Под Хермановим крилима неки су се сакрили.
Под Хермановим крилима многи су нестали.
Зато Херман има два крила,…
Херманова крила нико никада није избегао.
Није до Хермана,... до људи је,…
Кад тишина проговори многи ће да занеме. Гласа им се неће чути. Ко би их тада уопште и могао чути кад су сви из те хорде још за живота слух заменили сребрњацима а јединог који прашта и кад види сву нутрину човекову одгурнули иза златног телета? Та тишина која следи биће тешка, та тишина биће огромна, ван граница чула и људског мишљења. Отворених зеница и скамењеног даха из мртвих уста трупине без душе, видеће тада само сами себе како су се сваки пут само себи светили када су се неком светили или зло чинили,…
Та тишина онда биће саздана само од коначне самоће и неизмерног страха. Та тишина биће вечита!
А када људи бирају Херманово крило треба да се сете шта је јединорођени рекао – „Ово вам кажем да у мени мир имате. У свету ћете имати невољу, али не бојте се, јер ја надвладах свет“!
Зато, молим се за људе док су живи, кад више не буду живи, биће касно!
Тог дана био је уморан. Можда је пожелео и да преспава тај Сунчев дан али одавно је себе већ предао оном који краде миран сан да би сада напрасно могао да сам од себе одлучи о томе када ће да спава а када не. Сада је био то што је пожелео – део додељене историје народа који је тако здушно деценијама уништавао - Винстон Леонард Спенсер Черчил, премијер, сер, генерал, Енглез, Англиканац, новинар, историчар, сликар, нобеловац,...
Рекао бих за њега и све исте пре и после њега – „Пристао сам бићу све што хоће, ево продајем душу врагу своме,...“!. Заправо, Черчил је био – обичан трговац.
Да Черчил није тако предано уништавао Велику Британију, САД никада не би постале велесила. Да Черчил није био тако добар у томе морали би да нађу неког другог Черчила од свих тих понуђених. Али, док је трајао, овај је био одличан. Онда је у свету географије за своје „дело“ препознат, признат и награђен. Одлуком председника САД Џона Ф. Кенедија, овај англиканац је од стране тог католика 1963. г. проглашен за првог почасног грађанина САД. Но, у том моменту, Черчил је већ дисао тај чудни ваздух испод одабраног Хермановог крила и награду су уместо њега болесног примили његов син и унук,…
Онај коме служе је свој део погодбе испунио – направио га је првим јавним човеком јавне империје - Велике Британије. Сада је на реду био Черчил и његов део уговора.
Један од свих тих који би да постоје у пирамиди а да при том уредно „прескоче буквар“ и на крају завршну дипломску ноћ рекао му је једном приликом, ваљда са жељом да Черчил примети да постоји – „Чему све то,... рат је случајан,...“. Међутим, тог дана Черчилу се спавало. Погледао је безвољно ка упитнику и свим другим упитницима сличним њему погледом оног који већ одавно осећа Херманов дах на потиљку. Онда их је све зацементирао реченим – „Па јесте,... али ми ту случајност припремамо годинама,...“.
Рекао би му и много више али није имало смисла. Безбукваровић је био део оног безличног легиона који постоји искључиво због потребе да се „нечим попуни простор“. Њих умоболне препознајете по томе што с временом стварно поверују да су они постали те улоге које су им додељене - самозванци, краљеви, председници, генерали, мантијаши, управници и уредници, начелници, директори,... Од свих диплома које је тај безбукваровић напабирчио у животу биће му потребна само она последња. Знао је то Черчил, зато их је понекада тако сатирао. То сатирање је заправо било последњи траг људскости у том Спенсеру, сатирањем да их натера да се пробуде,... Заправо, никада није умео боље од тога. Спенсер није умео да воли али је умео да сатире.
