо“ где избора нема ни на видику. Онда опозициони законописци смисле ингениозну идеју да забране (и то ретроактивно!) да на својим новим адресама, 2. јуна, гласају сви они који су променили пребивалиште у последњих 11 месеци. Због чега би сваки грађанин који није „професионална гласачка птица селица“, а коме би његово уставно право да гласа било ускраћено, већ 3. јуна, могао да покрене иницијативу за оцену уставности оваквог закона и да тако сруши легалитет целог изборног процеса.
Прво им „падну“листе на неким (бео)градским општинама, због њихове грешке, па се жале, прете да ће, „до петка ако им се не дигну листе“, да одустану од изласка на изборе, а онда истог дана као велику победу дижу у небеса тај свој тал са влашћу: као, ето, присилили смо их да нам ипак „пусте“листе...
Пошто се, пре тога, ти исти „излазачи“ офирају како су, наводно, са Врховниковим капућехајама постигли „џентлменски договор“ да се закона који су сами писали, а са СНС већином изгласали, не мора држати баш „као пијан плота“ ако се неки од њих и кандидују у општини у којој немају 11 месеци пребивалиште (активно бирачко право), али тај закон мора да важи за грађане који имају само пасивно бирачко право, тј. гласају...
Због чега их, са друге стране, зачикавају и сеире над њиховим аутоголовима, дојучерашње колеге и саборци из „проевропске“ коалиције, а данашњи бојкоташи из принципа. А да запетљанција буде већа, док се у Београду гледају „преко нишана“, ти исти „излазачи“ и „бојкоташи“, у неким другим градовима (Нови Сад, на пример) и општинама излазе на једној изборној листи?!
Из репертоара Вукових поскочица (https://pravda.rs/2024/5/9/cvijetin-milivojevic-srpski-politicki-crven-ban/) наш народ има једну баш примерену: „Ј... луд збуњеног.“ С тим што су овде грађани, а посебно симпатизери опозиције, ти који су у оба трпна придевска стања укључив и „трпни“ глагол.
Зато је чак је и Иницијатива (јавних личности) „Проглас“ поручила да, овај пут, нема морално право да, „у условима када у Србији нема слободних и поштених избора“, позива грађане на изборе, али да то није ни позив на бојкот, већ је једино имало смисла борити се до краја за изборне услове, да до бојкота не дође. Због тога је изостала и GOTV (get out the vote; „изађи и гласај“) антирежимска кампања позивања грађана да масовно изађу на изборе, што је, прошлога децембра, на бирачка места извело и немали број дотадашњих апстинената.
. . .
Опозиција је, махом, прогутала мамац о локалним (пазите: локалним!) изборима као некаквом референдуму „за и против“ Вучића, а то се, кроз „упутство за разумевање“ које подастире његова пропаганда, чита као: за и против Србије, за и против српског народа, за и против Српске, за и против проглашавања Срба геноцидним, за и против останка КиМ унутар Србије...
Чекајте, мало. Не рече ли одважно наш председник пред кинеским председником: „Тајван је Кина и – тачка!“ Пријало је то сигурно Си Ђи Пингу; а и Вучићеви бирачи су, безбели, били поносни на свог лидера...
Али, пусти пусту Кину! Због чега, макар, национална, ако већ ова друга неће или не сме, опозиција не приупита председника Србије: Зашто не рече „КиМ је Србија и – тачка“? Зашто не смеш то да изговориш и то неким конкретним потезом овериш?
Стварно, како су то, на пример, вођама националне парламентарне опозиције минимални услови („црвене линије“) за излазак на локалне изборе у Београду скоро исти као и „бојкоташима“ из бивше коалиције „Србија против насиља“, а није им, рецимо, услов свих услова да, претходно, председница Народне скупштине распише и – изборе на КиМ?!
Нека Врховника, нека и даље ћути, а ћутаће и крити од грађана чији је председник све и о свему што је учинио противно интересу овог народа све дотле док га управо његови бирачи не „провале“.
Али, зашто опозиција (а од 13 потврђених изборних листа у Београду, бар пет њих нису провизорне, сателитске, већ их опозициони гласачи перципирају као истинску опозицију) ћути када „архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком и патријарху српском“, косовска (привремена) администрација, поново забрањује улазак у КиМ и одлазак на Свети архијерејски сабор, у престони манастир СПЦ, Пећку патријаршију?
Не би то била подршка садашњем патријарху лично, већ порука да опозиција не види Цркву као канал за духовну контролу над бирачким телом, као што то чини садашња власт.
Зашто се, макар национална (а у нормалном свету то би радила цела опозиција, али и владајуће партије, без обзира на идеологију) није огласила ни 2018, ни 2020, када се на Сабору СПЦ озбиљно расправљало о идеји да се, у склопу промена Устава СПЦ, промени и име Цркве у: „Српска православна црква – Пећка патријаршија“? Јер, Српска православна црква – Патријаршија у Београду устројена је тек 1920. године.
Да разлучимо, најпре, како се то, по којим и чијим законима, световним или духовним, највишим црквеним великодостојницима СПЦ забрањује улазак на територију на којој су најстарији хришћански православни манастири и вишевековно седиште исте те цркве? Ко је крив за то? Да ли само и увек „неки тамо Курти“ или кривице има и до ове власти и до самог руководства Цркве?
Зашто пуна титула поглавара СПЦ гласи „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски“ и зашто је атрибут „пећки“ на првом месту?
