Пише: Цвијетин Миливојевић
Прихватио сам се мандата за састав Владе Републике Србије у коме је и Косово и Метохија – рече, приликом представљања свог експозеа пред пленумом Народне скупштине, председник Српске напредне странке и мандатар Милош Вучевић.
У то да је Косово, било, јесте и биће део Србије куне се, свих 12 година своје власти, и сам мандатор, дакле онај који је и Вучевићу и Ани Брнабић (АБ) пре тога, па и себи самоме, 2014, поверавао мандат за састављање највишег органа извршне власти, дакле, Владе која, по Уставу, утврђује и спроводи унутрашњу и спољну политику ове земље
Па, шта онда још чека Врховникова Тајница када је реч о расписивању локалних избора на КиМ, пошто је напредњачки режим већ у дванаестогодишњој уставној доцњи, односно кршењу Устава у трајању од исто толико година ? Значи ли то да, расписивањем избора за 2. јун, само у седамдесетак градова и општина „уже Србије“ без КиМ - председница српског парламента не признаје да је КиМ део Србије?
. . .
Могу да разумем мотиве због којих НАДА (Нови ДСС и ПОКС) неће изаћи на београдске изборе, али су скоро исти они због којих на изборе неће ни лево-либерални-центрумашки део бивше проевропске коалиције „Србија против насиља“.
Милошу Јовановићу и Војиславу Михаиловићу примереније би било да њихова „црвена линија“ за (не)излазак на изборе буде то хоће ли председница Народне скупштине Србије, колико данас, за 2. јун расписати и изборе за локалне самоуправе на територији Аутономне покрајине КиМ.
Овај услов – а не само „испуњавање три услова на трагу препорука ОДИХР“ - приличио би, с обзиром на њихове ставове у вези са националним питањима, и Српском покрету „Двери“, Народној странци, Доста је било и још понекима са опозиционе стране, а поготово рођеном Косовцу Сави Манојловићу и његовом покрету „Крени – промени“. За Несторовићеве, и оне што су остали уз њега и оне што чине други посланички клуб, ако су доследни себи – овај услов, као „бити или не бити“, мора да се подразумева!
Са „младожењине стране“, такав услов би, ако им је имало до образа и личне части (да политичку оставимо по страни), морала да испостави, на косовском завету упостављена, Социјалистичка партија Слободана Милошевића, са својим лидером, рођеним Призренлијом Ивицом Дачићем; то би морао да буде и услов свих услова „Заветника“ чији је стварни политички отац (а и Милицин отац) један Рајко Ђурђевић; то би морали као минималан услов да затраже и Шешељеви радикали са Вучићеве листе, а о преовлађујућим напредњацима да и не зборим, макар само и због заклетве свог оснивача и првог председника Томислава Николића („Тако ми бог помогао, има да оборимо све те издајничке споразуме и вратимо се са војском и полицијом на Косово“).
Наравно, то су морале да затраже и, закључно са 30. априлом, већ проглашене листе за београдске изборе: „АВ – Београд сутра“; ГГ „За зелени Београд – Кад ако не сад – др Дејан Жујовић“, ГГ „Ћале, ово је за тебе – Петар Ђурић“; „1 од 5 милиона – Београдски фронт – Ритам града, Душан Теодосијевић градоначелник“, а посебно „Руска странка – Срби и Руси браћа заувек“…
Управо оно што су и представници Српског националног већа КиМ, „Отаџбине“ и СНФ-а (Момир Стојановић, Момчило Трајковић и Славиша Ристић), прошле недеље, захтевали од председнице Народне скупштине да, пошто је већ, другим поводом, а по наређењу Кристофера Хила, донет Закона о изменама и допунама Закона о локалној самоуправи којим се омогућава расписивање избора у свим локалним самоуправама у Републици Србији, то буде искориштено да се, о истом трошку – распишу и избори у локалним самоуправама на КиМ. Уз додатак да је то Брнабићевој, по функцији, и њена „уставна обавеза којом се потврђује територијални интегритет и суверенитет и целовитост Републике Србије“.