Са друге стране океана, са друге стране времена, Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин дао је налог да се обавештајним активностима препокрије свет. Желео је да се створи утисак моћи, свеприсутности партије и као да постоји нешто за чим ће сви вечито да трагају а што њему већ није било речено. Пред договорено велико клање почели су да стижу извештаји о предстојаћем рату и ратним припремама. Обавештајни свет је прокључао. Једног преподнева у кабинет друга „црвеног бога“ ушетао је старешина највишег ранга задужен за истребљење сопственог народа и у слободно време „референт“ за обавештајне активности. Узнемирени рапортирац стао је мирно пред обућеревим сином, одлучном да га још из времена Паписмедова зову Кобо од револуције а не „Сосо“ од милоште. Саопштио му је кратко да агентурна мрежа из Јапана јавља да Немци долазе. Стаљин је ћутао. „Шта ћемо да радимо“ - запитао је узнемирени поштар са напабирченим звездицама. „Ништа“ одговорио је Стаљин. Рапортирац до краја свог рапортирског живота није разумео тај мир. А било је „ништа“ јер је „ништа“ на програму. По на раду договореном реду следило је „ништа“ све док не дође време да буде „нешто“. Оног момента када је дошло време зе „нешто“ покренуто је незамисливо. Црвена Армија је под црвеном заставом и црвеним пентаграмом дошла до Берлина. А онда је активирана хладноратовска доктрина за наредних пола века или за бесконачно ако би се време мерило откуцајима људског срца. Део те доктрине је и та чувена бесмислена прича о томе како би „Руси да изађу на топла мора“ а ето „Британци им не дају“ па им то још не дају преко „нас“ и „наших“ и свих тих других балканских домаћих „малих Брита“ зеленомувског карактера и превртљиве ћуди. У том делу једино је тачно то да нама политичара и функционера зеленомувског каратктера не мањка али идеја да би Русе у некаквој њиховој намери да изађу на Јадран спречила та групација малих Брита је реална исто колико је реалано да самозвани седам дана не буде на некој националној фреквенцији. Да је Русима икада стварно требало да физички изађу на Јадран, они би на Јадрану и били. Кад је требало да дођу до Берлина - дошли су, до Беча – дошли су, до Париза – дошли су,... Једноставно, руска стратегијска дисциплина не познаје бројања на хиљаде. Они броје на милионе. Зато, можда је време да престане лупетање о руским тежњама за топлим морима и „силама“ које то спречавају. Није се десило, све и да не знам где је, када и зашто та шала осмишљена. Таква стратегија у стварној, реалној глобалној политици не постоји. Руси су увек били тачно тамо где су хтели другови Зајцанов и боршч из невидљивих подрума, а не генерали или политичари који су одувек били само присутни грађани на радним задацима.
И како Руски тако и сви ти други белосветски генерали којима сам посветио овај текст одлично знају где им је место у „ланцу исхране“ а када се „заиграју“ увек се појави неко из света иза огледала да их подсети – „Рат је сувише озбиљна ствар да би се тиме бавили генерали“!
Сад све то из белог света „преместите“ у ову нашу „припиздину“.
Сетите се Николе Пашића и његовог сина Раде. Два монструма бездушна. Када је јавност сазнала да Рада Пашић препакује шећер и опет поткрада и државу и народ избила је велика афера. Никола је стао у одбрану свог сина дегенерика – „А шта ћете, дете воли слатко!“. Но, то није била само иронија, то је заправо била демонстрација моћи – може им се!.
Колико данас имамо тих којима се „може“ све па и оно неописиво? Видите ли их?
Да имамо државу, као што немамо, била би нека служба, нека полиција која би свему томе стала на пут. А ми имамо полиције јавне, полиције тајне, полиције војне и комуналне, пореске и ону Бајагину космичку, органе и службе безбедности. Ни мање земље ни више полиција. Ни мање земље ни више криминала. Од свих тих полиција испаде на крају да је једини закон који се у Србији поштује – закон бака Цоке!
И без бака Цоке све је ове бенефициране онај дан распарчао самозвани са само једном једином реченицом. Рекао је да „они“ (а то „они“ у његовом речнику постоји само кад треба да се дели одговорност са неким, иначе је увек и само „он“ или „ја“) нису седам месеци знали да се припрема резолуција Генералне скупштине Уједињених нација о Сребреници. Дакле, другови и господо руководиоци из органа и органела том реченицом управо вас је све распустио. Чешки модел. Сви колико вас има нисте знали да се у кровном јавном злу света спрема резолуција која опредељује толико тога! Па шта сте онда знали?
Дакле, ако то нисте знали онда вас стварно треба све распустити. Јер СВИ су знали сем вас, изгледа.
А заправо, истина је много страшнија од аксиома о вашој неспособности, другарице руководиоци органа и органела безбедности.
