СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ СТИЖЕ У ПРЕСТОНИЦУ
Ове године, 1. јуна по богослужбеном, а 14. јуна по грађанском календару, Свети Јустин Ћелијски неће бити у свом манастиру, него у Београду, граду с којим се целог живота носио, за којим је, као Христос за Јерусалимом, плакао, и који га је, у доба комунизма, гонио и отурао од себе. Наиме, мошти Божјег угодника стижу у нашу престоницу – прво у храм Светог Вазнесења, па у храм Светог Саве, а све за Спасовдан, славу Београда. Зато је прави час да се, у неколико дана, сетимо Јустинових београдских тренутака, и да се радујемо светлости која стиже од Христовог човека међу Србе и све остале који имају очи да виде.
СЕЋАЊА ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА
Још као дете, Владета Јеротић се одушевио Достојевским, и, читајући га, налетео на књигу оца Јустина, „Достојевски о Европи и Словенству“, објављену 1940. године. Био је рат, и Јеротиће је упијао Јустинове речи, све док га није чуо како прповеда у храму. То га је још више уверило даје пред њим несвакидашњи, христолики ум, који сведочи нешто изнад овога света.
Ево шта је Јеротић записао:“Марта месеца 1943. године припремала се, некако нарочито свечано и молитвено, српска црква, у току ускршњег поста, за дочек највећег православног, хришћанског празника – Христовог васкрсења. Одлазио сам често у Саборну цркву, не само на недељне литургије, већ и на вечерње службе и бдења, нарочито радо у ову цркву, ваљда и зато што сам се у једној малој улици (Задарској), непуних двеста метара удаљеној родио и у њој провео првих десетак година живота. Управо једне недеље, била је то недеља православља, 14. марта 1943. године, за проповедаоницом у цркви појавио се отац Јустин и почео беседу. Не знам колико је трајала његова проповед, јер сам био потпуно изгубио осећање времена. Нетремице сам, из препуне Саборне цркве, гледао у оца Јустина упијао његове речи и трудио се да их све запамтим и да их одмах, када дођем кући, запишем. Мислим да од силног узбуђења нисам много запамтио, а ево шта сам стварно записао: «У сваком цвету, свакој птици налази се мисао Божија… Човек је највиша вредност у свим световима, он је мали бог у блату… Ја бих роптао на Бога што ме није створио човеком да није Христос живео на земљи… Христос, то је одговор на сва човекова питања… После Христовог доласка, небеса су остала стално отворена, успостављена је стална веза између Бога и човека. Човек, то је икона Божија, род људски, иконостас Божији… Осудите грех, али милујте грешника, као што је Исус осуђивао грех, а опраштао грешницима. Циљ човечијег живота, његова непрекидна тежња, треба да буде остваривање Богочовека Христа у себи. Ви имате кичицу, малајте! Малајте све дотле док не измалате Христа у себи. Сваки грех, свака страст, сваки порок, прљају лик Христа у вама. Човек с много грехова је човек без Бога… Волите сваког човека, поклоните му се, јер се клањате боголиком лику у њему. Ни најбезначајнији човек није без овог дара у себи… Душа је оно што чини човека најлепшим у целој васиони… Православље каже: човек је икона; Европа каже: човек је звер. Православље каже: род људски је иконостас, Европа: то је зверињак у коме јача звер побеђује слабију… Човек је највиши зато што је Бог утиснуо свој лик у њега… Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем“.
