Пише: Цвијетин Миливојевић
Дакле, биће да је, међу онима који су се упуштали у пројекцију исхода и последица гласања у Генералној скупштини Организације Уједињених нација (ОУН), најбољи прогнозер био управо онај што је и најстручнији за питања холокауста и геноцида, директор Центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф који је, много пре „Пирове победе“ предлагача, коспонзора, али и противника ове иницијативе, оценио да су „УН најгоре место за гласање о резолуцији о Сребреници јер је реч о политичком гласању, а не историјској анализи.“
После гласања са чудним правилима за једно тако осетљиво питање („за“ је могла да се изјасни и само једна једина од 193 чланица УН, а да сви остали буду уздржани, па да резултат опет буде тумачен као „резолуција је усвојена“), дефинитивно је покопан аксиом да се у Сребреници и само и једино у Сребреници, на васцелој кугли земаљској, догодио злочин геноцида и да нити један други погром у 20. веку, па чак ни онај у коме је Немачка у Другом светског рату проузроковала смрт 27 милиона људи, није заслужио да, бар са историјском доцњом, буде квалификован као геноцид. Осим сребреничког масовног злочина, не рачунајући Туце и Хуте у Руанди, геноцидом је оквалификован још једино турски погром над Јерменима, поткрај Првог светског рата.
Ах, да: аксиом је претпостављена „истина“ која се нема шта доказивати. Дефиниција му потиче из традиционалне логике и означава – пропозицију која се не доказује и нема потребе да се било чиме поткрепљује, већ се за њу, без провере, сматра да је тачна, а „истинитост“ аксиома се подразумева и служи као почетна тачка за сваку даљу дедукцију и инференцију.
. . .
Кад смо већ код геноцида као једне од могућих последица претходне агресије или бомбардовања суверених земаља, Амбасада Народне Републике Кине у Руској Федерацији је, у фебруару 2022, упозорила да „никада не сме да се заборави ко представља праву претњу миру у свету“.
Следи списак држава (у којима живи трећина човечанства) које су, од окончања Другог светског рата до данас, бомбардовале Сједињене Америчке Државе: Кина и Кореја (Корејски рат, 1950-1953), Гватемала (1954), Индонезија (1958), Куба (1959-1961), Гватемала (1960), Конго (1964), Лаос (1964-1973), Вијетнам (1961-1973), Камбоџа (1969-1970), Гватемала (1967-1969), Гренада (1983), Либан (1983. и 1884, бомбардовање територија Либана и Сирије), Либија (1986), Ел Салвадор (1980), Никарагва (1980), Иран (1987), Панама (1989), Ирак (1991, Заливски рат), Кувајт (1991), Сомалија (1993), Босна и Херцеговина (Република Српска 1994-1995), Судан (1998), Авганистан (1998), СР Југославија (Србија, 1999; бомбардована и зграда амбасаде Кине у Београду), Јемен (2002), Ирак (1991-2003. године, заједно америчке и британске трупе), Авганистан (2001-2015), Ирак (2003-2015), Пакистан (2017-2015), Сомалија (2007-2008, те 2011), Јемен (2009. и 2011), Либија (2011. и 2015), Сирија (2014-2015)…
Од 248 оружана конфликта у 153 региона широм света, у периоду од 1945. до 2001. године, укупно 201 или 81 одсто, иницирале су САД – саопштило је тада кинеско велепосланство у Москви.
Подсећања ради, међународно право, још од Нирнбершког процеса, препознаје „злочин против мира“. Члан 6. Статута Међународног војног трибунала у Нирнбергу дефинисао га је као „планирање, припремање, започињање или вођење агресорског рата или рата којим се крше међународни уговори, споразуми или гарантије, или учествовање у неком заједничком плану или завери за извршење ма ког од горе наведених дела“.
УН су, Резолуцијом Генералне скупштине 3314 из 1974. године, побројале више могућих примера „злочина против мира“. Рецимо: „инвазија или напад оружаних снага једне државе на територију друге државе или свака војна окупација, макар и привремена (као у случају насилног уласка трупа НАТО на територију Косова и Метохије, у јуну 1999, прим.Ц.М), која произађе из такве инвазије или напада, или анексија територије или дела територије друге државе употребом силе“. Па: „бомбардовање територије неке државе од стране оружаних снага друге државе...“; „радња једне државе која своју територију стави на располагање другој држави да би је ова искористила за извршење акта агресије против треће државе“ (што су чиниле поједине земље НАТО-а у време агресије на СРЈ, 1999) итд.
. . .
Онај народ који је једнострано прогласио своју државну независност у административним (унутрашњим) републичким границама и употребио силу да је оствари, крив је за грађански рат на просторима бивше СФРЈ – сведочио је, пред Спољнополитичким одбором Представничког дома америчког Конгреса (12. јануара 1995), амерички државни секретар из доба окончања „Хладног рата“ Џејмс Бејкер, означивши успут, као починиоце те повреде међународног права која је узроковала рат у бившој СФРЈ, ни мање ни више, него – Словенију и Хрватску.
