Пише: Игор Ивановић

Историјска наука нас учи да се 20. септембра 1792. године Јохан Волфанг Гете нашао на шумовитим бреговима Аргона у Француској, где се из радозналости придружио свом заштитнику војводи од Вајмара. Тако је постао сведок битке код Валмија, где је најпрофесионалнија европска војска, пруска армија, до ногу потучена од стране француских сељака и занатлија, који су били под снажним утицајем учења Француске буржоаске револуције.

Још ту ноћ после битке и тешког пораза немачке војске, у разговору са војницима, велики песник и мислилац Гете предвидео је дух времена која следе. Рекао је: „Од овог места и овог времена надаље, долази нова ера у светској историји и ви сви можете рећи да сте присуствовали њеном рођењу“.

Гете је први у историји видео мисију поништавања садашњости, осетио је дух трансценденталности у коме се поданици претварају у револуционаре. Скоро век и по касније, други велики немачки мислилац Освалд Шпенглер упутио је Гетеу велико признање у делу Пропаст Запада за ово интуитивно разумевање светске историје, када је записао: „То је најдубљи суд који је један човек икад изговорио о великом историјском чину у тренутку његовог догађања“.

Гете се плашио револуције јер се у њеној трансцендентацији укида најдраже Гетеово стање равнотеже, „између оног што човек јесте и оног што може да ради“. У каснијој обимној литератури када се бавио овим феноменом, описујући битку код Валмија и њене светско-историјске последице, Гете каже да је тежио да „покаже како се велики тренуци и промене које се одигравају на великој позорници света одражавају у малом огледалу“.

Од тада се у ученој јавности под „малим (Гетеовим) огледалом“ подразумевају догађаји или феномени који на малом простору постају концентрат широке историје, а личности које се огледају у овом малом огледалу симболизују „дух времена“ (Хегел) у коме живимо. И увек се у тим малим огледалима одабраним мислиоцима јасно указују обриси епохе која долази, коју ће сви остали преживети на сопственом искуству „од крви и меса“.

Национални покер

Пуцњи из крстарице „Аурора“ испаљени у Петрограду у октобарској ноћи на почетку двадесетог века били су мало огледало у коме се огледала читава надолазећа епоха комунизма. Исто важи и за неуспели Пивнички пуч у Михнену којим се пред светом указало злокобно лице нацизма. Ломљавина првих цигли и прашина приликом рушења Берлинског зида били су то исто „мало огледало“ у коме се огледао долазак глобалистичке „секте богаташа“ на историјску позорницу.

Постоје и мала огледала у којима се не уочава јасан одраз будуће историје, али у којима се види искривљен – често трагикомичан – лик, помоћу кога се „хвата“ дух времена. И таква огледала осликавају епоху, али кроз одраз њеног наличја, најчешће оксиморонски искривљеног. У њима не сагледавамо тешку и судбоносну историју, већ „хватамо“ пратећи дух времена кроз личности забавног, баналног и често површног карактера.  У исто време делују и као опомена и као лекција, најчешће носећи нужну и невољну нискост, кроз коју нам се одражавају искривљени ликови на овим комадима стакла.

Судбина се често сурово поиграва са овим личностима, које попут пластичних лутака из бљештећег јавног излога имају улогу само да безлично служе садржају који се на њих качи. Ипак, њихова судбина је њихова воља и њихово право на илузију успеха и среће; нама преостаје да се запитамо да ли можда у том искривљеном малом огледалу, док гледамо у њих, видимо и сопствени лик.

Не постоји скоро никаква приватна или професионална веза између четири „селебрити“ даме нашег јавног простора: Тијана „Ајфон“, Дијана Хркаловић, Јована Јеремић и Гордана Чомић. Оне су различитог географског порекла, различитих годишта, различитог образовања, различитих професија и различитог угледа. Сигурно се не познају међусобно, бар свака са сваком. Сигурно је и да се скоро свака од њих не сматра припадником овог покера, као и да је за неке од њих увредљиво поређење са другима од њих.

Ипак, постоји чврста и невидљива струна која повезује ове четири даме у заједнички шпил: рудиментална провинцијска амбиција за успехом у центру збивања главног града. Ништа неубичајено, чему долазак у престоницу – односно „круг двојке“ – ако тамо не успете?! Зашто се таква амбиција не би могла окарактерисати здравом, посебно ако се узме у обзир да је мотивација провинцијалаца увек снажнија од воље домицилних?! На сопственом искуству, пошто сам Топличанин рођен у Прокупљу и који је као седмогодишњак дошао из српске провинције Куршумлије у београдску провинцију Жарково, познајем ту немирну амбицију помешану неспокојем, страхом и жудњом.

