Сигурно сте много пута чули, а можда и изговорили реплику: „Почео рат, бре, пизда ти материна!” Ако памтите, ову препознатљиву реченицу изговара Драган Гага Николић док тумачи лик Попаја у филму Балкан експрес, у сцени у којој се обраћа Пику, кога тумачи Бора Тодоровић. Филм је премијерно приказан 1983. године, дакле у време постојања СФРЈ, па се води као југословенски филм, иако је скоро све у њему београдско.
Продуцирала га је кућа „Инекс филм Београд”, снимљен је у београдском и панчевачком амбијенту, режирао га је рођени Београђанин Бранко Балетић, а као ствараоци уписују се многи благопочивши Београђани: сценариста Гордан Михић, композитор Зоран Симјановић, вокални солиста Тома „национале” Здравковић, монтажер-претеча Вуксан Лутовац, а поред поменутих глумаца – легенди Гаге Николића и Боре Тодоровића, и њихове славне колегинице и колеге Оливера Марковић – Бата Живојиновић и Бранко Бумбар Цвејић.
Од данас живих Београђана, значајни допринос овом филму дали су, између осталих, и Тања Бошковић и Богдан Диклић. Дакле, осим преминулог госта из „дежеле” Ратка Полича који је глумио немачког капетана Дитриха – све што постоји у овом остварењу је београдско, односно српско, наравно у домену односа ове две одреднице у духу тадашњег времена, колоквијално названог „и после Тита – Тито”.
Филм говори о догађањима непосредно пре и током Другуг светског рата, кроз авантуре ситних лопова и варалица, који кроз ратни вихор гледају како да сачувају живу главу и повећају џепарошки плен. Судбина се поиграва са јунацима овог филма, њени невидљиви прсти плету мрежу око њихових животних одлука и могућности; животима главних јунака управља „комедијант случај”, спајајући у простор-времену на неочекиван начин хоризонталне и вертикалне векторе епохе рата. Филм је лепо примљен код широке публике, којој се допао лежеран и духовит поглед на ратна збивања, супротно од вишедеценијске херојске патетике где се на тежак и судњи начин приказивао рат.
Због тога је филм добио и продужени живот, путем серијала и наставка који су уследили. Стручна критика никада није до краја прихватила ово остварење, сматрајући да је филм само пливао по површини ратних судбина, без претензија да дубље зарони у њих. Није је разуверио ни судбински обрт главних јунака, који од ситних лопова постају спаситељи јеврејске девојчице, када у њима људски нагони надјачају лоповске инстикте. Тако аутори филма показују племениту душу чак и оног џепарошког дела нашег народа, у периоду када широм европског континента сви други народи денунцирају сакривене Јевреје, као у случају несрећне Ане Франк.
Режисер Балетић се од стручне критике бранио чињеницом да филм пуни биоскопске дворане, да се филмови праве за публику а не за критику – чиме је задовољена основна намера овог остварења. Можемо са ове дистанце од четири деценије, сасвим сигурно да потврдимо да је филм Балкан експрес шармантао и значајно остварење. Али није велики филм ни по једном кључном критеријуму, и без икакве сумње не спада у водећа остварења југословенске (српске) кинематографије. Зато разлози за данашње помињање овог филма не долазе из његовог унутрашњег садржаја, већ из спољашњих чворних тачака у којима је „комедијант случај” спојио вертикалне и хоризонталне векторе прошлих времена, поигравајући се са људским судбинама. Тако нас прича води назад кроз време, тачније на сам почетак прошлог века.
„Револуционарне заслуге”
Угледни београдски архитекта, Милан Антоновић пројектује 1907. године за своју породицу грађанску кућу у центру Београда, на углу улице Хиландар и улице Ђуре Даничића (данашња адреса: Хиландарска 11). Милан Антоновић, кога историја памти као првог београдског архитекту који је отворио сопствени приватни биро, умире 1928. године и кућа прелази у власништво наследника. Током Другог светског рата, немачки окупациони орган Гестапо привремено одузима кућу, да би у њеном подруму ислеђивао ухапшене. Одмах након рата, кућа прелази у власништво нових комунистичких власти, који одмах након „ослобођења” почињу са масовним стрељањима цивила по Београду.
