Пише: Цвијетин Миливојевић
Дан уочи Дана Русије, у Бањалуци је свечано отворена Канцеларија Амбасаде Руске Федерације (РФ) у Босни и Херцеговини (БиХ). На церемонији су говорили амбасадор РФ Игор Калабухов, али и, путем видео линка, руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, лично.
Амерички пропагандни Радио Слободна Европа је апострофирао неколико ствари у вези са овим догађајем: то да је зграда Канцеларије „смештена у непосредној близини зграде Владе Републике Српске (РС) у центру Бањалуке“; да је њена локација била „обавијена велом тајне до последњег дана пред отварање када су медији информисани о томе који објекат ће добити нову намену“, као и то да је, овим потезом, БиХ постала једина земља Западног Балкана у којој је „омогућено ширење дипломатске мисије Русије након што је та земља започела агресију на Украјину“.
РСЕ, занимљиво, није приметио да је велелепну зграду Амбасади РФ уступила на коришћење Српска православна црква (СПЦ), а занемарио је и чињеницу да се Русија, чином отварања новог дипломатског представништва, као огранка матичног велепосланства у Сарајеву, само придружила (и неким западним) земљама које већ имају своје канцеларије у Бањалуци.
Да ли се и овим „нарушава Дејтонски мировни споразум“, на шта се хронично жале и колективном Западу притужују највиши дужносници у Бошњака?
Док председник РС, с друге стране, тврди да је, српски услов за наставак било каквих преговора на нивоу тронародне владајуће коалиције у БиХ, управо смена члана Председништва БиХ из редова Бошњака Дениса Бећировића, министра спољних послова Елмедина Конаковића и амбасадора БиХ при УН Златка Лагумџије. А све то због – по Додику – антиуставних, противзаконитих и илегалних активности које су ова тројица, скривено од органа БиХ (пре свега, Председништва које је надлежно за спољну политику), спроводили ради усвајања Резолуције о Сребреници.
. . .
Само три дана раније, у Београду је одржан, претходно већ заказивани, па, баш због Резолуције о Сребреници, померани Први свесрпски сабор "Један народ, један сабор – Србија и Српска".
Али, тек пошто су, претходно, председник Српске, али и председник Скупштине Српске, морали да „овере“ лојалност Вучићу гласајући скоро па јавно за овдашње напредњаке, ни мање ни више, него на локалним изборима у Београду, изазивајући тако гнев чак и оног дела опозиционо расположених грађана Србије који, иначе, имају симпатије за Српску, али и Додика лично.
Виђењем са Путином у Санкт Петербургу, одакле је слетео право на Свесрпски сабор, Додик је, тек делимично, успео да спере образ, у овом делу националне јавности у Србији.
За портал недељника „Време“ изјавио сам да је, из угла Српске, суштински циљ Свесрпског сабора покушај враћања Дејтонског споразума на „нулту тачку“, на „слово, а не дух Дејтона“.
Паралелно, једнако је значајно оно што се, пре тога скупа, догађало у његовој позадини, а то је понајпре најава из врха Српске да ће другом ентитету, Федерацији БиХ (а не централним институцијама БиХ!), већ до краја јуна, понудити платформу о раздруживању.
Симптоматично је да се из Бањалуке више не помиње никакво отцепљење, већ се нуди словеначка обланда „раздруживања“ из времена распада бивше СФРЈ, пошто то имплицира да је, претходно, у току „удруживања“, свако унео понешто у ту државну заједницу, па је право да и, после раздруживања, барем задржи оно што је „унео као мираз“.
То је, истовремено, и потцртавање дејтонске уставне структуре по коме је БиХ држава која постоји као државна заједница три конститутивна народа и два конститутивна ентитета. У овој фази, иако се поставља максималистички, Бањалука би се задовољила оптималним циљем: дакле, компромис између наводне тежње за „осамостаљењем“ Српске, на једној, и интенцијом политичког Сарајева за унитаризацијом (против које су и Хрвати у БиХ), на другој страни, јесте враћање на оно што је био и компромис који је зауставио рат у БиХ, а то је изворни Дејтонски споразум.
Директни окидач за нову политику Републике Српске била је заједничка претња америчког амбасадора и тзв. (немачког) високог представника за БиХ да ће ентитету РС одузети јавну имовину и књижити је као босанскохерцеговачку.
. . .
Како је Свесрпски сабор разумео „амерички фактор“ на Западном Балкану?