После месец дана, отац Јустин је у цркви Ружици присутнима објашњавао да је комунизам лаж и обамана, јер нуди слободу, једнакост и братство ван Христа, а то се може претворити само у тоталитаарни кошмар:“Највећа револуција и преврат у човечанству изазвале су Христове речи својим ученицима: Не владајте људима као кнезови и владари, већ владајте служећи им. Онај који хоће да буде највећи међу вама, нека буде први и највећи слуга, слуга свима и свакоме… Свештеник је само онда свештеник када служи својим парохијанима, а не одаје се партизанству, фарисејству и лицемерству. А ако не служи, он није православан свештеник… Често кажу, човек је мрак. Али, свети Григорије Богослов је показао својом светом личношћу да је човек светлост. Он је своје тело преобратио у провидну материју из које зраче чистота и светлост… Хришћанске врлине су лествице којима се човек пење са земље на небо… Зар Бог не служи и данас људима? Зар им Он не служи кроз сунце, цвеће, биљке, животиње?“
Јеротић се са оцем Јустином срео, после рата, у близини зграде Српске академије наука и уметности:“Ходао је брзо, мантија је летела за њим, изгледао је озбиљан и одлучан. Појма немам ни данас откуд ми храброст да га зауставим. Представио сам му се као студент медицине, као велики поштовалац његових књига (у међувремену сам прочитао још неколико његових радова), кога мучи, већ подуже, једно питање (које ми је било стигло из Индије) које никако не могу да поравнам са хришћанским учењем, коме сам одувек био највише привржен: питање карме и реинкарнације. Благо се осмехнувши, одговорио ми је мирно и јасно: «Млади пријатељу – овако ме је касније увек називао, било када ми је писао краћа писма, или када ме је директно ословљавао – знам шта вас мучи. Мучи вас питање како је могуће да човек у току свога релативно кратког живота постигне онакво савршенство какво Христос од нас тражи, када је готово непрекидно излаган свим могућим искушењима физичке, материјалне, душевне и духовне природе. Азијска идеја реинкарнације чини вам се логична и прихватљива. Рећи ћу вам, она је савршено непотребна хришћанину. Зашто? Зато што и свети хришћански оци уче о продужавању нашег живота, али не поново овде на земљи, већ у духовном свету после смрти нашег земаљског бића. Сваки од нас наставља да се усавршава после пресељења тачно на оном ступњу духовне лествице до које је стигао овде на земљи.“
Касније је Јеротић често похађао Ћелије, где се отац Јустин налазио у некој врсти конфинације.
СЕЋАЊА МИЛАНА МИЛЕТИЋА
Отац Јустин је чешће долазио у Београд када је радио на издавању Житија светих. Одседао је у гостољубивој, јер христољубивој, кући Пере и Олге Врањкић, чија су дела, по Милану Милетићу, писцу „Бројаница Светог Саве“ и Јустиновом духовном сину, у то доба била „жртвена, прелепа“. Њихова кућа у Цара Уроша број седам била је „амбасада духовне царевине Ћелија у свету“. Ту се састајао и са владиком марчанским, викаром патријарха Германа, Данилом (Крстићем). При сусрету, сведочи Милетић, „обојица се дубоко сагнуше а старац хтеде младом владики да пољуби руку што овај избеже и покуша да се сагне и целива руку оца Јустина, па се обојица срдачно и узбуђено загрлише“. Затим остадоше у дугом и плодотворном богословском разговору.
Поред Пере и Олге Врањкић, отац Јустин је волео и Хаџи Недељка Кангргу, угледног београдског лекара, који је са својом супругом редовно ишао у цркву на службе и помагао свима којима је помоћ потребна. Ту је била и Анка Барловац, дивна хришћанка, која се није удавала, из господске старобеоградске куће, једна од оних за које Милетић каже да су остајале уседелице јер су најбољи момци Србије у ратовима гинули. Она је, са старим Београђанима, скупљала прилоге за осиротеле српске манастире, помажући им у најтежим временима. Стара господа и госпође били су потоња одбрана Христове Србије. О њој Милетић каже:“Висока, мршава и седа, на крају живота и себе је дала у манастир. Замонашила се, добила име Ксенија и била је сахрањена на гробљу манастира поред гробнице Олге Радовић, оне академске сликарке која је последње своје наките дала том манастиру да се за манастир изгради обилат водовод“.
Отац Јустин је пред упокојење 1979. престао да узима храну, али се непрестано причешћивао. Његов пријатељ, Велимир Хаџи-Арсић, подсећао је присутне да се ава родио на Благовести – а баш тада су, опет, биле Благовести, почетак априла. И заиста – ава се баш тада упокојио.