Ипак, здрава провинцијска амбиција понекад може да мутира у „провинцијални грч“, када се цена животне равнотеже плаћа идеологијом успеха. Ово стање перманентног унутрашњег немира које прети да породи личне комплексе подједнако је присутно код провинција у унутрашњости, као и код београдских насеља, предграђа и села. Душан Ковачевић – такође „љути“ провинцијалац – карикирао је у великој комедији Радован трећи овај психолошки феномен кроз судбину Џорџа (јунака теленовеле), који је дошао у Чикаго са „једне сиромашне и забачене фарме“ и који је био „последња сиротиња“ све док се „после две велике пљачке није обогатио“.

Због тога насловни лик у комедији Радован трећи, који је такође дошао у велеград из убоге провинције, од имагинарног Џорџа прави себи животног идола уз констатацију: „Увек се радујем кад неко са села успе у граду“. Има нечег заводљивог и универзалног када се на великој позорници огледа неочекивани успех провинције или маргине, посебно код нас који долазимо у Београд са сличних забитих перона. Како време пролази, од некадашњег одушевљења полако почињемо да их мрзимо…

Али овај коефицијент заједничке провинцијалне судбине, није довољан мотив да се четири даме – Тијана, Дијана, Јована и Гордана – споје у национални шпил. Њих повезује то мало искривљено огледало у коме се огледа дух нашег времена. Можда би парабола њиховог несумњивог успеха, где се у почетној тачки налази Тијана а на врху се гурају Јована и Гордана, чинила најјаснију симболику за разумевање јавног простора у последњој деценији?! Можда би ово мало огледало најбоље осликало наличје културе, укуса и власти под којом живимо?! Можда би њихови понекад радикално различити и раздробљени светоназори, када се само мало одмакнете нужним протоком времена, скупа сачинили мозаик свачије судбине?! Можда су ове четири хероине (или анти-хероине?), сакупљене у одразу малог огледала ипак само нужна последица ширег светско-историјског мозаика у коме је садржан и наш простор?! Да кренемо редом.

Мефистовеловска понуда

Прва од њих, Тијана, по надимку „Ајфонка“, а по професији „старлета“, несумњиви је победник у времену у коме живимо. Гледано са коте почетних позиција, остварила је вероватно највећи тријумф: она је буквално ни из чега постала неко, без трунке школе и талента. Да би боље разјаснили овај феномен рођен у епохи у којој живимо, послужићемо се мислима двојице немачких философа.

Ниче је својевремено приметио да „нижа култура непрестано упија разузданост, разврат и пороке више културе“, у намери да је копира. Отфрид Хефе је рекао да живимо у време „када су људи познати само зато што су познати“. Између ових филозофских координата можемо сместити феномен несумњивог успеха Ајфонке, настао једино и само на сексипилној естетици. Некритички копирајући западну културу и упијајући неквалитетнији део од ње због јаких комплекса, наша медијска јавност је на пиједестал подигла два занимања: „ријалити играч“ и „старлета“. За оба ова занимања, која несумњиво привлаче пажњу широке јавности, не постоје никакве школе, студије или тренинзи, не постоје чак ни курсеви. Увезена су од западне популарне културе као део њихове маргине и постала су, на несрећу, наш „мејнстрим“.

У случају Ајфонке дошло је до спајања ова два новокомпонована занимања. Тако је потврђена Хефеова мисао да за успех није потребно у духу данашње епохе ништа од врлина, сем познатости у јавности. Каснија криминализација у биографији Тијане Ајфон, саткана од оптужби подршке нарко-клану и елитне проституције, више је логичан след у законитости духа времена у коме живимо, него Ајфонкин лични пад, јер се налазимо у светко-историјкој епохи где трговина и конзумирање наркотика полако постаје ствар престижа. Ајфонка је дошла са маргине и самовољно остала у сопственом природном окружењу, вртоглаво се успињући са дна према самом врху друштвене странпутице. Ослобођена било каквог нагона за моралисањем, остала је то што јесте, без потребе да се удаљава од суштине сопственог бића. Интуитивно хватајући „дух времена“ и равнајући се према његовом хоризонту, ова анти-хероина инстиктивно је показала да, за разлику од многих књишки учених људи, савршено разуме епоху која долази.

