Можда вас овај наслов подсећа на филмски трејлер, којим се најављује наставак чувене британске комедије из 1994. године, интригантно назване Четири венчања и сахрана. Ништа од тога: није комедија него трагедија, не догађа се на „англосаксонском острву” већ на Балканском полуострву, не глуме филмске звезде Хју Грант и Енди Мекдауел, већ је насловна рола припала „монтенигринским” званичницима (коришћење термина „монтенигрин” није пежоративног карактера, него је у функцији да се подвуче разлика у односу на грађане који живе у Црној Гори, а изјашњавају се као Срби-Црногорци).
На почетку нешто о хапшењима. Прво од њих догодило се на лето 2022. године у Подгорици, када је по налогу Специјалног државног тужилаштва Црне Горе ухапшен Петар Лазовић, службеник „Агенције за националну безбједност Црне Горе”. Осумњичен је за стварање криминалне организације; за неовлашћену производњу, држање и стављање у промет опојних дрога; за кријумчарење, недозвољено држање оружја и експлозивних материја; као и за злоупотребу службеног положаја.
Том приликом је издат и налог за хапшење Лазовићевог колеге и сарадника – полицајца Љубе Миловића – који се од тога дана налази у бекству. Само два месеца пре овог хапшења, у мају 2022. године, Еуропол је објавио документа у којима се каже да су службеници полиције Петар Лазовић и Љубо Миловић „чланови криминалног клана ‘Кавач’, укључени директно у шверц великих количина кокаина из Еквадора у ЕУ и Аустралију”. У наставку ових докумената каже се да су ова двојица значајних полицијских службеника Црне Горе били укључени у шверц оружја и шверц цигарета, такође у име Кавачког клана. Ова документа су дипломатским путем раније достављена Специјалном државном тужилаштву Црне Горе, али је специјални тужилац Саша Чађеновић донео одлуку да у овим наводима (и доказима) нема основа за предузимање кривичног гоњења. И бивши главни специјални тужилац Миливоје Катнић извео је идентичан закључак: „Нема разлога за покретање кривичног поступка против Петра Лазовића”.
Већ крајем 2022. године па све до данас – у време током којег се оптужени Лазовић налази у притвору у Спужу – у јавности се објављује криптована преписка скинута са „Скај” апликације између њега и више личности из самог врха криминалних кланова. Из свега је лако закључити да је Петар Лазовић тесно сарађивао са два велика нарко-боса: Дарком Шарићем и Радојем Звицером. Јасно је уочљиво да је са овим другим учествовао у формирању Кавачког клана – којим је руководио Звицер – као и да је помагао у физичком уклањању свих његових конкурената на тржишту опијата. У даљем развоју догађаја, јавност ће сазнати да је Петар Лазовић оптужен и за сепаратни шверц једне тоне кокаина из Еквадора у Белгију (ЕУ).
Почетком ове године, оптужени Лазовић је понудио јемство од скоро 10 милиона евра да се брани са слободе, што чини највећи понуђени износ у историји црногорског правосуђа. Виши суд у Подгорици је одбио његов захтев 27. марта 2024. године, а у образложењу је наведено, између осталог, да је окривљени Лазовић располагао рачуном од преко 40 милиона евра (?!). Треба напоменути да је на основу докумената Еуропола, који се базирају на пресретнутним шифрованим комуникацијама, у последње две године у Црној Гори отворено више афера о потенцијалној повезаности врха државе са организованим криминалом. Тако је ухапшена и бивша председница Врховног суда Црне Горе, Весна Меденица (заједно са сином Милошем), под оптужбом да је учествовала у стварању криминалне групе и да је злоупотребила службени положај (ово хапшење није убројано у наслову текста, али га наводимо као још један у низу аргумената у прилог свеопште криминализације монтенигринског државног врха).