Самозвани који верује да је баш он баш све, и сви около њега па и сви ти на функцијама, не само да су знали него су у свему томе свесно и активно учествовали! Знали су и да је у току процес потпуног развлашћивања Републике Српске и да се процес гарантује НАТО и СФОР војном силом и оно што је трагично, вашом издајом. По истом моделу, спроведеном кроз онолико њему истих самозванаца спроведено је и развлашћивање народа на Косову. Тачно је да сте сви ви деценијама учествовали у том процесу који је спровођен плански, систематски и по фазама. Неумитно и без икаквог стварног отпора са „наше“ стране јер „наша“ страна у тим сферама заправо не постоји. „Наша“ страна би требало да буду самозвани сада без кашика за клање, прајдарка премијерка, деветар цокулић, оно Пашићево отпорче, необавештени професори и манекени и сви ти којекакви њима слични којих се за живота нагледасмо. Зато, „наше“ стране нема нити је икада било. Једина наша страна, овај пут без наводника, био је сав тај несрећни народ који је жртвован, уништен и девастиран да би сва та представа могла да траје.
И за сада, евидентно, деградација ће стати на формату некакве „заједнице србских општина“ у БиХ, баш као и некакве „заједнице“ истих таквих општина на Косову. А следећа је на реду Србија и њене општине. Срби ће постати народ пристуних грађана по којекаквим општинама. Сва улога „наших“ политичара никада није била у томе да се том процесу растакања Србије стане на пут већ искључиво да се се они одрже као путари. Зато „имамо“ све те „несмењиве“ политичке „елите“ које трају дуже од свих тих држава - међуфаза за које су се тако здушно „борили“.
А што се тиче другарица руководилаца органа и служби безбедности, ваша пословична неспособност, која је евидентна и тачна, сада се истиче као параван за вашу коначну издају, која је такође сада тако јасно видљива и извесна! Не само да сте знали него сте цео овај сценарио сами припремили и ево, спроводите га. Драма и драмосерија, седнице националног савета за безбедност, ванредни колегијуми, бесконачне медијске баљезгарије, кадровска комбинаторика по поштеним људима невидљивим критеријумима, тајни извештаји и размештање трупа позоришног типа су опет само машкарада за прикривање издаје. И овај пут сте спремни да зарад свог црнила жртвујете народ, да га гурнете као физичку жртву под гусенице страних тенкова док не стигну „рафали“ из развлашћене републике да нас заштите. То ће нас спасити? „Рафали“, „Експо“ и Луј Вутон у летећем таксију. Ако овако наставе, а они би то тако волели, док стигну ти „Рафали“ над београдским пашалуком неће моћи ни да се окрену.
Рече ми другар – „Па како то да нико из Републике Српске није уложио вето,...“. И питање је једноставно, није реторичко него политичко а одговора нема. Нико није тражио седницу председништва БиХ, нико није опозвао предстваника који не сме да говори у име два већ искључиво и име сва три сагласна члана. Зашто су Руси морали да поставе то питање уместо неког „нашег“ и кога сад то Руси на „фино“ постројавају том потезом?
Та „наша“ тишина говори све.
Зато јер су сви „битни“ постали „паметни“ као и „он“ Србија граби ка пашалуку јер и такав пашалук мораће да има свог председника, државне буџете, порезе, генерале и владике,... И то је то,... Не знам само ко ће у тој подели власти да буде – народ. Што се од народа не исели одавде, ви ћете да сатрете својим комбинаторикама и политикама, странцима са радним и боравишним дозволама, месарама за живе људе у приградским насељима, убицама са наплатних рампи и пешачких прелаза, страним компанијама са субвенцијама …
Самозвани, речено ти је да читаш и учиш а не да импровизујеш. Направио си проблем Макрончићу а сада и немчићу, што је добро али није добро што ће они сада прво да се свете народу а тек после теби. Отеће им њихови и усвојене кокошке и бака-ђевојке и породични политички бизнис, патиће „јер им неко отима посао“ баш као и овај твој локални мудрац на секунде, аероинжењер, твој пиргави друг из света ПР неопорезивих прихода и заједничких другарица оба пола. Шириш панику а паника је заразна болест а ти немаш баш никога око себе ко то уме да лечи.