Друга од њих, Дијана Хркаловић, сигурно је најконтроверзнија личност из овог дамског покера, чију животну каријеру су обележиле најдуже и најбрже амплитуде између понора и врхова. Формално веома високо образована, са завршеном психологијом на престижном Философском факултету у Београду и каснијим докторатом на истом факултету, Дијана Хркаловић није одабрала стручну већ политичку каријеру. Користећи своју несумњиву интилигенцију и страначки статус, Дијана је, уз помоћ њеног ментора, министра полиције Небојше Стефановића, веома брзо догурала до звања државног секретара у МУП-у. Тако је неформално постала „други човек полиције“, држећи у  сопственим рукама огромну моћ.

Вртоглава брзина којом се Дијана успела до самог полицијског врха кроз структуре традиционално научене на постепеност и поредак, засметала је многима у еснафу и у јавности. Можда је Хркаловићева била заслепљена сјајем сопственог успеха, а можда је била само дисциплиновани партијски војник који беспоговорно извршава наређења, па се због тога није обазирала на многе примедбе из полицијских синдиката и опозиционих странака, којима су оспоравани њена компетентност и искуство.

На врху није остала дуго. На опште изненађење, напустила је високи положај у полицији на сопствени захтев. Ускоро је њено име почело да се помиње у јавности у најгорем контексту: сви провладини медији, који су је до јуче уздизали и бранили од опозиционо-синдикалних напада, наглим заокретом поставили су је у мрачни центар из кога се незаконито прислушкивао председник Србије. Медијске оптужбе у наредних годину дана почеле су да се шире, могли смо скоро свакодневно да читамо о њеним везама са моћним нарко-картелом из Кавача, о контактима са криминализованим навијачким групама „Принципи“ и „Алкатраз“, чак и о умешаности у неколико убистава.

Тако је по налогу МУП-а, где је некада ведрила и облачила, 15. октобра 2021. године Дијана Хркаловић приведена због сумње да је саучесник у „убиству на шинама“, у коме је касније Вељко Беливук ослобођен оптужби за директну ликвидацију због тога што су из архиве МУП-а нестали докази?! Оптужбе се проширују на умешаност у још три убиства, од којих је за јавност најшокантнија ликвидација угледног адвоката Мише Огњановића, једног од браниоца бившег преседника Слободана Милошевића у Хагу.

Након свега тога, почиње Дијанино вртоглаво животно лутање. Нагло одлази да живи у Израелу па се убрзо враћа у Србију, мења идентитет у Ника Рина, па опет враћа крштено сопствено име, удаљава се из странке као непријатељ СНС-а и председника, па је опет враћају у страначке редове, исти медији – који прво хвале, па онда до балчака сатанизују – опет је прихватају и промовишу.

Овакав животни ролеркостер, овакву параболу убрзаног звезданог успеха и потоњег потпуног колапса, овакво ђавоље играње по лествици судбине ретко која особа на овом свету би издржала без кобних последица. Цену је платило Дијанино крхко тело. Опака болест која се у њега уселила због јавног притиска у глави последица је расцепа између овостраног и оностраног. Иза гвоздене фасаде чврстог и хладног полицијског функционера крила се рањена и уплашена душа. Након свега, када су ти исти владини медији, који су Дијану сатанизовали, касније комплетну кривицу покушали да скину са њеног имена, преостаје нам да се питамо у шта да верујемо као обични људи. Ко је Дијана Хркаловић? Да ли је она џелат или жртва?! Или је и једно и друго?! Особа која је директно саучествовала у нарко ликвидацијама или особа коју су индиректно убили најближи?!

У сваком случају, судбина Дијане Хркаловић је фаустовска погодба у којој увек особа коју је походио Мефистофел може да каже „не“. Али Дијана је била више дете него жена, некритички постављена на шаховску таблу где у свету играју само искусни велемајстори. Стиче се утисак да још честито није прерасла ни Партизанов „Југ“, а већ су је катапултирали у сам пакао политичко-полицијског врха. Зато је њен сопствени избор, због ког сноси тешке последице, више настао кроз инерцију срца него кроз вољу разума. Она је прихватила погодбу које можда није била свесна.

Али карактеристика мефистофеловске понуде је таква да никада не знате последице – зато и долази накнадно кајање. Јер да знате шта вам следи, чему онда Мефистофел као такав?! Зато је судбинска парабола Дијане Хркаловић, која се протеже од самог врха до дубоког амбиса, поучни пример ремећења Гетеове равнотеже „између онога што човек јесте и оног што може да ради“.

