Пише: Петар Давидов
Углавном, Русија је на крају отказала уговор са Британијом, према коме је од 1956.године, ова дивна земља, могла потпуно мирно да својим грађанима обезбеђује рибу из руског Баренцовог мора. Гуд бај фиш енд чипс.И, знате, није нам нарочито жао: мораће сами да се сналазе. Ми смо, одједном, схватили, због чега смо ми дужни да обезбеђујемо земљу, која за свој циљ има да нанесе пораз Русији на бојном пољу, са 40% бакалара? Само у прошлој години је, из руског мора, отишло на енглеске столове 600.000 тона наше рибе. И мени треба бакалар, и пожељно је да буде што јевтинији. Да ли ће житељи са Британских острва осетити недостатак моје рибе, брине ме много мање од присуства мог бакалара на мом тржишту и у мојој продавници.
Ово је нека врста фикс-идеје: „драги западни партнери“, заиста се чини, да верујете у руску доброту која може да досегне до таквог нивоа несебичности. Кажу, Руси су тако наивни и добри, не желе рат, и поред свих наших напора да уништимо њихову земљу и да поубијамао саме Русе, они ће нас, опет, са осмехом на лицу, почастити последњим што имају. Нажалост, бивало је тако кроз историју: последњи воз, са товаром жита, отишао је из Русије (тада совјетске) у нацистичку Немачку за само час и четврт пред почетак рата, односно у току ноћи 22.јуна 1941.године. До последњег тренутка су се надали, а то се и види, да разговори, обећања, жеља за миром-заиста нешто значе за припаднике уберменша који искрено верски мрзе Русију.
Изгледа да је лекција научена и зато Путин каже:“Ми добро знамо из историје Совјетског Савеза, године 1940. и почетком 1941.,како је он покушавао на све могуће начине да спречи, или бар одложи, избијање рата. У том смислу, Совјетски Савез се старао да, буквално до самога краја, не испровоцира потенцијалног агресора, притом не спроводећи, или одлагајући, своје акције за припрему одбране од неизбежног напада“, напомињући притом, да су кораци, који су на крају предузети, били катастрофално закаснели. Као резултат, по његовим речима, имали смо да земља није била спремна да у пуној снази дочека инвазију нацистичке Немачке која је без објаве рата напала нашу домовину 22.јуна 1941.године. „Непријатеља смо зауставили, а затим и уништили, али смо платили колосалну цену. Покушај смиривања агресора, уочи Великог Отаџбинског рата, се показао као велика грешка која је скупо коштала наш народ. У првим месецима ратних дејстава изгубили смо огромне територије од стратегијског значаја и милионе људи. По други пут, такве грешке, нећемо допустити. Немамо право на то.“ У условима у којима држава, која ме мрзи, жели моју личну смрт, и не само моју већ и моје породице, и мога народа-баш ме брига шта ће ждерати њихови грађани. Хоће ли, тамо, избити глад, хоће ли становништво дрхтати од хладноће због немогућности да плати грејање, да ли ће Ирци подићи нови устанак-за мене је, ово, на другом месту, а могу рећи, чак, и на десетом месту.Између осталог, антируска хистерија, у политици и економији, може резултирати оваквим стањем: живот у овом дивном краљевству неће бити као у рају. Да кажем нешто на рачун хладноће: најстрашнију хладноћу у животу нисам осетио у Сибиру, где је било и -50°C, док је у изби, уз пећ, било +25°C, али сам је осетио на обали Доверског мореуза, и споља и унутра је било +4°C. Неважно за одмор на плажи, верујте.
„У инат свом мужу седећу у бари“: хоће ли Британија да изгуби много својих милијарди фунти (већ их губи) због своје русофобије,да будем искрен- то су њени проблеми и тешкоће. Као што је рекао Вјачеслав Володин, председник Државне Думе, „сада ће Британци постати мршавији и умнији“. У ово, да ће постати умнији, нисам сигуран: мржња, нацизам, сведоче управо о недостатку умности. Питајте Немце.
Сада видимо шта је постала Немачка уласком у рат са Русијом: сами Немци (који су још увек у Немачкој и говоре немачки) називају своју земљу „резерватом САД-а“. Ко је сада заинтересован (не због учтивости, већ стварно) за мишљење некада поштоване и уважене државе о негдашњим и садашњим питањима политике и геополитике?
Потпуно иста судбина чека и Британију ако продужи да гаји русофобију, уверен сам у то. Видите, постоје константе, непроменљиви закони, неоспорне чињенице, аксиоми. На пример: Сунце је врело, вода је мокра, Косово је Србија, скупо је ратовати са Русијом. У последњем случају, како пракса показује, свака држава која одлучи да прекрши овај закон, претвара се у најобичније место. Односно, у тачку на коју могу да лете многе интересантне ствари, ако будемо веровали у оно што нам кажу неки наши конструктори. Или приђите: Швеђани, Пољаци, Французи, ово ће потврдити моји вољени Немци. Такође, Украјинци (многи од њих говоре на руском са радошћу и задовољством). Постојала је јака држава која је знала да оправда своје геополитичке интересе, да их штити, да се договара са другим учесницима, уживала је њихово поштовање. Али, чим почне да је не води прагматизам, већ нацизам – добродошла у бару. Седи, не ритај се мисис. И знај, ниси нека мисис за мене. А, видим, и панталоне су ти мокре.
Извор Правда/Превод: Драган Николић