Пећка патријаршија чува свештени трон у који се ритуално уводе српски архиепископи и патријарси, она је столећима била духовно, али и културно средиште српске државе, један од најважнијих елемената идентитета српске државе и народа.
Пећка патријаршија је (пре самопроглашења независности Косова!) уписана у листу светске културне баштине и под заштитом је Унескоа.
За владавине цара Душана црква је из ранга архиепископије подигнута на ниво патријаршије, пошто је претходно, 1346. године, из Жиче, у цркву Светих Апостола у Пећи премештено седиште српске архиепископије.
Пећка патријаршија је потрајала до пада Српске деспотовине, 1459, и смрти патријарха Арсенија Другог, 1463, када је била укинута, а њено подручје потчињено Охридској архиепископији. Обновљена је 1557, а Макарије Соколовић је постао први патријарх обновљене патријаршије.
Пећка патријаршија је потрајала до 1776, када су, после аустријскоо-турског рата, Срби из ових области кренули у велики сеобу под вођством патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића.
Дакле, пуних 330 година главно седиште српске патријаршије било је у Пећи!
Зато је, после поновног успостављања јединства Српске православне цркве 1920, обновљена и традиција устоличења у пећки трон.
И, какве све ово везе има са локалним изборима које Врховникова Тајница (исто као и њени претходници на месту спикера српског собрања: др Небојша Стефановић, мр Маја Гојковић, Ивица Дачић, др Слободан Орлић) не желе или не смеју (иако их Устав Србије на то обавезује!) од некога моћнијег од себе да распишу локалне изборе и на Косову и Метохији? Макар, за почетак, у оних 10 општина са српском већином које би требало да чине некакву „Заједницу српских општина“...
Замислите да патријарх српски, уместо у београдској заветрини близу световног двора на Андрићевом венцу (успут, могао би неколико месеци годишње да управља и из Сремскокарловачке митрополије, где је, такође, деценијама било најважније српско црквено седиште), на трону српских патријараха столује у Пећи.
Колико би то значило српском народу на КиМ?!
И, колико би љутих заговорника одсецања СПЦ од њене суштине, идентитета и историје, а то су (после необјашњивог одустајања чак и од неспорно српских манастира у Македонији), пре и изнад свега, српски манастири и остали споменици културне баштине на КиМ – макар, за тренутак, ретерирало у својим намерама? Српског патријарха који столује у Пећи, на челу Цркве, која има још турске тапије на хиљаде и хиљаде хектара земљишта на КиМ, тешко да би неко могао да „отцепи“ од Србије.
Ако већ неће или не сме да то учини „сапотписник“ Првог бриселског споразума, тадашњи ППВ, а данашњи Врховник српски, ево идеје за опозицију да му, на примеру укидања слободе кретања патријарху српском, разбуца и Први и Други (француско-немачки план) бриселски, са све Охридским споразумом. И да и на томе, она, опозиција поентира у кампањи са локалне изборе.
Дакле, разумемо да су Врховник и Доглавник му Дачић, у априлу 2013, парафом на бриселску капиталуцију, за себе саме, као државне званичнике, преузели обавезу да, ако некад пожеле да пређу на територију „срца Србије“, морају да за то траже специјалну дозволу од Харадинаја, Тачија, Куртија, даље упиши сам...
Јер, тамо пише да ће „стране обавестити једна другу о посетама својих званичника“.
Е, сад, који геније је предложио, а који прихватио да се у „државне званичнике“ сврстају и црквени прваци? Бог би га знао. Наиме, Врховник и Доглавник му су парафирали и то да „прву групу званичника чине председник, премијер, заменици премијера, председник Скупштине и министри унутрашњих послова, спољних послова и одбране“, а „другу групу чине сви други министри, потпредседници Скупштине, директори канцеларија Владе и безбедносних агенција, председници Уставног и Врховног суда, јавни тужилац, као и сва друга лица која имају физичко обезбеђење, примера ради верски поглавари“.
Што би значило да верски поглавар (било чији, било које вере), ако нема физичко обезбеђење, може слободно, као сваки други грађанин да прелази административну границу између „Републике Косова“ и овога што смо, до 1989, из милоште звали „УжаС“, тј. „ужа Србија“.
А ја верујем да неко ко је чувар трона првог српског архиепископа Светог Саве може и без обезбеђења међу народ, међу Србе, али и њихове комшије Албанце. Па, и да на трону пећких патријараха, али у Пећи, а не само у Београду, остане онолико дуго колико је то од помоћи и утехе преосталом српском православном народу на КиМ.
И можда тако, два и по века после Чарнојевића, личним примером, поведе велику сеобу Србаља, али у супротном, овај пут, у смеру Пећке патријаршије.
Ето опозицији оболелој од вишка опортунизма понека конструктивна идеја како да покуша да доака режимском дволичњаштву.
Иначе, ако не искористи ове две недеље за неки искорак у кампањи, после 2. липња, оно што преостане од опозиције могло би се свести на „Меџлис евет-ефендија“ који је је, 1876, покушавајући да избегне притисак тадашњих западних сила и царске Русије, као имитацију парламента, оформио Мидхат-паша.
Наравоученије: „Меџлис евет-ефендија“ се може превести као „Веће аминаша“. „Евет-ефендија“ је, такорећи, климоглавац по професији. Његово је, као сваком полтрону, да увек климоглави, амина и потврђује све што главни каже, да му се диви, да га хвали и одушевљава се сваком његовом речју и делом. А Мидхат-паша је протеран из Отоманске империје пре него се тај „парламент“ и састао.
Извор: Правда