Зато, уместо празних речи попут „платићете цену због прихватања на Светог Јована имплицитног признања Косова“ и француско-немачког плана и Охридског споразума, ето шансе и Милошу Јовановићу да или коначно, на добро Србији, истера на чистац Врховника и његове виделисте (да видимо смеју ли или не смеју, од својих „америчких и немачких пријатеља“, да распишу изборе на КиМ), па онда да или изађе на све локалне изборе, под условом да буду расписани и на КиМ, или не изађе у Београду и још којекуде, као што је већ одлучио, али овај пут да за то има и најјаче, национално и државно оправдање! Макар и „Лајбницов довољни разлог“ (све има разлог зашто је тако, а не другачије, тј. ништа се не догађа, а да нема разлога зашто је то тако), што би рекао Врховник који га понавља месецима, истим ентузијазмом с којим је, ономад, на почетку своје владавине, немилосрдно цитирао Макса Вебера и његову „Протестантску етику и дух капитализма“ када их, изненада, „открио“…
. . .
У колумни под насловом „Док Брнабић не распише локалне изборе на КиМ, не може бити ни избора у „ужој Србији“!“ (14.3.2024), претпостављајући како ће се и овај пут „Душан Силни“ и његови „Уроши Нејаки“ из опозиције односити према овој теми свих тема, написао сам да будућа спикерка парламента АБ има шансу да – ако напокон учини оно што су претходни спикерфони (др Н. Стефановић, мр М. Гојковић, И. Дачић и др В. Орлић), кршећи Устав, одбијали да ураде – из политичког „Фикуса“, преко ноћи, васкрсне у српску „Лилу рамонду“.
Зато што (само да подсетим на нека од аргумената које сам побројао у тексту https://pravda.rs/2024/3/14/cvijetin-milivojevic-za-pravdu-dok-brnabic-ne-raspise-lokalne-izbore-na-kim-ne-moze-biti-ni-izbora-u-uzoj-srbiji/ ) председника српског парламента на то изричито обавезује Устав Републике Србије који каже и то да је територија Републике Србије „јединствена и недељива“. Зато што то не забрањује ни Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН) којом је окончана НАТО агресија на Савезну Републику Југославију (СРЈ), односно Србију. Зато што најмање две чланице Савета безбедности са правом вета, као и већина земаља чланица УН која представља три четвртине човечанства, не би имало ништа против. Зато што нешто озбиљно против тога не би смео да зуцне ни тзв. колективни Запад, пошто је већ, прошле године, као регуларне и демократске, легалне и легитимне, признао резултате избора за градоначелнике које је на, скоро апсолутно Србима настањеном, северу Косова, расписала приштинска власт, а за које је, према извештају Би-Би-Сија, гласало само 3,5 одсто грађана и на којима је (према тврдњи нашег Врховника), од укупно уписаних 45.950, гласало тек 1.567 бирача, а од тога само 13 Срба?! Зато што никакав Бриселски споразум не може да има супремацију над Уставом Србије, јер свако супротно тумачење значи позив (и оправдање) за државни удар!
У том тексту подсетио сам и на члан 86 Закона о локалној самоуправи који каже да председник Скупштине Србије расписује изборе за одборнике у року од два месеца од ступања на снагу одлуке о распуштању скупштине јединице локалне самоуправе, а то се у случају српских општина на КиМ догодило не пре 60 дана него пре 12 година?! Пошто је последње локалне изборе на КиМ је, по Уставу и законима Србије, за Ђурђевдан 2012. године, расписала тадашња председница српског парламента др Славица Ђукић Дејановић, „жуто-црвена“ влада је, пре свега пдо притиском Берлина, одустала од тих избора, али су они, супротно диктату из Београда, ипак, одржани у Звечану и Зубином Потоку, али резултате тих избора одржаних по законима Србије - новоформирана „напредно-црвена“ влада није признала?! Влада Дачић - Вучић је, чак, у септембру 2013, силом распустила и, до тада постојеће, сазиве локалних (српских) скупштина општина на Космету (Косовска Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток)!