Амбасадор САД у Београду Кристофер Хил изјавио је да „фокус свих којима је стало до Србије и њене будућности треба да остане на стварању мирне и просперитетне будућности за читав Западни Балкан и на повећању регионалне сарадње са ЕУ интеграцијом као коначним циљем“. И, дипломатски неодређено, а видљиво патерналистички према садашњој власти у Србији, додао је да „Србија има конструктивну улогу у том процесу и ми поздрављамо многе примере њених лидера у којима се обавезују да ће то учинити“.
Међутим, дан пре, Амбасада САД у БиХ је саопштила је да закључци Свесрпског сабора „не представљају одбрану Дејтонског споразума, како аутори тврде, већ намерни напад на тај споразум и државне институције БиХ“. Уз то, Декларацију су назвали „опасном““, истичући да Република Српска „није држава и да не може постојати изван БиХ“.
У међувремену, охрабрио се и, обично „зихерашки“ одмерен, председник Србије који је Амбасаду САД у Сарајеву упитао „где и од када“ у Дејтонском споразуму пише да имовина припада централним властима БиХ, а не ентитетима.
„Чланом 3.3 Устава БиХ, анекс 4. Дејтонског споразума, предвиђено је да ентитетима припадају сва државна овлашћења која нису изричито додељена институцијама БиХ. Те вас молим, драги партнери из америчке амбасаде, да ми конкретно одговорите како сте дошли до закључка, и на основу чега, да имовина припада централним властима, а не ентитетима, што јасно пише у Дејтону, и због чега сте, између осталог, учествовали у изазивању кризе на простору БиХ“, рекао је Вучић.
А онда је, промтпно, уследио бахат, лаконски, скоро вучићевски, одговор америчке амбасаде у БиХ, по принципу „можда је то стварно тако написано у Дејтонском споразуму, али – па шта, може нам се, јер наш О'Брајен мисли другачије“.
Из амбасаде су поручили да "нема потребе за поновним разматрањем добро документоване правне хисторије и судских пресуда у вези са државном имовином у БиХ", уз претенциозно потенцирање тезе по којој је, од међународног права важније шта је некада рекао неки амерички бирократа: „Како је то помоћник државног секретара О'Брајен навео у свом говору у фебруару 2024. године: 'Постоји начин да се разговара о имовини тако што ће се о томе говорити у релевантним институцијама. Али је полазна тачка и даље јасна: имовина припада држави.“
Пошто, по О'Брајену, није битно шта пише у Детонском споразуму и Уставу БиХ, већ је једино мериторно то да је „БиХ 2001. потписала Споразум о питањима сукцесије бивше СФРЈ којег је ратификовала Парламентарна скупштина БиХ и државну имовину приписала БиХ, а не ентитетима".
Американци су избегли да одговоре и на додатно Вучићево питање: „Сви у Србији, БиХ и региону много пута сте чули синтагму која гласи 'дух Дејтонског споразума'. Ја не бих да се бавим ни духом, ни духовима. Питаћу нешто најконкретније наше колеге из Амбасаде САД у БиХ који су рекли да смо ми погазили Дејтон. Дејтонским споразумом регулисане су надлежности ентитета и централне власти. Моје прво питање је како, где и од када пише да имовина припада централним властима, а не ентитетима? Анексом 4 Дејтона предвиђено је да ће све државне функције које нису додељене институцијама припадати ентитетима. Нигде се не помиње јавна имовина. Како сте дошли до закључка и на основу чега да имовина припада централним властима?".
. . .
А онда је из Бањалуке стигао „додиковски“ одговор (одлазећем?) америчком амбасадору Марфију, за чијег су мандата на америчку „црну листу“, осим самог Додика и чланова његове породице, већ стављени премијер Српске Вишковић, чланица Председништва БиХ Жељка Цвијановић итд: „Какав О'Брајен и његово мишљење? Нисмо ми потписали О'Брајена, већ Дејтонски споразум!? Једино је релевантно шта у њему пише, а у њему пише да имовина припада ентитетима. И тачка. Уставни суд, макар био и страна политичка организација какав је Уставни суд Бих, није уставописац, већ тумач Устава.“
Додик тврди да су женевски и њујоршки документи утврдили основне темеље БиХ и рекли да територија припада ентитетима, да су ентитети суверени, да имају своје владе и парламенте, своју територију и суверено управљање и да је сада прича о имовини извучена као „покушај да се разгради Република Српска“. - И није случајно, после Дејтона, стављена гранична линија, већ да се разграничи имовина ентитета. Стављена је и због будућности, јер неко је добро мислио да ако не може успети та БиХ, онда да бар има линија око које не морамо да се свађамо. Граница постоји и у катастру и у свијести народа – каже Додик.