Ђукановићева радионица
Затим су ових дана уследила још два хапшења, тачније 14. априла 2024. године ухапшени су, по налогу Специјалног државног тужилаштва Црне Горе, двојица бивших службеника са самог државног врха. Први од њих је већ помињани у тексту, Миливоје Катнић, бивши главни специјални тужилац Црне Горе (обављао је ову функцију од 2015-2022. године), а други је Зоран Лазовић, бивши шеф управе полиције Црне Горе за борбу против организованог криминала (иначе, он је отац више пута помињаног у овом тексту, Петра Лазовића). И у овом случају – као и у претходним – оптужба је више него озбиљна: терете се за стварање криминалне организације и злоупотребу службеног положаја. Као члан ове криминалне организације означен је и Саша Чађеновић, такође помињан у тексту.
Дакле, са мало здраве логике можемо закључити да сви помињани који су осумњичени припадају истој криминалној организацији која се састојала од самог врха монтенигринске власти и Кавачког клана, као и да им је основна делатност била шверц дроге, оружја и цигарета. Није потребно посебно наглашавати колико је било њихово лично богатство. Обичан човек у Црној Гори је све горенаведено знао, наслућивао или осећао: гледао је свакодневно бахаћење, тортуру и лоповлук. И поред свега, сврха овог штива није у описивању криминалног, без обзира на канцерогене размере криминала које је Црној Гори донео режим Мила Ђукановића. Суштина лежи у осветљавању мрачне везе између изразито анти-српске идеологије „монтенигринства”, којом се дичио овај режим, и директне управљачке функције Миловог режима у нарко-дилерским токовима у читавом региону.
Поново се враћамо на пресретнуте шифроване комуникације притвореног полицијског службеника из сектора националне безбедности, Петра Лазовића. У једној од многих преписки преко заштићене апликације, млађи Лазовић комуницира са Радојем Звицером за време док тадашњи председник Црне Горе Мило Ђукановић слави рођење унука. Тако шеф Кавачког клана директно учествује у догађањима, иако је негде, ко зна где широм планете, у скровишту. Млађи Лазовић присуствује заједно са оцем Зораном овом весељу, када са лица места криптованом преписком извештава Звицера да је „шеф добио унука”. У другим препискама млађи Лазовић егзалтирано каже Звицеру да га је хвалио пред Милом Ђукановићем за време ове прославе, као и да је пренео Звицерове честитке Милу због рођења унука.
У директном разговору са председником Црне Горе Милом Ђукановићем, млађи Лазовић назива Радоја Звицера надимком „Комита”. Даље каже како се Мило захвалио „Комити” (Звицеру) на честиткама и поручио му да је „нећемо дати без муке велике, на државу мисли”. Касније у преписци, млађи Лазовић шаље Комити Звицеру фотографије на којима се види његов отац Зоран у присном и конспиративном разговору са Милом Ђукановићем. Млађи Лазовић тврди да управо у тој конверзацији његов отац Зоран хвали Комиту Звицера код Мила, уз коментар „ближе не може”. Тада помиње у позитивном контексту и извесног „Тиага” (по свему судећи Дарко Шарић), такође као правог комиту. И у многобројним другим препискама Петра Лазовића са врхом Кавачког клана помиње се Мило Ђукановић, најчешће као „шеф”, а понекад и као „краљ”.
Иста реторика понавља се у препискама одбеглог полицајца Миловића са Кавачима, у којима се велича монтенигрински патриотизам „комита” и њихова лојалност Милу Ђукановићу. Дакле, ова три хапшења су само потврдила оно што смо сви слутили и што је временом постала очигледност: монтенигрински нарко-дилери су себе сматрали „комитама”, на антисрпски начин како они разумеју овај појам, који је иначе скован у српској бунтовничкој историји и несродан било ком антисрпском наративу. За овакву делатност имали су пуну подршку Мила Ђукановића, као и целокупан оперативни апарат државног врха. Новокомпоноване „комите-монтенигрини” – којима је у препискама потврђивао припадност врх Кавачког нарко-клана – настале су у идеолошкој радионици режима Мила Ђукановића на антисрпским темељима авнојевске Југославије, као и на традицији либерашке антисрпске политике.