У једном интервју који је дао 2023. године, Џејмс Бејкер је подсетио и да су све тадашње европске државе, па и СФРЈ, „потписале Хелсиншке споразуме, у којима пише да границе не могу да се мењају, осим кроз преговоре“, због чега је, у то време, и председник Џорш Буш (старији), тада више пута поновио да „САД неће подржати сецесију и да не желе унилатералне потезе“.
После Буша, и Европски парламент је био недвосмислен: 9. јула 1991. усвојио је Резолуцију о неподржавању једностраних аката сецесије.
Бејкер је објаснио позицију САД у време распада СФРЈ, те 1991: „Моје сећање је овакво: Америка је управо била завршила преговоре о мирољубивом крају Хладног рата. Имали смо уједињену Немачку, а то нико није очекивао да ће се догодити, уједињену у миру и слободи, и као члана НАТО, и средили смо ствари са ничим изазваном агресијом Садама Хусеина на Кувајт. Тако да, Сједињене Државе су имале много тога на уму у то време, а Европљанима је било потребно лидерство, био им је потребан лидер у решавању проблема на територији бивше Југославије. САД су драге воље обезбедиле Европи лидерство које су тражили, они су то прихватили, али никад нису били потпуно уједињени око тога. Сви су се повукли са својих првобитних позиција. Британци и Французи су подржавали Србију, Немачка је подржавала Хрватску, …“
Међутим, Немачка (опет) и Ватикан, 23. децембра 1991, признају независност Хрватске и Словеније, иако је била донета Декларације Европске заједнице (ЕЗ; претеча данашње ЕУ) која је говорила, додуше, о могућем признању, али тек почетком наредне године, и то, „након што се претходно испуне неопходни услови“…
Дакле, Немачка.
Бугарска је признала БиХ као независну државу још у јануару 1992, дакле, чак месец и по пре него што је уопште и одржан, макар и крњи, референдум о независности који ће се десити тек 1. марта!? Почетком фебруара признање БиХ стигло је и из Турске, 7. априла учинила је то, управо тог дана и сама, од Запада нетом „призната“ Хрватска, сутрадан су то „одрадиле“ и Француска, Аустрија и САД.
Али, барем према подацима са сајта Министарства инсотраних послова БиХ, прва земља ЕЗ која је, 6. априла 1992 (симболике ради, на датум када је Хитлерова Немачка, без објаве рата, извршила агресију на Краљеевину Југославију, бомбардуући Београд који је био проглашен за „отворени град“), као следећи корак у растурању СФРЈ, признала БХ-независност била је, погађате – тек уједињена Немачка!?
Сувише случајности на малом простору.
. . .
Бошњачки члан Председништва БиХ и хиперангажовани лобиста за Резолуцију Денис Бећировић израчунао је то овако: „Боснa и Херцеговинa je победила и ту победу немогуће je оспорити – 84 гласа за истину и БиХ и само 19 гласова за негаторе геноцида у Сребреници!“
Други лобиста за Резолуцију, Хрват и Србин по пореклу, а бошњачким гласовима изабрани, хрватски представник (носилац ратног ордена „Златни љиљан“) у Председништву БиХ Жељко Комшић имао је сличну рачуницу у вези с резолуцијом о „сребреничкој књизи мртвих“ и тезу о „победи грађанске БиХ“.
Математика овдашњег „врховног команданта мира, стабилости и сарадње на Западном Балкану“ је егзактнија, али и доста компликованија: Од 193 чланица ОУН, „само“ 84 је притиснуло дугме „за“ Резолуцију, а „чак“ 109 земаља то није учинило, пошто се у оне „против“ не рачунају само оне државе које су заиста биле против (њих 19), већ и уздржане (њих 69) и оне које нису гласале (19) и две које нису имале право гласа. Даље, иако је свих 57 чланица Организације исламских земаља, на претходном самиту, подржало резолуцију, на крају, 10 њих (од укупно 22 које су, истовремено, и чланице Арапске лиге) биле су „уздржане“. Па, земље које нису гласале „за“ обухватају више од две трећине светске популације, итд, итд…
Један од најутицајнијих сарајевских новинара Сенад Хаџифејзовић (иначе, мој колега из култне редакције Омладинског програма Радио Сарајева, из средине осамдесетих година прошлог века), узбуркао је духове унутар бошњачке политичке елите, критикујући, због коначног резултата гласања, свеукупни ефекат мисије амбасадора БиХ при УН Златка Лагумџије, као и твораца и коспонзора Резолуције о Сребреници.