Зато, подсећам те. Када је тата Кнаус долазио код инжењера ти си возио ту шкоду коју јавно помињеш а твој превазиђени архетип и политички бабо, регистрована позиција УДБЕ за друкање колега и намештање ликвидација па и оних масовних, био је на договореном летовању у земљи тулипана. Био си мали а већ са стажом бившег министра и овенчан „славом хероја“ одбране РТС-а и масакрирања радника ове медијске куће. Сећаш ли се? Рекао је тада тата Кнаус и на врло пристојном србском да ће Меркелова да влада још десетак година, договорен је „излазак“ американаца, „долазак“ Кинеза, опредељене су конекције за твоје међународно „трајање“, утврђени оквири и твоји јавни задаци. Зато је било важно да и ти нашпанујеш „хулигана“ у себи па да се припремиш за „јуначко“ грљење оба Сороша, братије Клинтон & Клинтон, Блерове, Бајденове, Шредерове и све остале „милосрдне“ убице овог и свих других народа. Не може то у Србији свако па су зато одабрали тебе. Ти си их тако лепо грлио, плаћао и тепали сте једни другима а још су у народу „живе“ слике њихових честитки народу за Ускрс 1999-те. Али не смета то теби, волиш ти то.
Рекао је тада тата Кнаус и пуно тога што ти не знаш а волео би да знаш, но, у сваком случају и поред вашег договора не прија сада младом Кнаусу то што си и како си то рекао јавно и како си га обележио. Опет си мало изпузао из договора. Сад када си га ти тако јавно „поменуо“, сада то могу да раде сви. Џаба си то смандраљо одмах на почетку свог милионитог интервјуа па после неким глупостима затрпао. Јесу се порадовали твоји јер си опет „паметан“ али љути се немчић али ти то неће рећи још неко време. А ти и твоји сте заменљиви а друг Кнаус за сада баш и није. Компромитујеш га а Херманова браћа и његову прћију надлећу. Опет ниси схватио. Купујеш за себе предизборне недеље а губиш еоне за све нас па би сада да потапаш и њих. Јел разумеш да сав тај твој страх и глупост сви виде као претњу и сметњу? Знају то сви па и Херман. Читаш ли или је превише слова за тебе?
Сад се растрчали сви па и ови што си их једном реченицом самозвани распустио да схвате шта се догађа. Погубили се а нису ни кренули. Они мисле да је лево па макар било и зелено опет „ин“ па ваде закопане шињеле и пентаграме. Ни они нису ништа схватили, ал они и нису прављени да нешто схвате већ управо супротно. Колико су обавештени они и у минско поље кад залутају претекну јер не знају где су били. Али права забава почиње тек кад у предзадњем чину почну да прште личне и радне биографије, имовинске карте и рачуни свих валута, намештене робије и наручена погубљења…
И сада, уместо политичких серија због твоје „зато што сам паментан“ политике они би да нам доделе пакет. Све у један. Што би рекла бака Милица испред Максија – „То ти је сине све уједнома,.. све ти је то исти клинац,...“.
Остаје да видимо како ће „зато што сам паметан“ да покуша да „потроши“ и друга, такорећи брата Сија. Мада, друг Си је из битно другачијег света када су у питању страни фактори па макар то била и самозвана „браћа“, породични политички бизниси и перспективе из „припиздине“. Он има на располагању мало другачије алате и временске оквире. Видећете,... Одмах „с врата“, друг Си ставио је самозваног на кишну ледину да га чека на неодређено време. Кинези са заставицама и пригодним капицама, постројени новопостављени ждерачи народног времена, цео протокол, 3.000 полицајаца и наравно унезверени самозвани. Трепће и не верује шта му се дешава у предизборном месецу. Прво га је председавајућа УН вратила у предшколско а сада га брат Си враћа у јаслице. По логици и евидентном тренду у следећој показној вежби „ко је ко и ко је где“ јасно је где ће самозвани да заврши.
Неки дан сам гледао како самозвани ничим изазван хвали наше произвођаче вина на кинеској телевизији. Чист оксфордски нагласак у нивоу продавца шрафова које је каже продавао по измишљеним лондонским продавницама а са друге стране збуњена кинеска водитељка. Боље је да је говорио онај Алан Форд кинески од пре неку годину, док је још био у терању да буде већи полиглота од оног рекеташа с политичким амбицијама што се свео на једно око, стварно вам кажем,…
Али лако је самозваном. Он увек прича само сам са собом. А кад човек тако прича сам са собом он је увек у праву. Задњи пут кад се тако консултовао сам са собом у јеку Трампове победе уплатио је пар милиона наших пара у касу Клинтонових. Преварио га онај други или онај први,... ко то може знати.
И тако, са те стране имамо ове руководиоце из органа и органела који се баве тим “крупним” темема а са друге стране су они који би да буду руководиоци али се у међувремену баве “приземним” стварима, попут, рецимо, сузбијања нелегалне трговине наркотицима.