Према члану 15 Закона о територијалној организацији Републике Србије, председник Народне скупштине „расписује изборе за одборнике скупштине нове општине у року од шест месеци од дана ступања на снагу закона којим је нова општина основана“, а ради подсећања, међу тим, сада већ не толико новим, косовскометохијским општинама са српском већином је и њих шест јужно од Ибра: Грачаница, Партеш, Клокот, Ранилуг, Штрпце, Ново Брдо…
Додајем сада овде и Закон о локалним изборима. Члан 1 прописује да се одборници бирају на четири године, а у члану 34 (надлежност за расписивање локалних избора) пише да „локалне изборе (у Републици Србији) расписује председник Народне скупштине“. Тачка и словима!
И зато што се Приштина, у међувремену, неиспуњавањем свог дела обавеза из Основног бриселског споразума, самодисквалификовала као кредибилан преговарач, тако да Србија има пуно право да све врати на нулту тачку, односно претходно стање, од пре априла 2013, рачунајући и институције државе Србије, за почетак, макар, у српске средине на КиМ.
. . .
Шта се још променило откако сам, пре месец и по, писао о овој теми?
Национални део парламентарне опозиције (НАДА) већ се одлучио за бојкот београдских и још понеких локалних избора, али разлог за то није било то што – како би се могло очекивати од „државно и национално одговорне“ опозиције - АБ није расписала изборе и у данашњих 37 (до НАТО агресије, 29) градова и општина (или, макар, само 10 оних са српском већином) на КиМ, већ то што локални избори, само у „ужој Србији“, нису пролонгирани за рану јесен?!
На другој страни, за еврофанатични део „излазача“ из опозиције, које КиМ баш нешто и не занима, повода за, ипак, бојкот београдских и још неких избора је, из дана у дан, све више: од другог (када су избори расписани) до 28. априла, осим „АВ – Београд сутра“, потврђено је још неколико листа подржаних од стране фантомских подржавалаца за чију аутентичност „сведоче“ искључиво напредне општинске управе по градским општинама; па, рецимо, АБ је потврдила да од чишћења бирачких спискова неће бити ништа јер су, рече ли тако, „за то потребне недеље, ако не и месеци“ и томе слично…
Та чињеница, да се, поводом локалних избора на КиМ, барем до првомајских благдана АБ није мешала у свој посао, на несрећу, не смета ни свим оним саставним, самозваним патриотским, елементима коалиције „АВ – Београд сутра“ (рачунајући и костур ове коалиције звани СНС) који се даноноћно куну да им је КиМ „срце и душа“ и највиши државни и национални интерес!
Променило се и то да је, у међувремену, одржан референдум за опозив четири нелегитимна албанска градоначелника у српским општинама на северу КиМ, референдум који су Срби листом бојкотовали, тако да од „Заједнице српских општина“ неће бити ништа, просто зато што, рецимо, на северу КиМ, више и нема српских општина…
. . .
А десило се и још једно болно подсећање као паралела ономе што се дешава у вези са КиМ. Данас се обележава тужна 29-годишњица „Олује“, када је Западна Славонија потпуно етнички очишћена од Срба староседелаца. Иако је, само неколико месеци пре тога, Загребу и Книну (Београду) понуђен план „З – 4“…
Протеривање Срба из Западне Славоније (тада у саставу бивше Републике Српске Крајине) означило је и завршетак етничког чишћења Срба из Славоније који је већим делом остварен током 1991. године, када је са територије Грубишног поља, Пакраца, Дарувара, Липика отерано између 52.000 и 70.000 и са обронака Папука и из Пожешке котлине око 6.000 Срба. Дакле, припадника српског народа који је, по Уставу Социјалистичке Републике Хрватске, био не национална мањина него – конститутиван народ : „СР Хрватска је национална држава хрватског народа, држава српског народа у Хрватској и држава народности које у њој живе.“!
Да подсетимо да је тога 1. маја 1995, уместо да извештава грађане о паду овог дела некадашње РСК (формално, заштићена зона УН сектор "Запад"), Радио-телевизија Србије под командом Милорада Вучелића емитовала репризу представе неког московског циркуса, ваљда из Баљшој театра. Трупе УН (УНПРОФОР)које су се налазиле на простору Западне Славоније у тренутку операције, чији је задатак била заштита становништва, на почетку напада повукле су се у своје базе.
Током акције "Бљесак" убијене су 283 особе српске националности, а протерано између 15 и 18 хиљада, 1.450 Срба је ухапшено и одведено у хрватске логоре, а судске пресуде пресуде које су донете против њих, добрим делом, биле су засноване на неоснованим конструкцијама.