Цвијановићева је прокоментарисала да то што Амбасада САД покушава да убеди јавност „да већу правну снагу има нечија изјава од Устава најбоље сведочи о дубоко потцењивачком односу (САД) према БиХ, њеном суверенитету и владавини права уопште“.
Премијер Вишковић је закључио да је „очито да је БиХ (амерички) протекторат“.
А као „шлаг на торту“, улетео је министар одбране у Савету министара БиХ Зукан Хелез, најављујујући да ће тзв. босанске патриоте, уз помоћ западног дела међународне заједнице, укинути име, па потом и саму Републику Српску, „јер је настала на агресији, геноциду, убијању, силовању“ итд, и од ње створити два кантона (севернобосански и северноисточни), а све „на основу резолуције о геноциду у Сребреници која је усвојена у Генералној скупштини УН“.
. . .
А шта је стварно, од суштинског значаја за Републику Српску, забележено у Нацрту декларације о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа, усвојеном 8. јуна, на Првом свесрпском сабору, тј. на заједничкој седници две владе?
„... Опредељеност Српске (и Србије) за потпуно поштовање и доследно примењивање Општег оквирног споразума за мир у БиХ, којим се недвосмислено прихвата, потврђује и гарантује уставно-правни положај и интегритет Српске, као једног од два ентитета (чланице саставнице) који чине БиХ; опредељење Српске (и Србије) за чланством у ЕУ, као и очување војне неутралности у односу на постојеће војне савезе; даље јачање суштине Споразума о успостављању специјалних паралелних односа између Српске и Србије од 26. септембра 2006. који је закључен у складу са чланом 3. тачка 2а Устава БиХ; подсећање на Споразум од 29. августа 1995. којим је Српска овластила СР Југославију (чији међународноправни идентитет наставља Србија) да у њено име и за њен рачун потпише мировни споразум у Дејтону и Паризу;
утврђивање става да је назив (српског) народа један и да га је немогуће мењати, те одбацивање разних наметаних префикса који су додавани испред именице „Срби“;
пијетет према свим жртвама страдалим током рата у БиХ, као и свим жртвама пострадалим у ратовима на простору бивше СФРЈ и неподржавање Резолуције о Сребреници за коју су гласале 84 државе у Генералној скупштини УН док је 109 држава било против, уздржано или није гласало, зато што је том резолуцијом извршен покушај колективног окривљавања целог српског народа, који je неприхватљив и не може бити спроведен у дело;
констатација да је Општи оквирни споразум за мир у БиХ – Дејтонски мировни споразум трајно и битно нарушен упркос тежњама Српске и српског конститутивног народа, који су се борили за очување дејтонског уставног оквира у БиХ, те позив свим међународним актерима да се врате поштовању слова Дејтонског мировног споразума;
констатовање да би Србија, у складу са статусом потписника Дејтонског мировног споразума и у складу са овлашћењима које је добила од стране Српске Споразумом од 29. августа 1995, требало да интернационализује проблем урушавања Дејтонског мировног споразума са захтевом да се исти примењује у облику у којем је и потписан од стране свих;
наглашавање да је Српска јединствен и недељив уставноправни субјект који самостално обавља своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције у складу са Уставом БиХ - Анексом IV Дејтонског споразума и чија територија не може бити отуђена мимо Устава и закона Српске;
истиче се да БиХ није једна, нити јединствена изборна јединица за избор заједничких органа и наглашава да БиХ искључиво представља трочлано Председништво на бази консензуса, а не појединци узурпирајући надлежности функција које обављају;
прихватање и подржавање правног поретка успостављеног Дејтонским мировним споразумом, а који предвиђа механизме заштите ентитета и конститутивних народа применом института ентитетског гласања у Представничком дому Парламентарне скупштине на нивоу БиХ, института заштите виталних националних интереса у Дому народа Парламентарне скупштине на нивоу БиХ и института заштите виталног ентитетског интереса у Председништву БиХ;
констатовање да је Српска задовољна високим степеном аутономије дефинисаним Дејтонским мировним споразумом, те стога инсистира на суштинском и формалном провођењу Дејтонског споразума, као међународног уговора који се не може једнострано или путем интервенционизма мењати; подршка Сабора да Српска може у мери у којој оцени као целисходно да активира све надлежности које су према Дејтонском споразуму предвиђене као надлежности ентитета;
констатовање да је непримерено постављање високог представника у БиХ супротно Анексу X Дејтонског мировног споразума, којим је прописано да је за именовање високог представника потребна сагласност страна уговорница, као и одговарајућа резолуција Савета безбедности УН;
