Текст који смо објавили прошле недеље изазвао је доста гужве иако га је пренео само још један портал. Остали не смеју, и то најбоље потврђује веома проблематичну тенденцију коју смо описали и разлоге због којих не смеју.
Јавило ми се и доста озбиљних Руса да ми кажу да су прочитали и да је тема врло интригантна. Како је један од њих рекао, ви пишете о нама ствари које ни ми не смемо. Не очекујем међутим да то ико преведе и објави тамо. Што би рекли, рат је и није тренутак. Разумем. Тамо је заиста рат, на разним нивоима. Не ратује се само у Украјини. Руси ратују пре свега сами са собом, са својом елитом, наслеђем, погрешним уверењима којима су се уљуљкивали скоро четири деценије, са страним агентима утицаја, са бизнис и банкарским баронима и многим другим мукама које су наследили из двадесетог века. Све се то мења јако споро, али одлазак Шојгуа и долазак Белоусова показује да се ипак креће. НЕ тако давно на том месту се налазио Сердјуков…
Ове недеље боравио сам тамо. На позив администрације губернатора области Вороњеж и ректора Вороњешког државног универзитета (са 21 000 студената) посетио сам први пут овај важан историјски град. Од Москве до Вороњежа путује се између шест и осам сати возом. Летова према том делу Русије нема, јер тамо лете дронови и ратни авиони. Вороњеж је на неколико стотина километара од Харкова и Луганска. Ради се о престоници такозваног чернозема, простора који се природно прелива у источни део Украјине и који преко Дона силази на Азов и улази у Црно море.
Но занимљиво је најпре да се сада из Истанбула лети за Москву преко Грузије, а не више оном даљом рутом која иде преко нас, Мађарске, Пољске и Белорусије. Ето зашто се тамо одвија покушај побуне и смене власти. Засад је премијер прошао боље него несрећни Фицо који је показно одрађен на начин који су Тависток и МК ултра екипа смислили и користили још пре више од пола века Увек је наравно атентатор сам, напросто му дошло…
Током кратког боравка у Москви имао сам прилике да видим необичну велику изложбу на отвореном која је недавно постављена на Тргу победе. Ради се о десетинама комада НАТО технике која је у операцијама у Украјини заплењена, уништена и освојена. На широкој плошчади постављени су уредно обележени и означени леопарди, абрамси, бредлији, и друга борбена и инжињерска техника. Занимљиво је да су код свих задржане и истакнуте националне заставе држава из којих су стигли па се поред украјинске ређају америчка, британска, француска, немачка, турска, финска и друге заставе НАТО земаља. Руси тиме фактички показују народу да су већ сада у рату са НАТО-ом а не само са Украјином и да тај рат неће скоро бити завршен, те да врло брзо може дођи до сукоба са војницима НАТО земаља.
Поред ове изложбе пролазе десетине хиљада људи, сликају се, разгледају. Најављено је да ће трајати бар месец дана.
Пут до Вороњежа траје од шест до осам сати. То је лепа прилика да видите стварну Русију. Ови делови између река Вороњеж и Дона су заиста прелепи. Дивна, богата земља која рађа шта год се у њу убаци, степе испресецане шумарцима у којима се мешају зимзелено дрвеће и брезе, озеленели крајолик… Један дан су љубазни домаћини међународног медијског форума на коме смо учествовали, организовали посету козачкој заједници Бутурлинке. Обишли смо мало село које чини оквир њихових активности, слушали њихове традиционалне песме, уживали о причама о историји разних козачких заједница на простору јужне Русије и Украјине, јахали коње итд. Бутурлинка је мали град назван по имену грофа Бутурлина и један од центара козаштва. Међу козацима је свештеник међу најбољим јахачима, а видели смо и децу како са макетама мачева вежбају чувено козачко махање сабљама.
Нас десетак међународних гостију форума имали смо прилике да се сретнемо са губернатором и људима из његове администрације. Наредни дан смо били гости холдинга РИА Вороњеж у коме ради око петсто људи и издају велики број писаних новина за различиту клијентелу. Причали смо о значају регионалних и локалних медија и ја сам им пренео наше трагично искуство приватизације медија подржавајући значај очувања државног власништва и уопште опстајања локалних система информисања како би се избегла пуна централизација. Питали смо шта се дешава са такозваним „либералним“ медијима и ту сам прилично констернације изазвао објашњавајући им колико нам штете наноси Комерсант. Новина у којој је међу најважнијим људима Ђукановићев и Роћенов друг Сисојев, представља извор који овдашњи окупаторски медији цитирају као наводну позицију Русије јер долази из номинално руског медија. Руководство није било срећно да прича о томе, али су ми накнадно дошли разни људи и замолили да то напишем и пошаљем да се чује код њих.