Један од тих приземних органелчића, по професији полицајац у терању за старешинским позицијама, из градске нам полиције, пожелео је својевремено да упозна песника тврде штафете. Због каријерног „терања“ у коме је вазда био на том свом „државобином“ послу патио је од маније величине али се зато у бауљању између пилара безуспешно такмичио са амебом, да извину амебе, па је ето, пожелео да упозна и песника. Напредовања у служби ради, наравно, не због поезије или бритке мисли. Песник је, „јер постоји тај део њега који мора нешто да ради“, саслушао уводну беседу „уписног пандура“ „растерећену од памети и смисла“ и када је дошао ред да нешто каже, рекао је полицајцу – „Одајем признање нашој полицији и руководећем кадру, без обзира што је за њих Лаки Лучано саградио три пирамиде. Срећа је што у Србији Лучана нема,...“. Сад треба да замислите лице тог полицајца који је ово схватио као похвалу,... Будите маштовити, замислите нешто између оног када га ухвате у крађи лизалице у неком маркету и оног чувеног „знаш ли ти ко сам ја“ става, када по налогу политике бездушно пребијају децу по улицама наших градова. Тако некако,…
Сетих се сад и друга Трифуна, каријерџија, иста органела и иста униформа као и поменути градски инспектор жељене надлежности... И он је био у терању да се закити незаслуженим звездицама и функцијама па је замолио да му се „проследи“ неки камион са „робом“, јер ето, да и он нешто „открије“ и „заплени“, у име народа, државе, свете нам полиције и свих других нам органа,... Ајде, нема везе. Направила је мафија и многе друге плавкасте па зашто не би и једног препоштеног Трифуна с границе. Дође онда добри глас до Котора и момци рекоше, „ај, да му пошиљемо“. Обавестио је одмах бата Трифа бата Цвију из света писанија, наоштрила се и народна милиција и свезнајућа штампа, сви чекају камион са белим даровима и камион дође,... Ето га. Трифа је маестрално одглумио оперативни рад и инстикт искусног милицајца, јуначки је напао камионска врата, опколио их са свих страна, Цвија је набаждарио окулар, спремио пар специјала и ванредна издања да ваздигне Трифу до ловорика а иза врата – пуне кутије медведића и куца, плишаних играчки за децу. Трифи се помешала вена и артерија, оће да попусти срце у милицајца, навиру питања, куља бес, крећу сузе... Камо дрозе, камо заплене, камо слава и унапређења. Срушили су сурови Которани тешко заслужену каријеру милицајску. Залупио је Трифа врата и пропустио камион даље. Одмах је уплакан, љут и разочаран обавестио тадашњег и ево садашњег, вазда буцкастог бату вазда на месту министра па макар и народне милиције. Зазвонили телефони, покренуле се линије. Чуо за инцидент и инжењер али од смеха није могао неко време да општи са безбукварчићима па је један део драме и блажено преспавао. Задужени за мир у кући позвао је онда и те несташне Которане. И тек онда пуче брука – „Па брате и брашно кад купујеш оно се упакује, аман човече отвори медице и куце, то је унутра било,... Па не шаљемо ми то у ринфузи да те салије како врата отвориш. Да меде нису потребне товарили би ми то другачије,...“. Рекли су и још нешто што има везе са „џепарцем за оне наше преко по Европи,...“ те и нешто о „бистрини“ младога милицајца Трифуна али то нема везе са поентом наше приче.
Углавном, наредних пар година бата Трифа је да намири своју напаћену нежну милицајску душу о празницима и прославама уредно на поклон добијао плишане медведиће у нежним бојама све док Которани нису замољени да престану. И престаше.
