Пише: Џевад Галијашевић
-Двадесет трећи мај, остаће упамћен као дан када је свијет подијељен, када је Генерална Скупштина УН поцијепана на пола (ЗА 84. – ПРОТИВ 19 – СУЗДРЖАНО 68.). Већа половина свијета, 87. држава чланица УН, није подржало ову резолуцију али је она усвојена и у регион је упућена јасна порука: Вријеме је да се у Босни – поново ратује
-Западни политичари, лидери и кловнови које су послали на Балкан, позвали су Бошњаке и Србе да уђу у рат, јер више неће бити дијалога него ће се одлучивати једнострано и доносити акти у интересу једне од три зараћене стране
-Бошњачко полиутичко смеће. исламисти и нарко дилери у политици; Конаковићи, Чампаре, Мемије, Никшићи, Форте и Кадрићи, заказали су нови рат у Босни и Херцеговини из кога ће наравно побијећи, као и прошли пут – остављајући нас, који смо били и деведстих на првим ратним линијама: рањавани, храбри и часни – да то будемо поново и да када дочекамо крај и овог рата, поново, од истог шљама, олоша и кокаинске мафије будемо оптужени да нисмо патриоте и да је њихов „патриотизам“ достављања јефтиног кокаина бошњацима, патриотизам највишег реда.
-Заслугом Бошњака, на трен су заборављени сви нацистички злочини и геноцид у Руанди и Конгу и дата подршка злочинима израелске и америчке војске према несрећним палестинцима у Гази
– У Генералној скупштини УН свијет ипак, није у потпуности окренуо главу у другу страну и нема намјеру, да због ове резолуције, шири илузију о западној љубави према јадним и биједним муслиманима
ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ СРЕБРЕНИЦЕ
Босна и Херцеговина не постоји као држава: она нема уставни поредак а Дејтонски мировни споразум, је обична канта за смеће у коју западни амбасадори, убацују све своје историјске и културне фрустрације чинећи га само гомилом смећа. Бошњаци су ту да у канту свакодневно убацују и властити исламистичко-нацистички, криминални и ратно-хушкачки садржај те да је уредно празне, како се не би видјело, шта се све у њој накупило за три деценије.
Сребреница је ту, „као бибер по пилаву“ – без ње ништа.
Раније је, мјесец јули, увијек, био у знаку те Сребренице и српске кривице. У политички осмишљеним данима туге и жалости, на гробљу у Поточарима, смјењивали су се политичари, политичари и политичари, из земље и свијета. Наравно, ни тада ни данас, никада није говорио о Сребреници – говорило се увијек, о само једној седмици у мјесецу јулу 1995.године као да је та грозна седмица пала са неба. Као да није, и она, таква каква је, пуна злочина и несреће, углавном дио несреће и четверогодишњих страдања неких других сребреничана и свих народа.
Наравно: Српске жртве се у Западном свјету, не броје.
Овај пут, Сребреница је била главна тема у априлу и мају 2024. године јер су Њемачка и Руанда, покренуле у Генералној Скупштини Уједињених нација Резолуцију о Сребреници, која је по очекивању аутора и малигних ко-спонзора требала уклонити из фокуса свјетске јавности масовне злочине њемачких нациста, избрисати прљавштину геноцида у Руанди те сакрити геноцидне акције Израела и Запада, масовно и брутално убијање палестинских цивила у Гази. Истина - Бошњаци као стални тровачи међувјерских и међунационалних односа- некада у вехабијској мржњи а данас укао пипак моћног нарко супер-картела, надају се да ће ова назор усвојена резолуција, створити услове за укидање Републике Српске, разбијање Србије и „коначно“ уништење српског народа на Балкану.
Резолуција о Сребреници, таква каква је, једнострана, стигла је дакле, пред Генералну скупштину УН, без било какве расправе, у региону или БиХ, о њеном садржају и смислу, и у суштини, она је отргнута од цјелине заједничке, па и сребреничке трагедије, не помиње српске жртве, и подржава политичку и медијску слику српске кривице и бошњачке жртве.
Отргнута је она и од цјелине рата у Босни и Херцеговини, и ту нема приче ни помена, за мртве Сарајлије, Мостарце, Маглајлије и Жепчаке, за мртве Крајишнике и Херцеговце, чија је једина кривица била што су Срби, Хрвати или Бошњаци који се затекоше на простору друге доминатне етничке групе, њених националних странака и њихових паравојски.
Назор усвојена резолуција не објашњава ни како је дошло до рата у Босни и Херцеговини, након покренутих ратова у Словенији и Хрватској још у доба док су Предсједништвом заједничке државе СФРЈ управљали Хрват Стипе Месић и Словенац Јанез Дрновшек а на челу Владе (Савезног извршног вијећа СФРЈ) бо Хрват Анте Марковић?