Пазите и на ове поуке из тог периода? Неколико месеци пре „Бљеска“, у игру је убачен план међународни „З – 4“... А зашто је тадашња власт у Србији „натурила“ званичном Книну (Мартићу, Микелићу, Бабићу) да не прихвати тај план?
Слободан Милошевић је, наводно, имао „дојаву“ од својих „међународних партнера“ да би се овај документ могао искористити и за будуће насилно решавање кризе на КиМ. Можда је и био делимично у праву, али баш у то време (1994-95) је део политичке и јавне елите косовских Албанаца (о томе су колеги Бахри Цанију и мени говорили у књизи „Космет или Косова“) био задовољан чак и тиме да Косово добије онолико државности и аутономије у оквиру СРЈ и Србије колико се очекивало да ће РСК добити у оквиру независне Хрватске.
Чак и одлуке самопроглашених косовских органа у лето 1990, о чему сам из Приштине као млад новинар извештавао за тадашњу „Борбу“ - након што су, у јуну те године, албански делегати формално напустили Скупштине Социјалистичке аутономне покрајине Косово – ишле су, најпре, у правцу заговарања „републике Косова“, али у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).
То пише и у „Уставној декларацији“ („Декларацији о независности“) коју је тзв. Скупштина Косова (уз потпис 115 албанских делегата дотадашње Скупштине САП Косово) усвојила 2. јула 1990. у Приштини: „Уставна декларација за Косово као независну и равноправну јединицу у саставу југословенске федерације / конфедерације као равноправне јединице са осталим чланицама. Овом Декларацијом изражава се и проглашава изворно уставно опредељење косовског становништва и ове Скупштине, као акт о политичком саомопредељењу у оквиру Југославије.“
Слично опредељење стоји и у тзв. Качаничкој резолуцији „сва три већа Скупштине САП Косово“: „Решавање нерешеног статуса албанског народа и нерешеног будућег статуса Косова у југословенској заједници видимо једино конституисањем своје суверене државе заједно са деловима других народа и националних мањина – Републику Косово као равноправну чланицу југословенске заједнице... Од федеративних јединица Југославије очекујемо да признају сувереност Републике Косово као равноправне јединице југословенске заједнице.“
Тог истог дана, 7. сепембра 1990, када и „Качаничка резолуција“, у Качанику је иста, крња Скупштина САП Косова, уз учешће само албанских делегата, изгласала и „Устав Републике Косово“, у коме се, у члану 2, такође, каже да је „Република Косово чланица југословенске заједнице“, уз напомену да ће се „одредбе овог, као и других чланова, кориговати зависно од опредељења свих њених чланица и будуће организације Југославије“.
. . .
Било како било, (америчко-руско-европски) план „З – 4“ који је за територију РСК, као својеврсне „државе у држави Хрватској“ остављао оне општине некадашње Војне Крајине у којима су Срби чинили предратну већину, завршио је као мртворођенче.
После „Олује“, с почетка августа, а онда и тзв. Ердутског споразума с краја 1995. године, Срби у Хрватској сведени су на статистичку грешку, а од њихове аутономије није остало ни „А“.
Почетком имплементације Охридског споразума из марта прошле године (личне карте, регистарске ознаке итд) којим је озваничено оно што, као некакав немачко-француско-амерички план за Косово, од стране нашег Врха Врхова, наводно, није ни прихваћено – Срби на КиМ постају полако за официјелни Београд данас, оно што су крајишки Срби били Милошевићу те 1995. године. Дакле, пасторчад, нежељена деца, сирак тужни без игде икога.
Чини се да је расписивање локалних избора од стране Београда, макар у 10 српских општина које су требало да чине несуђену „Заједницу српских општина“, последња шанса. Било би најбоље да то коначно укапира и ова квазипатриотска власт, у шта је, овог момента, тешко поверовати. Међутим, за опозицију – барем онај њен национални део и национал-демократски центар – условљавање изласка на градске и општинске изборе у „ужој Србији“ расписивањем избора и на КиМ, морала би да буде и обавеза и покушај спасавање образа.
Остале текстове Цвијетина Миливојевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