А био је и један из оне мало тајније формације, тако воле да се зову. Тај је био важан. Много важан. Најважнији бенефицирани поштар тог времена. Он је слат да се договара ал је волео и да се самонагради. А мафија посебно воли те бенефициране са службеном легитимацијом који воле да се самонаграђују јер се на улици та “школица” плаћа главом а у фирмама верују да им то следује по формацијском месту. Чудни неки људи. А оће ови из Котора да награде кад се заслужи, оће. Нису они шкрти ал зато добро памте. Тако је тај самонаграђујући “супер агент” како га прекрсти режисер, био задужен да лично комуницира са тамном страном “државног” посла и све је било у реду док се то његово пословично мрштење није преклопило са которском математиком. Јер зна се, може да зафали ал не може да нема. Схватио је самонаграђујући фирмаш да се зна и ето,… десио се пех. На једном дружењу са мрачњацима с мора попустила бешика, издао га сфинктер, замокри се доњи веш. Которанин, а била су двојица, је наравно по професији “морнар на беле и само беле лађе” али је у души улични психолог – шаљивџија. “Очитао” је фирмаша, видео је да је намргођени помешао телесне течности и уредно су завршили тај састанак. И ту је сурова мафија још суровија била. Фирмаш је на сваком следећем контакту од белих морнара добијао паковање памперс пелена, онако, да му се нађе. И опет се интервенисало “с врха” да се са памперс дипломатијом стане,… Буни се фирмаш, каже сметаће му за каријеру, чуће неко,…
Чу, чуће неко,…
Которска прецизна математика је заправо непогрешива и неумитна. То ће ускоро да схвати и онај хипертензични буца са вербалним и менталним афазијама што је помислио да се његово “шта сте ви за пар кила” глупирање по овој и суседној нам држави заборавило. Није. А било је и мртвих због тог алавог буцике са истеклим дипломатским акредитивима те да не помињемо брљање са оном “Ником” и наручивање ненаручивог. То се тек не да заборавити. Ал нека буце његовим страховима а ове с друге стране “закона” њиховој части и како рекоше - осећају за правду и намирен рачун.
Из те тајне формације била су и она два епска идиота а верујте нема ништа горе од бенефицираног идиота. Осмислили они тако да за свој рачун а у туђе име продају отров у малим бочицама, овај пут не као стилска фигура већ буквално, заинтересованој страној страни а зарад тровања једног тада још увек живог политичара из земље Леванта. И би посао. Легао кеш, обрадоваше се брка на батерије и дилбер дупли дилбер, обојица каријерни прогонитељи свега људског и доказане психопате када зарад дневница и службених похвала треба физички уништавати младе људе са нафабрикованих политичких потерница. Обрадоваше се, паре узеше и у ампулама воду испоручише. Друг тамнопути са друге стране платне листе, виђан последњих година тако често у овим крајевима са све локалним држављанствима, није се обрадовао а није ни његов шеф са задацима од неспорног значаја и за много више од левантске комбинаторике. Напрасно је тамнопути купац воде у ампулама изгубио смисао за хумор који га је красио још из младалачких дана и успостављања првих контаката са овдашњим колегама свих боја. Обавестио је “своје” и оне друге “своје” о пошалици и “бизнис плану” ова два идиота из србске тајне полиције. Опет, покренуло се и видљиво и невидљиво. Претила је озбиљна одмазда али како утабанати два комплетна идиота који су и даље били у уверењу да су направили добар посао. Реаговали су “чак” и тадашњи “први” и “други”, они које су смехотворци убедили да су баш њих двојица шефови тајне полиције Србије, писао сам вам о томе. Један, онај грбица потоњи ватрогасац а цео живот без црева и цревца, писоар-ронилац из београдског центра државне безбедности а други параноик са мегаломанским амбицијама што је прогонио и несрећне техничаре за постављање сателитских антена. Један са одмора у Грчкој а други са радног места невољно су позвали та своја два идиота и уредно им ставили до знања да паре морају да се врате одмах уз неопходно извињење. И сад замислите. Ова два бенефицирана идиота из царства Амоебозоа са лепљивим прстима и даље не схватају да им прети физичка ликвидација уз неутврђено гробно место и неизвесно време топљења и опет и даље имају проблем да врате новац. Једва би некако. Заташкано је, наравно. Бркати идиот је на име својих зеленомувских радних карактеристика потом чак и заслужено “напредовао” јер смо по логици овог времена из времена идиота прешли у време комплетних идиота.
Ето, то вам је добри мој народе, “елита” која с кључних “позиција” брани народ и државу.
Што би рекао један “даме и господо” кад су га у мрачно време из мрачних фирми питали за мишљење – “Држава никада није у опасности онолико колико је ви браните”.
А питате ли се како се постаје начелник генералштаба?
На једној вечери, бела је зову, био је и Мојсије бивши Србин. Памтите га ваљда. То је онај лежерни из „Оклахома“ загрљаја, што у договору и под потпуним мониторингом НАТО-а препаркирава хаубице без бојеве муниције по Србији за потребе дневно-политичке тривијалије самозваног. Е тај.