Распад Варшавског пакта који је изазвао злодух комунистичке перестројке Михаил Горбачов а затим и Јељциново разбијање Совјетског Савеза те тренутно уједињење два Берлина и двије Њемачке при чему је само једна Њемачка прогутала другу да би затим силовито, злочиначки, закрвављених очију и уста, покренула рат на Балкану, подјелила оружије и уз помоћ Француске разбила Југославију. Кога занима шира слика? Тај силовити злочиначки продор Америке на Блиски Исток првим нападом на Ирак, те продор у незаштићену Африку: у Обалу Слоноваче, Судан, Мали, Чад, Нигерију, Руанду и Бурунди. Док је у БиХ трајао рат, прије јулских догађаја у Сребреници, Американци, у прољеће 1994. уз помоћ Британаца, Француза, Белгијанаца и Холанђана организују убиство два предсједника држава Руанда и Бурунди, који су заједно, свионом требали слетити у Кигали. То убиство два Хуту предсједника, покренуло је ланац освете према Тутсима и за четрнаест дана, убијено је више од 800.000 невиних људи, жена и дјеце, сравњено са земљом 17. градова, уништено стотине насеља.
Ови злочини, и данас, се затрпавају страдањем Бошњака Сребренице у јулу 1995. а онај ко би то довео у питање – тај је „негатор геноцида“. Та глупа идеолошка склопка скована у ограниченом и фанатизованом сарајевском уму ту је да затвори сваку расправу на тему Сребренице.
ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ПРИМИРЈА, У СВАЂИ И НЕСТАБИЛНОСТИ
Прво је бивши Високи представник Валентин Инцко донијео закон о обавезној шутњи док је све запечатио његов илегални насљедник из Њемачке. Својевремено – и прије него што је Кристијан Шмит, тај злоћудни, нацистички кловн пун мржње према Србима стигао у БиХ, премијерка Шкотске па министар иностраних послова Велике Британије- Серж Брамертз, Метју Палмер и Валентин Инцко, истакли су и то поновили више пута, да је злочин у Сребреници највећи злочин послије другог свјетског рата у свијету, негирајући тиме геноцид над Тутсима у Руанди, којих је побијено сто пута више. Али, право је питање: зашто босански муслимани желе бити инструмент и алиби Нато земљама, Америци, Британији, Њемачкој и Француској, за дивљачко убијање муслимана у Авганистану (милион убијених), у Ираку (милион убијених), у Сирији (500.000 убијених и 8. милона протјераних), у Либији (400.000 масакрираних и пола становништва расељено)...а посебно данас – у Гази. Скривајући уз помоћ Бошњака, те злочине, сваке године, земље запада се побрину, да сребреничко страдање Бошњака, подигну на пиједестал, негирајући страдање и других народа а властите, ужасне и најтеже злочине учињене широм свијета сакрију и уклоне из фокуса.
Успут сакрију и утврђене чињенице о томе, како је тај послушни и надзирани народ, отворио врата у држави, највећем нарко „супер картелу Тито и Дино“, и његовом власнику Едину Гачанину, преко Елмедина Конаковића, Аљоше Чампара и Гордана Мемије, под паролом националног интереса, то је питање за нормалне људе којих је мало у Сарајеву. Мит о Едину Гачанину, „нашем човјеку“, који џамија, селама и зна тамбурати по исламистичким и патриотским нотама, док дјеци, на улици и школама, продаје кокаин, увезен из Перуа.
Након свега, што је било и што ће бити, и послије усвајања ове антисрпске резолуције, јасно је да ће, заувијек, у региону и у БиХ, постојати двије потпуно различите верзије сребреничких догађаја.
При томе, на унутрашњем плану, политичко кориштење „Сребренице“ као плашта за систематско кршење међународног права и нападе на суверене државе под изговором „спречавања геноцида“ представљају тек борбени поклич исламских фанатика којим се продубљује напетост међу народима у БиХ и подржава радикализација исламистичког фактора.
На пољу фактографије догађаја, много је затамњених дијелова попут, улоге Француских обавјештајаца и генерала Жанвијеа и Мориона, УНПРОФОРА у цјелини – улога Холандског батаљона и улога америчке владе која још у априлу 1995. године евакуише Насера Орића и цијелу команду муслиманске војске. Ту су и међусобна убиства о којима говоре и пишу Ибран Мустафић (Пресједник општине и Предсједник СДА Сребреница) те Хусо Салиховић, пуковник у муслиманској бригади у Сребреници. И наравно: свједочење шефа полиције у Сребреници, Хакије Мехољића о договору Била Клинтона и Алије Изетбеговића, да се убије више од 5000 муслимана Сребренице како би америчке оружане снаге могле интервенисати и бомбардовати војску Републике Српске.
Та питање никада неће бити разјашњена а Резолуција ће продубити све дубоке темеље мржње међу народима, разорити било какав дијалог, који је сада већ између Бошњака и Срба потпуно бесмислен и изазвати рат.
Изазивање рата у Босни и Херцеговини је историја која се понавља и у рат се не улази једним потезом – већ са много корака и много одлука и потеза, који су већ учињени. Баш као и деведесетих – и баш на исти начин.
Прочитајте ОВДЕ текст светог владике Николаја Жичког о “православној Русији”
Извор: Правда.рс