констатовање да српски народ, Србија и Српска треба да уједињено очувају историјска пријатељства са доказаним пријатељима, али и да граде нова савезништва;
подржавање политике војне неутралности Србије у односу на све постојеће војне савезе, а са таквим политичким опредељењем потпуно је сагласна Српска која ће се борити за очување војне неутралности у БиХ; сарадња безбедносног система Србије и Српске у смислу законодавства, размене информација, заједничких обука и вежби, ради постизања и очувања мира и стабилности;
Србија и Српска да уједињено обележавају 15. септембар као Дан српског јединства, слободе и националне заставе у сећање на пробој Солунског фронта у Првом светском рату; да je Сретење 15. фебруар Дан државности Србијe и Дан државности Српскe који ће се уједињено и заједнички прослављати, а да Српска настави да обележава 9. јануар као Дан настанка Републике Српске и крсну славу; да је химна “Боже правде” свесрпска химна, а да је двоглави орао Немањића национални свесрпски грб;
право на употребу српског језика (оба изговора – екавског и ијекавског, те исте српске стандардизације) и ћирилице као матичног писма; права на изражавање, изучавање и развој српске културе; изучавање националне историје и неговање херојске, правдољубиве и слободарске традиције српског народа изучавање националне географије; очување и заштиту културно – историјског наслеђа српског народа на његовом културном простору; изучавање обичаја, фолклора, књижевности, уметности и комуникационе културе српског народа; права на информисање на српском језику; употребу српских националних симбола и њихово истицање на јавним местима; обележавање српских националних празника и других права која утичу или би могла утицати на очување и неговање српске културе и српског националног идентитета;
да Србија и Српска уједињено негују историјско памћење и чувају успомену на српске жртве пале за слободу у свим ратовима, посебно је важно уједињено и јединствено обележавати и сећати се жртава палих у Првом светском рату, жртава геноцида који је извршен над Србима у Другом светском рату и жртава у ратовима деведесетих година прошлог века;
додатно интернационализовање теме страдања Срба у НДХ, потребно је свету представити енормно страдање и геноцид који је извршен над Србима у систему логора НДХ, са посебним нагласком на страдање деце у посебним и у свету јединственим логорима смрти за децу Јастребарско, Сисак, Ђаково и Стара Градишка. Логори и масовна стратишта и губилишта Јасеновац, Доња Градина, Сајмиште, Бањица, Сремска Митровица, Крагујевац, Госпић, Јадовно, Паг, Јабланац, Млака, Слана, Зеница, Сарајево, Власеница, Вишеград, Пакленица, Пребиловци, небројене јаме у херцеговачком и динарском кршу, козарачка и друга српска села широм данашње Српске, Србије, Федерације БиХ и Хрватске била су само нека од места у којима су вршени свирепи злочини и масовна убиства српског народа;
уједињена намера Србије и Српске да заједнички изграде монументална спомен здања посвећена очувању истине о страдању Срба у Другом светском рату у Доњој Градини (РС) и Београду; та два монументална спомен комплекса треба да сведоче о величини жртве слободарског српског народа поднесене у борби против фашизма, нацизма и усташтва; треба да постану места ходочашћа и да се уврсте у план ђачких и студентских екскурзија школа и факултета Србије и Српске;
Србија и Српска да обједине понуде услуга, инвестиција и ресурса у областима енергетике, рударства, туризма, пољопривреде, банкарства, финансија и платног система, здравства, образовања, саобраћаја и веза и другим областима од националног значаја ради заједничког наступа на домаћим и страним тржиштима.
сачињавање заједничког и уједињеног плана инфраструктурних пројеката Србије и Српске којим ће се детаљно уредити и планирати потенцијално важни пројекти; заједничке активности Србије и Српске на изградњи аутопута Бањалука – Београд, гасовода кроз Српску, аеродрома у Требињу, као и на изградњи заједничких хидроелектрана.“
И, тако је Рубикон, с обе стране, пређен. Унитаристи у БиХ заиграли су, пре свега, на америчку и немачку карту, а Српска је готово све жетоне уложила на руске боје. Ако призовемо историјски наук: па и у Моксви (1944) и на Јалти (1945) Стаљин и Черчил су договорили да западни (британски) и совјетски (руски) утицај у новој Југославији буде подељен „фифти – фифти“, а линија те поделе требало је да иде Босном и Хердеговином.
Oстале текстове Цвијетина Миливојевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