Обележавање две сахране
Онда су дошле две сахране. Осветлиле су мрачна поља наше јавности, према оној народној „не пада снег да покрије брег…” Прво се упокојио режисер Вељко Булајић. Пореклом Црногорац, идеологијом „монтенигрин”, сопственим захтевом да се сви његови филмови упишу као „хрватско културно добро” изјаснио се као кроатоцентрични стваралац. Наравно, југотитоиста целим својим бићем. Није био Србин, није стварао у Србији и није нам подарио ништа. Није се бавио Србијом, сем када ју је мрзео, није био пријатељ српског народа, није био верник СПЦ. Напротив, употребом новокомунистичког вокабулара нападао је улогу СПЦ у Црној Гори, а својим јавним наступом је давао алиби режиму Мила Ђукановића за наставак тортуре над српским народом у Црној Гори.
Као режисер, директни је кривац што се у његовим филмовима брутално фалсификовала историја на штету равногорског покрета (како у чињеничном тако и у естетском смислу!), као и за полтронско величање култа Јосипа Броза. Све ово претходно наведено и сваком здраворазумском очигледно, није било опредељујуће за Јавни сервис Србије (РТС) када је уређивачки колегијум ове телевизије одлучивао како да испрати вест о смрти режисера Булајића. Вељко Булајић је – као осведочени непријатељ српског народа – добио незапамћен промотивни простор на нашем Јавном сервису! Кажем „нашем”, не зато што имамо утицај на његов програмски садржај, већ зато што га финансирамо из сопствених, плитких џепова. Тако је управљачки колегијум Јавног сервиса Србије још једном потврдио лојалност авнојевском монтенигринству.
Ако је прва сахрана – када се упокојио режисер Булајић – у нашој јавности испраћена помпезно, ова друга – када је преминуо „контроверзни бизнисмен” Брано Мићуновић – обележена је знатно опрезније. Иако је Брано Мићуновић имао много већи реални утицај од Вељка Булајића у Србији и иако је био много више присутан у сваком погледу у нашем друштву, ова доза опрезности и степен дискреције, примећени у извештавању наше медијске јавности, на несрећу нису производ Браниног монтенигринства и „милогорства”, већ су узроковане Браниним целоживотним криминалом. Ако је извесно да се Брано Мићуновић читавог живота бавио сумњивим пословима, не можемо рећи да је одувек био и монтенигрин. Напротив, он је бар пола живота био Србин у сваком смислу. Сигурно да ова констатација важи за период његовог дугорочног пријатељства са Ђорђем Божовићем – Гишком, коме је остао веран на личном плану и после Гишкине погибије.
Ако је смрт Вељка Булајића означила за каријеру Мила Ђукановића губитак културног посланика у „далеком свету стваралаштва”, онда је смрт Брана Мићуновића за „шефа” Мила била одсецање „десне руке” у свакодневном животу. Ову двојицу Никшићана, од којих је покојни Брано старији десетак година, нису спојили ни заједничко одрастање ни слична судбина, већ идеологија монтенигринства. У последње две деценије, Брано Мићуновић је био чест гост на многим комитским скуповима, нарочито оним на Цетињу. Разлози нису били у традиционалном или фолклорном окупљању, већ искључиво у подршци режиму Мила Ђукановића у многим кризним временима. Тако видимо фотографије Брана са комитама-монтенигринима када они протестују што је ДПС изгубио изборе, видимо их на друштвеним мрежама када протестују због устоличења митрополита СПЦ Јоаникија на Цетињу, видимо их и на порталима када протестују због фомирања прве владе Црне Горе која је настала након вишедеценијског периода владавине Мила Ђукановића. Син Брана Мићуновића Ђорђе, позивао је у јавности ватреним речима монтенигрине на Комитски марш на Цетињу, где би се пружила подршка закону којим су требале бити одузете светиње и имовина од СПЦ.
„Друштво осветника”
На ред је дошла и освета. Ових је дана, сада већ бивши председник Црне Горе Мило Ђукановић, говорио пред камерама телевизије „Антена М”. Овај веома индикативни интервју открио је ново (можда право?) лице бившег председника. Некадашњи бирократски новоговор који је обиловао фразама попут „европска перспектива Црне Горе која тежи заједници уређених породица заједно са суседима у региону” или „демократски поредак цивилизованог друштва утемељеног на правима сваког грађанина”, Мило Ђукановић је у потпуности заменио архаичном беседом у којој му се указује „да ће се ћеранија по Црној Гори наставити”. Зато је његова дужност да у староговору подсети како је црногорско друштво заправо „друштво осветника”, као и да освета није „карактеристика само албанске заједнице, за коју се везује крвна освета”, већ да и „у срцу Црне Горе, у Катунској нахији, крвна освета међу одређеним староцрногорским породицама траје дуже од 200 година”.