Постоје само сведочења о овим злочинима – како сведока тако и самих егзекутора (партизански мајор Милан Трешњић) – али прецизна евиденција жртава је циљно уништена у каснијем периоду. Данас у Београду постоји преко 20 масовних гробница, од којих ни једна једина није истражена! Претпоставља се да је слична трагична судбина задесила и наследнике Милана Антоновића. У сваком случају, у њихову породичну кућу у центру престонице, усељава се на основу „револуционарних заслуга” партизанска породица Балетић.
Режисер филма Балкан експрес, Бранко Балетић, рођен је непосредно после рата 1946. године у Београду, тако да је део живота провео у овој кући. По сведочењу благопочивше дипломиране правнице Наде Ковачевић (рођене Перић), супруге великог писца Душана Ковачевића – која је читав радни век провела у правној служби Јавног сервиса Србије (РТС) – имала је увид у архиву националне телевизије, где се уверила у постојање купопродајног уговора за кућу у Хиландарској 11. Уговор је сачињен почетком 1960-их година прошлог века, када су родитељи Бранка Балетића за огроман новац продали ову кућу РТС-у.
Истим парама су купили кућу (део куће?) у једној малој улици-меандру, који се улива у Ужичку улицу – најелитнију авенију у Београду – преплављену амбасадама и резиденцијама. Тако је рођењем режисер Бранко Балетић посредно постао будући власник виле на потезу Ужичке улице – коју су његови родитељи индиректно добили на основу револуционарних заслуга – без зарађеног динара. Нико их више никада није питао за ову имовину, и она је сигурно била у власништву породице Балетић све до његовог добровољног пресељења у Црну Гору, а вероватно је и данас тако.
Шта ће бити с кућом?
Прича нас сада враћа на саму кућу у Хиландарској улици број 11 у Београду, где се усељава нови власник РТС. Телевизија на основу одлуке тадашњег руководства – у коме су, сходно духу тога времена, непосредни радници имали запажену улогу – купује кућу издојену од централе у Таковској и издвојену од студија у Кошутњаку, за потребе маркетинга. Са становишта саме телевизије, ова одлука је била погрешна јер се у годинама које следе производња маркетинга преселила из РТС-а у приватне компаније. Тако је Хиландарска 11 све више постајала усамљено острво, самодовољно и заборављено лењо царство. Али са позиција гајења и стварања „београдског шмека”, ова аквизиција је постала његова родна кућа.
Већ крајем 1970-их година, па затим током 1980-их и делимично 1990-их година прошлога века, на радна места у овом заборављеном царству распоређују се кадрови попут рођеног Ваљевца Мише Параментића званог Парамецијум, као и Драгутина Балабана званог Бајка и Зорана Цветановића званог Цвек. Управо овај тројац почиње да неформално окупља београдски свет у Хиландарској 11, уз јутарњу кафу и ракију, уз чашицу разговора и понекад уз гитару (свирали су наравно Влада и Бајка), уз познате журке у прекрасном дворишту овога здања. Они су били последња београдска генерација којој је дружење било једини прави смисао живота, а хумор највећа животна философија.
Тако, за ове скоро две деценије, чести гости дружења у Хиландарској 11 постају највећи београдски шмекери: Богдан Тирке Тирнанић, Душан Преле Прелевић, Душко Ковачевић, Аца Жути Бошковић, Драган Гага Николић, Боривоје Бора Тодоровић, Петар Пера Божовић, Данило Бата Стојковић, Борислав Бора Пекић, Милорад Вучела Вучелић, Драган Тапи Малешевић, Борисав Бора Ђорђевић, и ко зна ко још… Понекад би лично, „главом и брадом” као председник, био присутан и Борислав Михиз Михајловић у име његове државе која се простирала између „Српске кафане”, бифеа „Атеље 212” и бистроа „Прешернова клет”.