Иначе град је изузетно чист и добро развијен. Ово је град који је Петар Велики ојачао и развио као јужни центар империје. Ту се увек налазила јака војна поставка која је одбијала Татаре и Турке са Крима. У другом светском рату био је поприште великих битака и приликом ослобођења осамдесет посто зграда је разорено тако да је урбанизам спој преосталог барока и класицизма и стаљинистичког масивног соцреализма. Ту је изгинуло много Мађара и Румуна.
Универзитети су посебно познати по наукама које се баве техником и механиком. Врло су поносни на чињеницу да је ту направљен мотор ракете која је Гагарина послала у свемир. Граде се и авиони и много сложених и високо квалитетних производа. Иначе граду је званично признато да је ту почела изградња чувене флоте Романових. На плошчади адмиралитета налази се лепа макета брода и ту је табла са обележјем о улози Матије Змајевића о изградњи ове флоте. О свему томе се брине најпознатији Србин у овим крајевима Љубо Радиновић, власник ресторана који се и даље зове Југославија, како је то било и на почетку, пре скоро три деценије кад је Љубо овде дошао. Ради се о веома утицајном човеку, једном од најближих сарадника Рогозина, човека кога веома поштују и губернатор и ректор и сви руски званичници. Близак је пријатељ и са најзначајнијим чеченским интелектуалцем, Џамбулатом Умаровим.
Љуба је помагао многим људима на нашим просторима, подстицао повезивање и организовао много тога. Он сматра да је за нас погрешно да се усмеравамо на Москву јер је то огромна џунгла у којој је тешко доћи до озбиљних људи. Стога подстиче наше људе да се усмере на Вороњеж и друге регионалне центре и да са њима развијамо сарадњу.
Рат се генерално сматра трагедијом. Овај крај зна шта значи озбиљно ратно страдање и разарање. Многи имају родбину у Харкову , Кијеву итд, и брину за њих. Но већина је чврсто уверена да су сви они тамо жртве пре свега НАТО-а и „нато фашизма“ који на Русију креће исто као и 1941. На улици не видите много тога што је у вези са ратним дешавањима, али овај регион је генерално најближе повезан са Луганском. Дошао је велики број избеглица, регионална РИА помаже у свему медијима у Луганској области, брину се о рањенима итд. Овде је важна база СУ 34 и деси се да Украјина повремено пошаље дронове и дотле.
Руска провинција јесте сиромашнија од Москве и Питера и то се лако види по томе што још увек можете видети на улици старе ладе, аутобусе итд. Но сва индустрија је очувана, доста се улаже у разне области живота и посебно културу и образовање што их раздваја од тенденција на западу данас где се све претвара у забаву.
Посебно поглавље овде чини прича о црквама. Има дивних цркава из осамнаестог века, али је симбол града недавно завршени Благовештенски сабор. Овај фантастични храм подигнут је у спомен на главни храм који су комунисти разорили после 1918 године. Ради се о једном од десетак највећих православних храмова уопште.
Нажалост, главни трг и даље носи Иљичево име и њиме доминира огромна фигура Лењина, окруженог црвеним заставама. Улице носе име Кирова и других совјетских хероја, свуда и даље видите петокраку, чему додатно доприноси потреба да се садашњи рат изједначи са великим отаџбинским ратом од пре осам деценија. На моје питање зашто се и даље држи овај споменик човека који је наредио рушење цркава и друга злодела према традиционалној Русији, они тврде да наводно има и даље пуно људи везаних за ту традицију и да због њих морају то да одржавају.
Бојим се да то није прави одговор. Као и код нас, чини се да су и даље веома јаке неке чудне снаге које нагоне Русе да држе ове симболе своје пропасти. Код нас се управо због тога одржава онај вампир на Дедињу који симболише позицију окупиране Србије. Зато Домус флорум деленда ест или укинимо Кућу цвећа у нади да ће и Руси избацити свог вампира са Црвеног трга и разних других градова.
П.С. Погледајте како се вештачки брани сулудо опстајање придева Југословенско из имена Спортског друштва Партизан…
Извор: Правда.рс