Тај је на тој белој вечери, стандардно мањи од оне милицајске амебе али значајно већи од оне већ поменуте бркате, пролазио поред инжењера на вратима. Инжењер га је погледом зауставио и обратио му се – „Задовољан сам како ти се развија каријера, кад се буду обавиле потребне промене на политичкој сцени у неком тренутку ћеш бити и начелник генералштаба,...“. Наоружан чистим, непатвореним полтронизмом и тим бесмртним каријерним СМБ инстиктом за „мудро“ ћутање, војно лице, тада већ бригадни, заузео је онај чувени став – дај да не проговорим да нешто не лупим. Ако ћемо поштено, исправан став. Кажу да је одрдевер те вечери био сјајан. А Мојсије, бивши Србин, наставио је своје кретање пут ничега. Кад је будући а већ бивши генерал прошао, режисер се са тих врата обратио инжењеру, те је луцидно приметио – „Драги брате, како си му ово рекао, он је дошао до врхунца“,... Подсетили су ме на Статлера и Волдорфа, не знам ни сам зашто. То је било 2009. г... СНС творевина је створена, странци су распоређени, руте, рутоносци и новац су одређени, Србија је могла „да крене напред“ ка свом крају. Мојсије бивши Србин је уредно сачекао да заузме своје место начелника генералштаба војске Србије и шефа возног парка србске артиљерије. Нешто пре тога успешно је, „по задатку“, завршио Гармиш-Партенкирхен курс за Јуде,... Био је добар кажу и пишу НАТО инструктори, истицао се у настави и специфичним групним ван-наставним активностима али и неким појединачним... Ако сте се питали где лежи тајна љубави између овог НАТО ђака и његових НАТО тутора, ту је,...
Ал добро, Мојсије бивши Србин ће да брани своју Косовску Митровицу до последње храстове гранчице, јер знате већ – њихове еполете су нечији мртви синови! Тако се граде генералске еполете, на туђој мртвој деци и на зеленомувском карактеру. И немојте сад само овог генерала да се сетите. Од кад је армија и ратова сви генерали су вазда били исти. Нема те туђе деце коју они не би жртвовали за своје цвећаре, акцизне и ван-акцизне руте и еполете. Воле сви ти генерали тај латински корен, јер генерал значи „главни“, а они „волу“ да су главни,...
Био је међу њима тада и један млађи. Млађи по чину, звању, амбицији и Богу хвала, по болести. И он је имао своје школе, а почело је са шахом који је тада био игра а не живот а наставило се са истим тим Гармишом, Либеријом и крвавим афричким траншама. Кад смо били деца тај шах су играли добри људи, сећаш ли се пријатељу? И он је добио простор и он наивно верујући да се од Бога истина може украсти или сакрити или некако преметнути у „ја само радим свој посао“. Све жеље су му се испуниле сем једне а та једна једина није била жеља него цена и сад, верујем, то и он зна. Волео је да на дружења долази својим скупим џипом, да паркира на виђено место, да му се зна за „каријеру“ и „успехе“,... Инжењер га је дуго гледао и кад је био ту и кад је био на другом крају света, сведочим то опет на упућенима познат начин и мислио је како и шта да му каже кад тако ваза тог свог бесмисленог џипа пред тим само реткима смисленим дрветом и каменом. Коначно, инжењер му је рекао – „Драги брате, овде долазе богати људи а не сиротиња, немој више да долазиш са џипом,...“. Добро је запамтио шта му је тада инжењер изговорио. Џип је убудуће остављао на неком другом паркингу а ту једину за живота битну жељу себи још увек није испунио. За то, требало би да разуме каузалититет и да се ослободи, али он то на жалост још увек не уме,…
А када су у питању ови „официри у мантијама“, кад год следећи пут буду мантијали о духовности, смерности и њиховој „посебности“, сетите их на њиховог првог пуковника и његову визију „тела Христовог на германској Мајбах шасији“.
Реците им да је наш Краљ јахао на магарцу и имао Круну од трња а не мајбаха и кофере девизних апанажа. Реците им да је наш Краљ зло злом звао а није се са злим грлио.
Захвалан сам Богу добром и једином што је све њих учинио тако видљивим и тако лако препознатљивим.
Поштовани читаоци, верујем да после свега што сам вам написао разумете како изгледа тужна слика „врхова“ наше „безбедности“ и ведета „наше“ политике. А ви, браћо моја по униформи и крви, знајте да никада нису „напредовали“ најбољи ни најсрчанији, увек само ти „њихови“, зеленомувски карактери. И нека их,... Правда о којој пишем и у коју верујем ионако није земаљска.