Парадокс је да нико из телевизије, која је једина у држави у том раздобљу поседовала одговарајућу технику, није снимао ова „опуштена дружења ‘београдског света’”. Остале су само многе анегдоте и још по који живи актер, чије сетно сећање наставља да клизи по данашњим кафићима, све док не дођу генерације којима све ово више ништа неће значити. Старији се сећају како су једног јутра, на самом почетку радног дана, у Хиландарску 11 банули монументални српски писци Бора Пекић и Душко Ковачевић, у припитом стању. Нису хтали да напусте ову кућу маркетинга РТС-а, све док им нису „послали газду кафане и конобара да их послужи”.
Ова наша „београдска” прича за тренутак застаје на адреси Хиландарска 11, на којој су део живота провеле две породице: Антоновићи који су кућу и башту поштено зарадили и подарили престоници једну дивно грађанско здање, као и Балетићи који су без пребијене паре добили отету кућу, да би је касније за велике паре продали и отишли у шири потез Ужичке улице на Топчидерском брду. Радио Телевизија Србије (РТС) је и дан–данас власник овога здања, а његова оронулост показује стање државне свести о овом културном добру. За утеху нам остаје сазнање да је равнотежу у фасадном пропадању ове познате куће постигао „београдски дух”, оплемељујући је кроз усмену унутрашњост овог здања.
Стопама Балетића
Напуштамо кућу у Хиландарској број 11 и селимо се у Црну Гору (прецизније: „Монтенегро”), пратећи животно путешествије некадашњег станара ове куће – режисера Бранка Балетића. Непуну деценију после прве пројекције филма Балкан експрес, а нешто после свих његових серијала и наставака, режисер Балетић се преселио у Црну Гору. Да не буде забуне, овај рођени Београђанин је демонстративно напустио престоницу Србије и одселио се у Црну Гору, али је ипак оставио неку емотивну ситницу да га веже за родни град: оставио је у сопственом власништву поклоњену вилу. Можда је могао и њу да демонстративно врати?
Бранко Балетић је типични преставник југотитоистичке идеологије, чија лична биографија је само учврстила његова уверења у програмски садржај овог антисрпског учења. Пореклом из привилеговане партизанске породице из Црне Горе – као и сва таква деца – рано је добио велику шансу. Снимити играни филм почетком 1980-их година, када нема приватних продукција и када је држава једини инвеститор – могли су само одабрани. Посебно ако се узме у обзир да су у то доба трошкови снимања играног филма били чак и до пар десетина пута већи него данас.
Иако је Титова држава била неупоредиво праведнија када је реч о социјалним разликама, ова генерација деце комунистичких функционера је проживела живот: становали у луксузним крајевима и становима, школовали се и путовали по свету, добили престижна запослења, запосели медије и државне функције, добили шофере и сопствене аутомобиле. Доласком тектонских промена почетком 1990-их година прошлог века, где је на светско-историјском нивоу одлучено да Југославија мора бити уништена, дошло је до пропасти свих привилегија код ових комунистичких синова и кћери. И многи од њих су оптужили једино Србију за све недаће, остајући доследни авнојевској држави и идеологији југотитоизма.
Бранко Балетић је био само птица у сопственом јату, која је после пропасти Титове Југославије прелетела њену територију и свила гнездо у дрезденско-авнојевској Црној Гори, чија власт је у вазалном духу сопствену државу прекрстила у „Монтенегро”. Попут те читаве генерације која је несвесно мислила и причала језиком Орвелове „двомисли”, и Бранко Балетић је почетком 1990-их док је промовисао наднационалну титулу „грађани”, постао први председник „Матице црногорске” у Београду, базично националне организације. Од како се преселио у Црну Гору, постао је радикални идеолог „монтенигринства” – базираног на мржњи према његовој родној земљи Србији – и државни функционер у служби ДПС власти.
У честим наступима на тамношњим медијима и скуповима, режисер Балетић не заступа помирљиве и братске тонове према српском народу где год да је овај настањен – а који у самој Црној Гори чини најмање трећину свих грађана – већ је Балетић један од виђенијих поклоника „милогорства”. И збиља, његове речи се често поклапају са јаловим изјавама бившег председника Црне Горе Мила Ђукановића, који не може ни честито да проговори о било чему док не лоцира „великосрпски хегемонизам” или док не нападне „штетно деловање СПЦ”. За „цетињански национализам” (односно монтенигрински), Балетић има пуно разумевања, јер овај не би постојао да прво није било великосрпског национализма.