Милетићу је неко рекао да ће свакако бити знамења поводом пресељења праведника. Када је стигао у Београд, он је позвао сликарку Олгу Радовић, и јавио јој да је ава отишао Господу. Она му је одговорила да је знала да се нешто важно десило. Наиме, била је, са још једном старицом, на вечерњој служби у Саборној цркви, када је одједном отпочела градоносна олуја са муњама и громовима. Једна муња је прошла испод храмовних врата, обасјала целу цркву – и она је знала да је у Небеску Цркву отишао Праведник.
ЈУСТИНОВА ДУХОВНА КЋИ: ГОСПОЂА ОЛГА, ПЛЕМКИЊА ИЗ УЛИЦЕ ЦАРА УРОША
У Београду се, на дан Светог Партенија Лампсакијског (7/20 фебруара 2012.) у вечност преселила госпођа Олга Врањкић, удова почившег предратног индустријалца, Пере Врањкића (упокојио се 1986.), великог пријатеља и духовног сина Светог Јустина Ћелијског (сахрањена је четири дана касније, у петак, на Светог Ђорђа Кратовца).
Имао сам привилегију, Богом даровану радост, да ову дивну српску племикињу духа познајем, и да је годинама виђам у њеном стану, у Улици цара Уроша број 7, у близини Калемегданског парка, стану чија су врата стално била отворена за госте са свију страна. Ако је њен муж, кога нисам познавао, био српски Авраам по гостољубљу (а који су га знали, жизнерадосног, тако су о њему причали), онда је она била српска Сара, од оног старог, непатвореног Израиља, који је нестао скупа са Србијом што су је под земљу и на маргину послали комунисти.
Са госпођом Олгом сам у везу ступио преко блаженопочившег оца Митрофана Хиландарца, чија је она повереница била – не само за престоницу, него и за све српске земље и крајине. Знали су се преко тридесет година, и док није створена Задужбина Хиландара у Београду, отац Митрофан је увек одседао у стану породице Врањкић. Претходно, послове и задатке за царску лавру је обављао њен муж, Пера. После мужевљеве смрти, она је хтела да се разреши дужности, али је послушала савет искусног монаха који јој рекао да баш сад, кад је у пензији, треба да се посвети раду, јер ће јој то испунити живот. Какав год посао да има у Србији, а није могао сам га обави (као антикомунистички борац из Другог светског рата, први пут је стигао на наше тле 1995. године), отац Митрофан је рачунао на госпођу Олгу. Она је дистрибуирала часопис „Хиландар“, уручивала хиландарске стипендије нашем богословском подмлатку, делила грожђе од лозе Светог Симеона Мироточивог потребитима…
Када су почели ратови у бившој Југославији, деведесетих година прошлог века, њен стан је био пролазна станица за низ невољника из Крајине и Српске, а ту би се, понекад, нашле и познате личности из ових земаља, које су опет долазиле хуманитарним послом ( једном сам код ње видео Биљану Плавшић). Толико посла, толико обавеза, толико задатака: а она увек ведра, насмејана, гостољубива… Да те дочека слатким и кафом, да ти понуди неки колач (најчешће, и ручак) – поготову нама, студентима, вечно гладнима у лутању Београдом, и вечно ужарених очију од потраге за неким коначним решењем, које ће од каљаве Србије начинити икону. Сви су били добродошли: и владике, и свештеници, и монаси, и обични верници; нарочиту пажњу и гостољубље уживале су монахиње манастира Ћелије, које су госпођу Олгу доживљавале као своју сестру у свету, као и духовна деца оца Јустина, владика будимски Данило, и многи други, мени знани и незнани…
Улазак у њен стан доживљавао сам као малу свечаност: ту је, на левом зиду собе у коју се из малог ходника крочи, био велики иконлук, са царски лепим иконама и крстом. Иконлук ме је, не знам ни сам зашто (вероватно зато што је ту долазио отац Јустин), подсећао на иконе из келије Светог Јустина Ћелијског. У другој соби, коју су од примаће делила покретна врата, налазила се библиотека пробраних књига – иначе, госпођа Олга је примала много нових наслова и емигрантску штампу, па је увек било нечег да се добије (до пензије је, са својим знањем страних језика, радила код јединог домаћег увозника стране литературе, Југословенске књиге). Долазио сам, кад год сам имао времена, и послом, и без посла, јер сам много волео да је видим и да разговарам с њом. Онижег раста, али стамена, префињених покрета и начина говора, била је брза, жива, прави пламичак у кандилу: јер, све што је радила, било је смерно, у исти мах и јарко, горење пред Господом и обасјавање стаза ближњима…