Државе нису створене да би се народима помагало већ да би се народима владало. Никада никаква опасност није народима претила споља колико је претила и била стварна та опасност изнутра. Сви ти “државни” паразити који нам пију енергију и ресурсе, отимају животе и будућност су “наши”, “домаћи” а не некакви спољни, амбасадорски или дипломатски. Сваком народу је додељена његова држава и сваки народ има своје “државнике” који свуда у свету свом народу раде исто. Зато су сви ти самозваници и сви ти њихови генералчићи, мантијаши и којекакви само једна огавна секта умоболних, душеболних сатрапа који се међусобно савршено добро разумеју. Јасно је,… Разумеју се јер су од исте “школе” и на “истом (не)делу”.
Али рећи ћу вам да је постојала и нека друга служба. Није била састављена од искомплексираних идиота са лепљивим прстима зеленомувског карактера и грбавих писоар-ронилаца, ћопавих умоболних параноика, несаломивих “јунака” салонских ратова и прасончића са уцртаним каријерама.
То је стварно била служба и то не због те извикане флоскуле – служба, која из њихових уста ионако не значи ама баш ништа, већ због стварног служења. Дошли смо да служимо свом Богу једином јединорођеном, свом народу и свако свом презимену. И служили смо. Србији смо служили а њима смо послужили, схватисмо касније.
Ја сам то схватио када сам оцу мртвог друга уместо сина предао државну заставу. Гледао сам тај дан на сахрани плех музику која је до тог поднева рутински сахранила три борца, пар одсутних генерала у изгужваним униформама и тужни народ. Оца који је гледао кроз мене и мајку која ме је питала – “Сине, што га ниси сачувао,…”!
Нисам га мајко сачувао. Живим с тим како умем а биће и кад тај дан дође, отићи ћу са тим.
Та служба је била направљена од момака који су униформу обукли јер су вама поверовали, изроде сотонски. Поверовали су вам да сте ви ти које треба следити, да ви знате шта је вредно умирања и да ви знате ко је непријатељ. Погрешили смо. Страшно смо погрешили. Ви сте вазда били тај непријатељ! Умирање је било предвиђено за нас а цвећаре, мрштење, плаћени хвалоспеви, храстове гранчице и сребрњаци отети од свега живог и мртвог за вас. И за вас ово пишем, кад се већ Бога не плашите, да знате да сада знамо, да видимо и вас и тај ваш гримизни подмладак који гојите за нову генерацију “управљача”.
Тај део службе више не постоји. Одрекли су га се кад је дошао тај њихов договорени “мир”. Из њихове визуре ионако нико од нас и није требало да преживи.
Тај део службе сада је сазидан од камених успомена, гробних места и надгробних споменика а наливен је сузама мајки које и данас само ћуте.
Та два дела службе се заправо никада нису разумела. Како би ? Ми смо певали “О мој Боже најмилији свети,…” а ви сте још увек нарицали “хеј Словени,…”, ми смо ишли у богомоље а ви у храмове.
Чујем, у међувремену сте за партијске митинге и кућне прославе увежбали ону нашу химну,…
Па добро, ако сте. Подсетићемо вас на речи те химне ускоро,… Ако не стигнемо ми живи, подсетиће вас они наши, мртви. У тишини као и мајке њихове обелеле, чекају вас!
Више од 50 бораца наше јединце погинуло је а десетине су израњављене у ратовиме које је та хорда организовала и договорила. На десетине хиљада изгинуло је у свим другим јединицама. И тада су у те ратове слали нечије туђе синове а ти синови смо тада били ми. Били смо млади, поносни а иза леђа звали су нас “месо”, смејали су нам се и чудили се сами себи како је лако од добрих људи направити топовско месо. И ако ово у неким другим државама читају неки други људи који носе нека друга презимена знајте - и код вас је исто! Сви су ОНИ исто и служе ИСТОМ а ми треба да се због свих тих различитости убијамо!
Сада је тих 50 нечијих синова мртво а ви сте још увек живи. Многи од њих своју децу нису стигли да изроде а ви вашу јесте и сада би од њих да направите следећу генерацију системских тровача, да сад они опет неке туђе синове врбују и у неке нове договорене масакре шаљу…
Неће моћи овај пут!
Они су због вас мртви, ви сте живи а ја вас гледам !
Остале текстове Бранка Вељковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