Мора се признати – као доследан следбеник југотитоизма – Балетић сопствене ставове обавезно базира на синдрому „српске кривице” (Мило Ломпар). Понекад се види да потиче из стражарске породице: он не криви ДПС зато што је у Црној Гори покушао да поништи српску историју, да укине српски језик и да опљачка СПЦ – већ зато што је ДПС, за време дугогодишње владавине, практиковао „потцјенивање утицаја СПЦ и гурање тог проблема под тепих”. Ех, да му је да врати јунаке са петокраком из његовог детињства, они не би починили такав превид! Партизани нису за џабе убили 480 свештенослужитеља и архијереја СПЦ, а усташки покрет „само” 171!
Али у реминисценцији Бранка Балетића има и лепих тренутака, он је захвалан другу Титу зато што је био „велики љубитељ филма”. Наше среће! Наравно да је Тито волео филм, јер је на биоскопском платну могао да посматра сопствени „ингениозни” план рушења моста на Неретви, како је у најскупљем југословенском филму свих времена приказао други „монтенигрин” Вељко Булајић (ОВДЕ). У каснијим годинама буђења, историја је доказала да овај план никако није био генијалан, већ погубан. Између осталог, и Титови саборци из ове битке – генерали Павле Јакшић и Сретен Црни Жујовић – овај потез су окарактерисали као катастрофалну процену Јосипа Броза, насталу услед његовог кукавичлука! Штавише, Јосип Броз – тај „велики љубитељ филма” – није имао стида када је гледао овај филмски фалсификат, заснован на „историјским чињеницама”.
Сопствена ћоравост
Србија никада није покренула процес директног враћања отете имовине, која је револуционарним заслугама припала партизанским и комунистичким функционерима, као ни неку врсту поштене супституције, праведно примењиву на случај отимања куће у Хиландарској 11. Уместо тога, Србија се на други начин „поравнала” са редитељем Балетићем. Од стране „Удружења филмских уметника Србије” (УФУС), крајем 2023. године Бранку Балетићу је додељена „Награда за целокупно стваралаштво и допринос српској кинематографији”.
Том приликом Балетић је изјавио да ову награду прима јер је схвата као награду колега, али да неку другу награду – „у случају да му Србија додели, што сумња – сигурно не би примио”. Пошто је пронашао „рупу у психологији” и тако примио наречено признање, Србија би морала да му буде захвална на овом великодушном потезу. Није мала ствар за ову мрачну „великосрпску” творевину на Балкану што је режисер Балетић пристао да – поред виле на Топчидерском брду – од Србије добије и награду за животно дело. Хвала му на свему, једино што треба стално мотрити на будуће српске филмске комисије да, у сопственој ћоравости, опет не посегну за неком наградом овом одрођеном Београђанину. Ово подвлачимо само из опреза да га не увредимо!
„Почео рат, бре, пизда ти материна”, изговара Гага Николић реплику у филму Бранка Балетића, са којом смо почели ово штиво. У вихору судбине и случајности, у спајању вертикалних и хоризонталних вектора историје, тај рат је многима сасвим неправедно узео све, а многе је само на основу насилне идеологије учинио победницима. Данас – несвесно и без покајања – газимо по неопојеним масовним гробницама наших суграђана, који су побијени само зато што су били Срби и зато што су веровали у Бога. Био је то рат који нас је прескупо коштао као народ. Још нисмо зацелили ране из тога рата, још нисмо заборавили на његове поделе, а већ нам се ђавољим осмехом смеши нови светски рат, можда и коначни сукоб „судњег дана”. Хоћемо ли бити глуви као Бора Тодоровић када глуми Пика, коме се обраћа Попај кога глуми Гага, или ћемо некако успети да се извучемо из општег метежа док „носимо тетки лек”?
Извор: Стандард.рс