Често сам у њеном стану био као слон у стакларској радњи: од оних младих Срба који су се вери учили „инстант“ методама, из књига и сусрета са свештенством и монаштвом које је сачувало веру у доба титоизма, склон да више причам него што знам, а поготову више него што сам побожан, у присуству госпође Олге сам увиђао колико ми недостаје то што је она имала – хришћанско васпитање из родитељског дома, живот у оној Србији каква је, октобра 1944, почела да нестаје, што у масовним гробницама, што у тамницама, што потиснута на ивицу стварности… Причала ми је о свом детињству и младости, о оцу – господину духом, о томе како се загледала у Перу, Лесковчанина, и како се удала… Кад су комунисти дошли на власт, да би опљачкали имовину Врањкића (Пера је био из домаћинске куће, човек који је поштеним радом породичним и својим дошао до иметка), потпуно невиног њеног супруга бацили су на вишегодишњу робију. Причала ми је како га је посећивала у затвору, носила му пакете са храном и каткад ме брижно, мајчински опомињала (гледајући како оштро наступам против власти, што пишући, што јавно говорећи) да пазим шта чиним, да и мени не би морала да долази у посете с пакетима. Иначе, њен супруг је, по изласку из затвора, својим тамничарима опростио – чак им се, без имало сервилности, као прави хришћански витез свепраштања, на улици јављао, иако су они склањали поглед пред човеком који је невин робијао.
Нарочито раздобље њиховог живота почело је познанством са оцем Јустином Поповићем, код кога су ишли на исповест и духовно руковођење. Свети старац и ћелијске сестре долазиле су у њихов стан, и тамо су обављани многи послови везани, пре свега, за прво издање Житија светих. Чак су рађене и завршне коректуре. Отац Јустин је, како ми га је описивала, био жива ватра, пун љубави и доброте, која је свагда била помешана са строгошћу и озбиљношћу: на исповести је умео да даје и ептимије, а припрему за Свето Причешће је сматрао крајње важном. УДБА га је стално пратила, али се он на то није обазирао. У Београду је избегавао да се сретне с патријархом Германом, сматрајући га одговорним за попустљивост према комунистичком безбожју у држави и критикујући га због екуменизма. Ипак, стајао је, свим својим бићем, у Цркви Христовој…
Добар пријатељ оца Јустина био је предратни његов сарадник, теолог – мирјанин, Велимир Хаџи-Арсић. Он је умео да оштро критикује свог друга – монаха за понеки његов чланак, а отац Јустин га је, баш зато што му је истину говорио у очи, сматрао својим најнасушнијим ближњим .Волео је Веља да се нашали, па је, понекад, у нечему и претеривао. Отац Јустин га пита: “Вељо, човече, где ће ти душа?“ А он, опет у шали: “У рај, па у крај, само да се не печемо!“
У кућу госпође Олге свраћали су многи побожни људи предратног Београда, с којима је разговарала, јер је њено, њој подарено, време још увек било такво да је могло да се разговара, по два – три сата. Кад год си код ње, изгледа ти да све тече мирније, спорије, блаже; а изађеш напоље опет убрзава, ковитла, увлачи те у вирове…До следећег сусрета са госпођом Олгом…
Њена побожност је била ненаметљива, али постојана и снажна. Молила се искрено, испуњавајући лично правило и редовно одлазећи на богослужења, углавном у своју парохијску, Саборну цркву, где је имала одређено место за стајање. Помагала је кад су се спремале храмовне славе и празничне трпезе, а волела је да помогне и браћи и сестрама у Христу (чак и ако су били помало чудни, каквих у Београду никад није недостајало; једна баба – богомољка, која је живела у „паралелном свету“, тражила је од ње, кад јој је госпођа Олга постављала славску трпезу, да остави празну столицу –„за Светога Духа“?!)