Дакле, у страху од судских процеса и хапшења, након „пада” скоро свих његових најближих сарадника, бивши председник Ђукановић је изненада у центар свога излагања поставио као вредносни путоказ крваву традицију и херметичне кодексе етничких заједница. Уместо некадашње реторике – засноване на демократским традицијама, европским вредностима или на грађанским правима у Црној Гори – бивши председник Ђукановић је, уплашен од неизвесне будућности, позвао у помоћ колективно памћење његових сународника – базирано на традицији потпуно супротној од оне „европске” – на коју се деценијама позивао док је владао. Пре тога је Мило Ђукановић успео да погази баш ту богоугодну и слободарску традицију народа Црне Горе – држави насталој на наслеђу Српске православне цркве – одричући се скоро свих вредности на којима је овај народ настао и опстао: српство, православље и русофилство.
Насупрот томе, у окружењу је показивао комплекс кроатофилства, а на ширем плану вазални однос према Колективном западу и према НАТО алијанси. Једина константа у свим фазама политичког бића Мила Ђукановића – од његове југотитоистичке младости до његове монтенигринске старости – била је фикција о постојању „’великосрпског национализма’ који је у Црној Гори спроводила клеро-фашистичка организација СПЦ”. Био је и остао Титов омладинац, авнојевски Југословен и монтенигрински либерал. Његово доба на власти обележиће:
- чињеница да су у маленој Црној Гори – једној од најмањих и најмалољуднијих држава на свету – створена два нарко клана јача од скоро свих у Европи;
- да је највише људи по глави становника страдало у њиховим обрачунима;
- да је сам врх монтенигринске власти организовао убиства противника и шверц дроге, оружја и цигарета;
- да је широм светских мора и океана плењена дрога у бродовима који су пловили под званичним заставама државе Црне Горе;
- да је забрањивана српска историја и српски језик, прогоњена Српска православна црква и дискриминисан српски народ;
- да је, уз помоћ Колективног запада и „лутајућих” Албанаца, фалсификовао референдум о независности Црне Горе и
- да је увео државу у НАТО, кршећи Устав државе;
- да је забијен нож у леђа Русији, на чијем буџету је Црна Гора била ставка два века;
- да је завадио два братска православна народа у Црној Гори, а да је испуњавао скоро сваки прохтев албанским националистима;
- као и да је лично богатство породице Ђукановића – по немачким истражитељима – процењено на преко 900 милиона евра.
Силазну путању Милове неславне историјске улоге симболизоваће управо ова три хапшења, две сахране и једна освета у најави. И наравно, још хиљаде и хиљаде тона кокаина… Ово је историјско наслеђе Мила Ђукановића. Судбина се поиграла са многим комитама-монтенигринима широм Црне Горе: неки су у затвору, неки у страху од хапшења, неки су у бегству, а неки под земљом. Само су „наше” комите-монтенигрини још увек безбрижни, док седе на водећим позицијама у Србији: неки у врху Јавног сервиса Србије, неки у „жутим” прозападним медијима и странкама, неки у самом врху власти, неки у спортским савезима и српским клубовима, неки у институцијама образовања и државне управе. Сви они чине то отуђено парче српског света које су одувек дивило (и још увек се диви!) Милу Ђукановићу, без обзира што је прогањао српски народ у Црној Гори и СПЦ, јер је овај свет видео сунце у Миловом мрачном задаху моћи. То је она иста памет који су некада имали њихови крвни и идеолошки преци, памет која се дивила Брозу, као „највећем сину наших народа и народности”, док је спроводио антисрпску политику у Југославији. Та памет, некада и сада, никада није могла да схвати да су обојица – и Броз и Мило – само крвави лакардијаши и необразовани малограђани.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