Зато је она један од најупечатљивијих симбола духа нашег времена, које рађа новокомпоноване вредности и ствара према њима калупе за јунаке нашег доба. У тим калупима станују у једном телу лепотице и звери, у таквој памети се равнају академија и улица, у таквим „херојствима“ спајају се политика и криминал.

И Тијана и Дијана, иако формално пристигле у јавност са дијаметрално супротних перона, исходиште сопствених лутања налазе у криминалном клану: обе симболишу дух времена у коме се урушавају моралне норме у друштву и у коме полако нестају критеријуми. Иронијом судбине, обе одлазе „под нож“ – једна из обести, а друга из нужде. Прва од ове две лепотице, Тијана Ајфон, потрошила је силан новац пратећи најзахтевније трендове, како би пластичним операцијама појачала сопствене груди и задњицу. Друга лепотица, Дијана Хркаловић, морала је да се подвргне тешким операцијама, јер њој хируршки нож пара утробу у сврху опстанка голог живота.

Логични производ епохе

Друге две хероине нашег доба – Јована Јеремић и Гордана Чомић – немају апсолутно никакве везе са криминалом, нити са „улицом“. Уколико Тијана и Дијана засигурно стижу из мангупске средине на јавну сцену Србије, за Јовану и Гордану пре можемо рећи да долазе из штреберског окружења.

Јована је одрасла у здравој шумадијској варошици Љигу, где је као један од најбољих ђака завршила основну и средњу школу. Након тога уписује државни Правни факултет у Београду, који завршава као изузетан студент. Новинарску каријеру почиње од првог степеника, мукотрпно и стрпљиво, радећи прво припремне прилоге и пратеће репортаже. Први озбиљнији ангажман добија на РТС-у, али не путем везе већ преко јавног конкурса. Први већи водитељски посао добија на „Хепи“ телевизији, водећи јутарњи програм под командном палицом доајена српског новинарства Миломира Марића. Ускоро на истој телевизији добија да води веома гледан ријалити-шоу програм „Парови“ (у коме је естрадну каријеру започела Тијана „Ајфон“), чиме се њена популарност шири у народу.

После свих ових академских и животних школа и искустава, Јована добија на „Пинку“ ударни термин, где викендом води јутарњи програм. Све до овог тренутка не постоје наглашени разлози да се њен лик нађе у одразу малог искривљеног огледала у коме се огледа дух нашег времена. Али од ангажмана на телевизији „Пинк“, јавни простор и утицај који остварује Јована увелико премашују капацитет вођења јутарњег програма на ружичастој телевизији. За кратко време, од непуне три године, ова наша трећа дама из националног покера постаје арбитар у скоро целокупном јавном животу. Како би клинци мангупски приметили, постаје „доктор живота“.

Јутарњи програм који Јована води није програм у коме је она новинарка чији је задатак да помогне гостима да потпуније кажу оно због чега су позвани у студио. То је програм у коме гости, мање-више, само статирају у њеном наступу и полако почињу да личе на плаћену публику која окружује Миломира Марића у емисији „Ћирилица“. То је програм који је посвећен ковању водитељке у мега ТВ-звезду, почевши од гардеробе, животног стила, политичких погледа или плесног наступа. Приватни живот Јоване Јеремић прате многи таблоиди, она даје савете младим девојкама, исповеда се зрелим женама, солидарише са неудатим девојкама; она тумачи бракове, разводе, политичке разлазе или пословне фузије. Она намерава да постане медијски трендсетер, јавни лајфкоуч, модни гуру, национална икона: управо како би клинци рекли – доктор живота!

Јована о себи има веома високо мишљење које саопштава јавности без имало стида или резерве, користећи уличарски жаргон за мерну јединицу вредности када каже: „Извини, ако хоћеш да имаш Јовану Јеремић – то кошта!“ Да не буде забуне, није реч ни о каквом спонзорству, а још мање о било каквом статусу матресе, ради се о њеном уверењу да врхунску жену може поседовати само онај мушкарац који је спреман да за такав подвиг ангажује целокупан духовни, али и материјални потенцијал и, наравно, не мали! Јована попут пророка учи наш свет да се исплати да свако купи по један „ролекс“, јер таква инвестиција никада не губи на вредности.

