Пише: Бранко Вељковић
Изгледа да се неком „важном“ баш журило. Биће да се свим „важнима“ баш журило. Касније ће ова два мајстора схватити и зашто.
Док су они оправљали возила гледали су како се колона већ умрлих креће од Пећи пут албанских планина.
Снег је мирисао на смрт а Србија на издају.
Узнемиравала их је та тишина у којој се читав један народ креће право у неописиво. Неки смутни људи без лица и корена ишли су около и шапутали избезумљеном народу да их са друге стране чекају савезничке кухиње, болнице, бродови. Нико није познавао те шапутаве сподобе. Нико их никада више није ни видео. Ни они нису прешли Албанију само су друге убеђивали да то треба да учине.
Ни Петру ни ађутанту ништа није било јасно. Неко је наредио да се расходују топови а оправљале су се лимузине!
„Што бре сав овај народ оде преко Проклетија кад је правац преко Старе Србије отворен?“ – у једном моменту, више да прекине неподношљиву тишину него да би чуо некакав одговор ађутант је питао Петра,... Или је то питао краља, или ђенерале, или владике, или оне из скупштине и Владе,... Све је он њих несрећник питао али је само Петар био поред њега. А Петар је ћутао. И Бог је ћутао иако су тог дана толико пута сви погледали у небо. Знали су обојица да све то што се Србији дешава није имало никакве везе са Богом. Неко други је одлучио да преко својих изрода пошаље сав тај народ у смрт. Народ у смрт а изроди у лимузине.
Онда је дошло вече. Колоне дуге као пресуда праведнику вукле су се и даље преко планина а они који су народу пресудили сели су у своје тек оправљене лимузине и у уверењу да су се мраком сакрили од мрака отишли су у правцу Скопља па даље ка Грчкој. Спаковали су се у возила тихо. То је та аветињска тишина која живи око стварних убица. Кад нема душе, нема ни осмеха. Сем Бога, ђавола, Петра и ађутанта слабо кога је још било ту да посведочи ко је све сео у те аутомобиле. Није било поздрављања, није било салутирања, нико ником није пожелео срећан пут. Петар је у име свих који су сели у та возила и отаџбине која управо пред њим умире сагнуо главу. Било га је срамота. „Знаменити“ путници нису сагињали своје главе, њих није било срамота. Њихов „образ“ је од глиба, камена и туђе крви сачињен, само су увежбано склањали поглед.
Фарове на возилима су упалили тек кад су добрано одмакли од Пећи. Сметало им је светло а толико су причали да ће баш они донети народу светло.
Петар је с тешком муком у стомаку сам себи рекао – „Па где си ти муко сељачка видео да политичар бежи на топу“. Ађутант, осуђен да прегази смрт као и његов сабрат Петар, као да му је прочитао мисли. Само је слегнуо раменима и погледао преко Петра ка планинама. Као да је слутио. До малопре је био виђени ађутант. Ускоро ће постати туга која хода. А до слане воде преко планина неће никада стићи. Једног јутра га је мука пронашла са исчупаним гркљаном и до пола одсеченим вратом. Оборена глава остала је залеђена у неком неприродном положају. Чинило се као да се уопште није бранио. Нико није чуо када се човек са ножем привукао и када је леденим сечивом посекао ађутантов дамар.
Колико је тај кољач морао да мрзи тог човека кад га је већ смрзнутог заклао ?
Биће да тај са ножем и није био човек већ нека звер.
Пре звери са ножевима вазда су ишле неке звери у лимузинама.
Цела једна армија прошла је поред тог смрзнутог тела и 250.000 других побијених и умрлих. Живи су ходали поред мртвих, мртви су ходали поред живих.
Министар у тадашњој Влади, генерал Божидар Терзић писао је председнику Владе Николи Пашићу, том крволоку из повлашћених лимузина, да је у албанској трагедији погинуло, умрло или нестало 243.877 људи. Рада Пашић, дика свога врлог оца Николе је у паузи између два дрогирања у Паризу то лаконски објаснио – „Царства се праве камен по камен, цигла по цигла, леш по леш. Што је лешева више то је царство јаче...“. То је касније често понављао,…
А то вам је, браћо моја и сестре моје, од Пећи па до албанске обале по једна србска глава на сваки метар пута. То су посејали тадашњи политичари а ви, браћо моја и сестре моје, размислите,... Шта би да засеју ови сада? Колико глава треба да се закопа да би они себи купили још пар нових лимузина или пар минута нашег времена на националним фреквенцијама?
Зато су Петар коњички капетан и ађутант цео дан поправљали лимузине. Да би политичари могли да побегну. Јер коме треба лимузина кад је речено да се „има прећи Албанија до онога сланога мора“. Опет је пушка била свачија али је издајнички метак дошао из Београда. Један метак за цео један народ.
Када је само још душом жив и сам стигао на албанске обале Петар је све схватио. Гледао је празне обале које су се страховитом брзином пуниле лешевима а обећаних бродова није било.
Схватио је,…
Ови из лимузина нису рачунали да ће ико да преживи. Зато с друге стране пакла није било ни боница, ни хране, ни бродова,... Једноставно, по њиховом плану нико није требало да преживи. Он и сви остали преживели лешеви требали су да буду само пребројани мрци и статистика за потоња међунардона „поравнања“ и генералске извештаје.
Краљ и одабрани сели су у лимузине и отишли ка Скопљу а потом даље. А отаџбину су послали у смрт. Краљ и „елита“ непланирано су се поново са народом срели са друге стране пакла. До Пећког „великог сервиса“ лимузина за одабране веровао је добри човек Петар и у Бога и у краља и у отаџбину и у заставу,... На крају, остао му је само Бог. Краљ и његови су одабрали лимузине а отаџбину су отерали у неизрециво.
Сто година касније баш ништа се није променило. Сем лимузина. Да којим случајем војска крене опет да реквивира не би било довољно паркинга за све београдске блинде, џипове и лимузине. А из блинде се, браћо моја, никада није ишло у ров. Ров је вазда био само за сељаке, раднике и „обичан народ“. Па ти у блиндама се и свог народа плаше а камоли непријатељског метка, зато и јесу у блиндама.
Добри човек Петар из Јабучја, срез Колубарски, коњички капетан србске војске је схватио.
Јесмо ли сви ми схватили ?
Не верујте политичарима !
Остале текстове Бранка Вељковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