Када би у Цркви чула за неку саблазан или свађу, искрено се молила Богу да се све то превазиђе, јер је волела побожне људе и црквене делатнике, ма колико да је знала за немоћи људске греховне свакодневице. Кад је у Хиландару избио неки сукоб,она је умесила колач (мислим, Светом Сави) и однела га у храм, да га свештеник пререже – то је била наменила за слогу монаштва у царској лаври. Господ је услишио молитве ове побожне душе: слога је дошла…
Основно чему ме је њено присутсво учило јесте да је племенитост побожног живота истинска аристократичност, и да се она не може кривотворити: њој никад није било досадно да се моли Богу и да служи ближњима, сасвим у складу са опоменом Светог Павла, који јасно каже да не сме да нам досади да чинимо добро, јер ћемо у своје време пожњети, ако не малакшемо. Ни трага малаксалости код ње – само радост, гостољубље, нада у Христа. Била је она жена која је знала шта је страдање, и крајње озбиљна: али без бора и мрштина незадовољства, тако честих код људи који су прошли тешким путем. Иако није добила од срца порода, имала је мајчинску љубав према онима који су јој прирасли срцу: о мојој породици се распитивала као о својима, и једном је мојим кћерима послала неку милошту, успомену из своје младости, из родитељске куће, да имају, кад се задевојче. Од ње се могло учити радости и љубави: али не намештеној радости “all you need is love“ православља нових генерација, и не љубави која је више прича и идеологија, а не живот и дело, него радости која проистиче из крстоносне вере и љубави која се заснива на увиду у то је наш ближњи наше право, и једино, Ја… Зато су и њу волели сви који су је знали: осмех јој памтећи, носиће га, као лек у сећању, кроз читав живот, да га умом попију, кад постане претешко, и кад почне да гуши…
Да, наравно, ни ово не заборавим: госпођа Олга је веома волела своју породицу, држећи се оног апостолског – ко не брине о укућанима и родбини, гори је од незнабошца…
И ово да не заборавим: била је мисионарка по преимућству – трудила се да што више душа приведе Христу: иконицом, крстићем, књигом… Свега тога, за радосно мисионарско даривање, било је у њеном стану, Преподобним Јустином благословеном уточишту вере у центру обезбоженог Црнограда (који је, кроз њу и сличне њој, умео да бива и Београд, град Стефаном Лазаревићем посвећен Мајци Божјој)…
Једном је владика Данило рекао да на Господа личи господин… А госпођа, свакако, има бар нешто од бескрајног и ангелима недостижног достојанства Велике Госпође, Мајке Божје, чији је сав живот био служење. Таква је била и ова београдска хришћанка, једна од последњих старог српског кова.
Упокојивши се тихо и смерно како је и живела, госпођа Олга је отишла својим најмилијима: Господу, Пресветој Богородици, оцима Јустину и Митрофану, као и свом Пери, с којим је делила добро и зло.
Таквима какви су били поменути волео би отац Јустин да буду Београђани. Сад, кад им долази, на то их призива – да се дигну и пођу за Христом.
ПЛАЧИ, БЕОГРАДЕ, ДА БИ СЕ РАДОВАО
У житију оца Јустина, између осталог, пише:“На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике.“
Београде, за Спасовдан ти стиже твој молитвеник, твој сузарник, твој Свети Јустин Ћелијски. Дочекај га, Београде, достојно – сузама покајања и љубави ка Спасу Христу, чије је Вазнесење твоја крсна слава, твоја обетина, твоја заветина. Плачи и ти над собом и над децом својом, која су, многа и многа, заборавила да је спасење само у Христу. Плачи, Београде, кад год си Црноград, а сузе твоје Свети Јустин Ћелијски ће принети Богочовеку, и оне ће ти бити олакшање у овој нашој долини суза. Јер, ко плаче са оцем Јустином, са њиме ће се, у Царству Хриством, и радовати.
Извор: Искра.цо