Проблем је само у тричавој ситници што просечан „ролекс“ кошта као просечан стан у унутрашњости или у београским предграђима, а народ у Србији нема такве платежне способности. У посебним наступима нескромности, када Јовани откажу све кочнице, она себе ставља у сам врх српске историје. Тада тврди да њој енергетски могу да парирају само Никола Тесла, Новак Ђоковић, Александар Вучић и Жељко Митровић. Дакле, од историјских личности, ни мање ни више, него само један од највећих научника од памтивека – Тесла. Од савременика само највећи тенисер свих времена Ђоковић, актуелни предедник Србије Вучић, кога је увек мудро похвалити, и њен послодавац Митровић, кога је тако природно додати у овај славни низ. Миломир Марић, колико год да се трудио, очигледно је да више нема шта да тражи на овој листи, и тако се неславно исписује из овог комада националне историје. Преостаје му само да штеди паре за „ролекс“.           

Евидентно је да „комедијант случај“ и код Јоване Јеремић ремети гетеовску равнотежу „између онога што човек јесте и оног што може да ради“. Дух трансценденталности порођен у револуционарном заносу француских занатлија и сељака мутирао је у нашој епохи у трансцендентални задах естраде порођен у грчу уличара и забављача. Технолошка експлозија у медијима снизила је јавни укус до пода, штанцујући баналне норме и лажне пророке. Јована Јеремић је само ухватила дух времена у коме живи наше покољење, интуитивно је следила своје нагоне, не марећи шта други мисле. Некултурно великим јавним простором који је „отела“ и неразумном ширином тема којима умишља да влада изазвала је подсмех и презир једног значајног дела друштва. Али она не мари за њих, јер бити победник у овој епохи аутоматски значи бити  радикално саможив и бесрамно присутан. Када се помоћу ниског тежишта прогурала на стартну позицију, отворило јој се широко непрегледно поље победе, као Црвеној армији у Другом светском рату после Курске битке.

Шта год неко лоше мислио појединачно о Тијани, Дијани или Јовани, односно колико год да сматра да су њихове појаве штетне по заједницу, морао би да се сагласи да су све три логични производ  духа светско-историјског времена који је запљуснуо наше брдовито полуострво. У њиховим појавама нема скоро ничег аутентичног, ни локалног ни националног. Оне су сурогати западне популарне културе, који су физички стасали на нашим просторима, чиме је постигнута само географска аутентичност. Једна је старлета која се дружи са криминалцима, друга је политичарка која шурује са полусветом, трећа је виртуелна звезда телевизије: све већ много пута виђено у масовној култури Запада. Зато, без обзира на потенцијалну штетност њихових појава као узора генерацијама које долазе, њих друштвени систем може да истрпи, јер је наше друштво под „меком окупацијом“ са Запада већ постало имуно на сличне појаве. Деца се, ионако, већ деценијама не васпитавају у школи или у породици, већ путем популарне културе. Још од Битлса, узори многих глобалних генерација постали су размажени и порочни глумци, агресивни водитељи, дрогирани рокенрол певачи и пијани музичари, пожудне старлете, надобудни спортисти. Њих три, Тијана, Дијана и Јована, само су се поравнале са вредносним системом наше епохе.

Црна дама

Али четврта дама из националног шпила, рођена Новосађанка и дипломирана физичарка, госпођа Гордана Чомић, нешто је посебно у односу на претходне три хероине популарне културе. Она није створена само у слагању светско-историјских вектора, већ је базично оформљена на аутентичном тлу. Део је оних генерација „из педесет и неке“ којима је њен комшија Ђорђе Балашевић посветио крвну заклетву Јосипу Брозу. Гордана Чомић није само статистички упала у ову димензију простор-времена, она се као полазник једне од последњих генерација „Кумровачке школе“ (Политичка школа Савеза комуниста Југославије) заветовала комунистчкој идеологији. Прецизније, на нашим просторима реч је о идеологији југо-титоизма – „антисрпској на унутрашњем и антируској на спољном плану“ (М. Ломпар).

Степен позападњачења у њеном бићу био је управо онолики колико је и ова идеологија у основи била вестернизована. Касније заклињање Гордане Чомић у глобалистичку демократију у режији „дубоке државе“ или у људскоправашку идолатрију само су логичне последице развојног пута ове југо-титоистичке генерације. У тумачењу њеног лика у искривљеном огледалу нашег времена, неопходно је истаћи све ове чињенице које указују на процес формирања њене личности, рођене и одрасле на култу Јосипа Броза.

Гордана Чомић сигурно никако не сматра да је део покера дама о којима говоримо у овом тексту. Напротив, она себе сматра политичарком и интелектуалком. И може се рећи, са једне стране ова смерна мајка четворо деце је у праву: у социјалном смислу ни Тијана, ни Дијана, па ни Јована сигурно нису њено друштво. Али када је реч о том малом и искривљеном огледалу у коме се магли дах наше епохе, Горданино присуство у њему није друштвеног већ метафоричног карактера.

