Пише: Слободан Антонић
Бира се декан ФПН, група професора прави опструкцију и петоро њих подноси оставку уочи седнице Савета. Власт, како би намакла довољно гласова, смањује кворум за тих пет чланова Савета, и тако нови декан ипак бива изабран.
То се не ради, оставка значи да је неко место упражњено, а не да то место више не постоји. Ставимо на страну све политичке и клановске игре које су биле на делу око овог избора, као и срећну околност да је тако изабран декан, после свега, ипак поднео оставку. Али, помисао да се оставка оних који опструирају разрешава тако што се смањује кворум, последњи пут се у Србији јавила, колико је мени познато, 1882. године.
Због једне финансијске афере у коју је била умешана влада ("Бонтуов уговор"), опозиција је поднела интерпелацију, на коју је влада одбила да одговори. Стога су 53 опозициона посланика (51 радикалац и двојица либералаца) поднели оставке. Устав је тражио за пуноважан рад скупштине кворум од три четвртине посланика (укупно их је тада било 167). Како после ових оставки скупштина није могла више да ради, опозиција је очекивала распуштање скупштине и нове изборе.
Но напредњаци су били свесни да би те изборе тешко добили. Зато су протумачили да оставке значе смањење кворума, па је крња скупштина расписала допунске (накнадне) изборе за "упражњена" 53 места. Напредњацима је требало да освоје само 12 мандата да би дошли до трочетвртинске већине и вратили се у "нормалан" кворум. Гласало се јавно, али су, и поред свих притисака, напредњаци добили само пет нових мандата.
Опозициони посланици су опет поднели оставке, а нелегитимна, крња скупштина опет расписала накнадне изборе. Но, скупштина је сада донела одредбу по којој посланици који су претходно поднели оставке, уколико наново буду изабрани, неће се узимати у обзир него ће посланици постати они који су после њих добили највише гласова.
Политичка гимнастика
Али, овим "креативним" тумачењем устава и закона, бирачи су били толико револтирани да су, на јавном гласању, опет изабрали старе опозиционе посланике. Тако је крња скупштина морала да именује кандидате који су освојили тек десетак гласова, па чак и оне са само два добијена гласа на изборима – подсмешљиво названи "двогласци".
Наравно да после овакве политичке гимнастике с кворумом ни скупштина ни влада практично више нису имали легитимитет, па су већ следеће 1883. године расписани општи избори. На њима је опозиција, захваљујући револтираности бирача, победила с трочетвртинском већином .
Отада се готово све заборавило, и ко је био у влади, и ко је био у скупштини, али се прича с "двогласцима" и о "креативном кворуму" запамтила до данас.
Или други пример падања на малим стварима – 43.000 украдених ордена. Хајде да неко украде четири, или 43 ордена, па и 430... Али, украсти 43.000 ордена и да то власт не примети читавих десет година – није ли то ипак мало превише? Не показује ли то извесан немар или можда неспособност више него многи други догађаји?
Свето место
Трећи пример малих великих грешака је рушење храста-записа старог 600 година у Савинцу. Тај храст је био можда најстарије живо биће у Србији, али је посечен јер се нашао на траси аутопута.
Иако је тадашњи министар грађевина Велимир Илић обећао да ће храст ипак бити сачуван "тако што ће стабло бити заштићено челичном облогом, а дрво ће редовно добијати воду из вештачких извора", те да ће "храст остати колико кошта да кошта", чим је за министарку постављена Зорана Михајловић, старина од 600 година је посечена.
Храстови-записи имали су, у турским временима, функцију цркве. Турци нису давали да се зидају нове цркве, а попаљене да се обнављају, па је уочи устанка 1804. на једанаест села тек једно имало цркву. Многа села су у храст-запис урезивала крст и ту је било место саборовања и молитве.
Онда су дошли "модернизатори" и самоуверено посекли Савиначки горостас. Најлепше од свега је што се то десило уз бурне аплаузе наше кругодвојкашке грађанштине.
Драган Шутановац је твитовао: "Не знам шта је Запис, још мање ко је то дрво прогласио светим местом и на основу чега. Да ли постоји некакав документ о Записима широм Србије или о томе одлучују сељаци?" (јер шта у Србији сељаци има да одлучују!).
У "Блицу" је изашао подсмешљив чланак чији је наслов: "'Свето дрво' труне на ледини", а поднаслов: "Храст због ког је ометана градња аутопута више никог не занима". У чланку се описује како "савиначко свето дрво трули на ледини преко пута цркве у том селу, а Савинчани на њега не обраћају пажњу. Иако је дрво скрајнуто и потпуно заборављено, дух празноверја као да и даље лебди над Савинцем. Нико није хтео да се фотографише поред остатака стабла, а мештани кажу да му нико и не прилази."
Истоветно је јавио и Б92 у вести: "Клели се у храст, а данас труне на ливади сам". У њој се каже како су "мештани Савинца две године водили борбу како би сачували храст", али да је данас "некадашњи горостас отишао у заборав", пошто "стаблу више нико не прилази: од светог дрвета остали су само трули пањеви".
А шта је требало да ураде Савинчани, да би наша прозападна грађанерија била задовољна? Да своје дрво-цркву исцепкају и да га разнесу по кућама за потпалу? Да ископају раку како би храст-запис сахранили и како би му одржали опело?
Но, најважније је показати да су честити савиначки хришћани празноверни ("дух празноверја и даље лебди над Савинцем"), или лицемерни ("клели се у храст, а данас труне на ливади сам"), док су политичари који су храст срушили и новинари који се ругају традицији вере и народа – паметни и модерни. Чудовиште социјалног расизма толико је велико да га више ни не примећујемо.
Кобне грешке
"То је горе од злочина, то је грешка" – речи су које се приписују Таљерану као реакција на Наполеоново погубљење Луја Антоана де Бурбона. Свако од нас је правио глупе погрешке, али у политици те грешке каткад умеју да буду кобне. То је зато што се кроз мале велике грешке често може видети рђава страна неке власти боље него преко највећих преступа.
Овој власти се свашта може замерити, али не и да не поштује три не око којих у народу постоји чврсти консенсус: не у НАТО (80%), не у ЕУ по цену Косова у УН (80%) и не санкције Русији (84%). Зато, између осталог ваљда, и добијају изборе. Тектонски пак преокрети у светској конфигурацији који се управо дешавају, у најближој будућности нужно ће захтевати кардиналне промене у нашој политици економских, политичких и културних интеграција.
Све то ће тражити историјске храбрости и способности. А овамо се пада на храсту, кворуму и ордењу. Смешно.
Извор: РТ