Хаџифејзовић их је упитао – какав вам је то успех: „... 84 гласа за резолуцију је мало. Мало је то гласова за велики, највећи злочин, геноцид. Деветнаест гласова против је много, 68 држава суздржано, то је превише, 21 држава није гласала, такође, превише. Од 193 земље 109 није било „за“ резолуцију, 84 јесте. И какав је то успех? Геноцид у Сребреници, као и у Руанди, тражи консензус, један глас читавога света. И чиме себе хвали Лагумџија? Чак ни велика Америка, Канада, Аустралија, чак ни читава ЕУ, чак ни читава организација исламских земаља нису успеле да скупе више од 84 гласа, а Лагумџија се хвали да је то он. Чак 38 коспонзора и то најважнијих, најснажнијих држава једва је успело да излобира, убеди и то месецима још само додатних 46 земаља, а он се хвали“, поручио је Хаџифејзовић.
А на страну – додајем ја - то што су и Лагумџија, и министар дипломатије БиХ Конаковић, и Бећировић и Комшић, деловали противзаконито и противуставно, дакле, без мандата Председништва БиХ које је једино власно да доноси овако стратешке одлуке које се тичу не само заједничке БХ-дипломатије него имају и директне реперкусије на унутрашњополитичке односе три конститутивна народа у БиХ.
. . .
Чија је уопште победа, па била она и Пирова, у вези са „Резолуцијом о Међународном дану комеморације и сећања на геноцид у Сребреници“?
Међународни суд правде у Хагу је, 2007, по тужби политичког Сарајева (преставници Срба као једног од три конститутивна народа у БиХ су, иначе, били против такве тужбе), пресудио да „Србија (и Црна Гора) није одговорна за геноцид у Сребреницу, али је одговорна зато што га није спречила“.
Деценију касније, Жалбено веће оног другог Хашког трибунала (ад хок суд за бившу Југославију, кога контролишу САД) je потврдило да је „Хрватска, односно њено тадашње руководство, починило агресију на БиХ, да је постојао међународни оружани сукоб у БиХ и стање окупације, да је постојао хрватски удружени злочиначки подухват, с циљем етничког чишћења делова БиХ“.
Замислите како ли се могу осећати Срби или Хрвати, као припадници два од укупно три конститутивна народа у БиХ, када им, без пардона, неко импутира да су део „агресорског (геноцидног) народа“ или да су њихови сународници из Србије и Хрватске извршили агресију на независну БиХ, односно - да овај стереотип, а умногоме и аксиом уврежен у западном делу међународне заједнице, доведемо до апсурда – да су Срби из Србије извршили агресију на Србе из БиХ, а Хрвати из Хрватске на Хрвате у БиХ?!
Замислите да сте Хрват или Србин, да живите у БиХ, да сте држављанин БиХ, а да читате следећу вест, објављену 9. маја 2024, на Међународни дан победе над фашизмом, у сервису државне (ентитетске, ФБиХ) новинске агенције, а у коме се слави „правоверност“ само једне од три (поред Војске Републике Српске и Хрватског вијећа обране) националне војске, а аболира свака одговорност само једне од три ратне стране у грађанском рату у БиХ: „Данас се обиљежава Дан Златних љиљана: Додијељени за најсмјелије, најхрабрије и најтактичније ратне подухвате.
Златним љиљаном су укупно одликоване 1.733 особе. Дан Златних љиљана у Босни и Херцеговини обиљежава се на данашњи дан, 9. маја. Златни љиљан је војно одликовање Армије Републике Босне и Херцеговине за вријеме агресије на ову државу. Додијељен је припадницима оружаних снага који су се нарочито истакли у оружаном супротстављању агресору, допринијели проширењу слободних дијелова Републике, извршили више слободних дјела у којима је дошла до изражаја њихова лична храброст и пожртвовање, при чему су агресору нанесени знатни губици у људству и материјалним средствима. Златним љиљаном су укупно одликоване 1.733 особе.“
А „агресори“ су, да буде јасније, Срби и Хрвати, односно Србија и Хрватска…
Док год разноразни међународни мешетари, под маском лажне емпатије за страдалну БиХ и „бриге“ за њену „евроатлантску будућност“, буду некоме од три конститутивна народа наметали нешто друго од онога што су они, у Дејтонском и Париском мировном споразуму, прихватили као болни компромис, нема среће за БиХ. Јер „срећа“ једног не може се градити преко супремације, невоље или несреће другог или трећег народа.
Свако ко жели добро БиХ, у БиХ мора да потхрањује и охрабрује оно што спаја, па макар то, за почетак, било и сасвим симболично, а не да силом утерује оно што раздваја Бошњаке, Србе и Хрвате.
Довољно би било да Срби и Хрвати у БиХ, осим за Србију или Хрватску, почну да, макар под „Б“, навијају и за фудбалску репрезентацију БиХ, а Бошњаци да престану да навијају против Србије или Хрватске, и да та „БХ-репка“, осим у Зеници и Сарајеву, своје међународне утакмице коначно почне да игра и на стадионима у Републици Српској и Западнохерцеговачком или Херцеговачко-неретванском кантону ФБиХ.
Oстале текстове Цвијетина Милицвојевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