А она је најбоља метафора баналности окупације у којој се налази Србија. Кроз њену формално набилдовану – а суштински упросечену – биографију пресецају се три епохе под којима смо живели: југо-титоистичка, „жута“ и напредњачка. Парадокс је у томе што код Чомићеве није постојало револуционарно преумљење да би успешно пливала кроз океане ова три времена, она се одувек праволинијски кретала комесарским координатама, које су јој још у Кумровачкој школи уцртане као заклетва другу Титу – „ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо“. Она је само ишла право као сваки дисциплиновани партијац који је васпитаван на светињи Авнојевске Југославије и њених антисрпских тековина.

Кроз њену комесарску биографију спојили су се вектори три епохе. И само из таквог светоназора и само из такве памети бивше министарке која је у том министарском изборном циклусу завршила дубоко испод цензуса (?!) могао се предложити и усвојити Закон о родној равноправности. Против овог закона устали су сви који „живе“ од српског језика: Српска православна црква, Српска академија наука и уметности, Удружење књижевника Србије, струковна удружења, професори српског језика, новинарска удружења и слично. Правници су лако доказали да је овај закон неуставан, односно да се коси са самим Уставом Србије. Парадоксално је што овај закон поништава једнакост два пола – женског и мушког – загарантованих по Уставу, јер његов дух отвара врата новим родним (полним) одредницама, „џендерима“, чиме се укида биолошка једнакост жена са мушкарцима, уставно потврђена. Дакле, сасвим супротно од онога што је бивша министарка Чомић најављивала као основни мотив за примену овог закона.

Само наивни могу да поверују да је комесарка Гордана направила омашку или превид када је њено министарство донело овај закон, односно да је имала добру намеру која се претворила у супротност. Напротив, Гордана Чомић је само наставила да спроводи авнојевску политику коју је крунисала ходочашћем у Кумровачкој школи, оперативну агенду идеологије југо-титоизма, темељно дефинисане још пре једног века на Дрезденском конгресу Комунистичке партије Југославије кроз крилатицу „слаба Србија – јака Југославија“. Заштита женских права била су само димна завеса овог неуставног закона. Праве намере бивше министарке Чомић биле су напад на српски језик и његову књижевност, јер се језик Његоша, Андрића, Црњанског, Меше Селимовића или Боре Станковића поништава под налетом „родно осетљивог језика“!

Када се у некој држави усвоји закон којим се суспендује Устав те државе у много чланова; када се политичком вољом пропише начин говора (као у роману Џорџа Орвела 1984) којим се поништава лингвистичка историја стара 1.000 година; када се комесарском вољом присиљава народ те државе да престане да говори природним језиком који се калио вековима и којим пишу сви његови песници и писци; када се укида биолошка и Божија појмовност од памтивека; када се службени српски језик подреди новоговору  језичке „родне осетљивости“; када се овим законом опструише научни, новинарски и правнички рад због усиљености и неприродности комуникације; као и када се за свако непоштовање овог закона уведу огромне финансијске казне и нови „морално-политички“ комесари за контролу говора и писане речи – онда таква држава више није слободна држава већ окупирана територија! И такво стање је људско стање – кроз историју много пута потврђено – у коме се може и мора преживети, али је неопходно јавно сазнање о подмуклости ове окупације.

Управо овим законом је Гордана уписала свој лик на искривљеном малом огледалу у коме се огледа злодух нашег времена. Ако су три претходне даме из националног шпила – Тијана, Дијана и Јована – појаве које наше друштво може „сварити“, онда је улога четврте даме у овом покеру, Гордане, нешто што се помоћу здравог разума не може ни разумети, ни поднети. Ако су Тијана, Дијана и Јована само мала банална девијација система каква свуда у свету постоји због друштвене  равнотеже, онда је Гордана за српске националне интересе парадигма зла.

Једина стварно црна дама из овог националног шпила, трансцендентална комесарка која је спроводила авнојевску и сорошевску доктрину и која није нападала на нашу „разузданост, разврат и пороке“ као у случају прве три даме, већ је кидисала на наш вековни идентитет. Физичарка Гордана Чомић је доказ алхемичарског савеза „дубоке југо-титоистичке државе“ и „дубоке НАТО државе“ у Србији, уперног увек против српских интереса.

Украјинске трупе су упале у замку код Харкова

Извор: Нови Стандард