Пише: Владимир Димитријевић
Недавно су три наша угледна научника ( Мило Ломпар, Милош Ковић и Миломир Степић ), јасно рекли: Ватикан је непријатељ Срба и свих српских интереса, и папа нема шта да тражи у нас, без обзира на све своје осмехе и додворавања. Гласно и јасно.
Поред историјских разлога за одбацивање папиних лажних загрљаја, постоје и они дубљи, духовни. Папа је јеретик.
Свети Јустин Ћелијски је о томе јасно говорио:“Свој став према јеретицима, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне“.
Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: „не треба од јеретика примати благослов, јер је то пре безумље неголи благослов”. А на заједничким екуменским сусретима и самољењима зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!
Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам „латинска јерес“. А колико је од тада нових догмата папа измислио и „непогрешиво“ одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио. Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Правослвне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.“
Тако нас учи наш велики светац, отац Јустин Ћелијски.
САГЛАСЈЕ ОТАЦА
Од екумениста на православном Истоку се често чује да римокатолици нису никакви јеретици, јер их ниједан Васељенски сабор као такве није осудио. А то је бесмислица. Јер, последњи Васељенски сабор, Седми, одржан је у VIII веку, док су Исток и запад били православни. Међутим, од када је Рим одступио од Истине која је Христос, сви православни свеци сматрали су паписте јеретицима. То је једногласна сагласност Отаца, прави “consensus patrum”.
Још Свети Фотије Цариградски, наводећи сва новачења Рима, вели да, чак и нема истих, “довољна би била сама она наведена њихова хула против Духа Светога (filioque, нап. В. Д.), или боље рећи против васцеле Свете Тројице, да их подвргнемо хиљадама анатема”.
А Свети Теодосије Печерски, већ у XI веку, поручује кнезу Изјаславу: “Веру латинску не примајте, нити обичаје Латина држите, и од причешћа њиховог бежите и карактера им се гнушајте. Вера је Латина наопака и закон њихов нечист, они иконе не целивају и меса у посту једу, служе на бесквасном хлебу. Мноштвом јереси својих сву су земљу обешчастили…”
Патријарх Григорије II Кипарски ( 13. век) осуђује унијату Јована Века и све филиоквисте, и каже: “Син није, или сам, или са Оцем узрок постојања Духа (…) Избегавамо и одсецамо од заједнице оне који погрешно подржавају веру која је веома богохулна, и оне који мисле и говоре изопачено (Д. Ап. 20, 30), и овековечују оно што је било најсмутније и неподношљиво за слушање”.
А Јосиф Вријеније пише у XIV веку, писмо Никити, свештенику са Родоса, који га пита да ли паписти имају Св. Тајне: “Сагласно свим Светим Оцима, да сматраш италијанске свештенике рашчињенима, а пре свега њиховог старешину (папу). Светиње које они служе и обављају да сматраш онако светим и савршеним као светиње обављане од наших рашчињених свештеника”.
И Свети Григорије Палама у том истом веку поручује папистима: “Све док будете говорили да Дух Свети исходи и од Сина, ми вас нећемо примити, нити општити са вама”.
А Свети Марко Ефески у XV веку, каже: “Латини нису само расколници, него и јеретици. (…) Ми смо одбацили Латине, ни због чега другог, него због чињенице да су јеретици. Зато је потпуно погрешно сједињавати се са њима”.
А Свети Максим Грк каже да у својим делима “разобличава” сваку латинску јерес и сваку јудејску и многобожачку хулу”.
А када су пољски паписти извели на суд Преподобно мученика Атанасија Брестског, он им рече: “Оно што сам на Сејму говорио пред милостивим краљем, и знајте као сушту истину да, ако је не истребите у свом краљевству, и Православну Цркву од Истока не оставите на миру, навући ћете на себе гнев Божји!“
А Свети Козма Етолски у то време говораше Грцима да папу за све треба да криве; јер је он непријатељ православних.
У 18. веку, славни филокалиста, Свети Пајсије Величковски, каже да “Латини нису хришћани”.
У 19. столећу, Свети Филарет Московски је говорио да је папизам “сличан плоду, чији се омотач хришћанске црквености, наслеђен од давнина, постепено распада, да би открио њихову антихришћанску срж”.
Свети Игнатије (Брјанчанинов) је писао да је “папа – идол паписта”, па је “због те ужасне заблуде, Божија благодат одступила од паписта: они су верни само себи и сатани – творцу и оцу свих јереси, између осталих и папизма”.
Свети Теофан Затворник је упозоравао да “веровати на латински начин – значи одвојити се од Цркве”, а Свети Амвросије Оптински да је “Римска црква отпала од Православља”.
Поводом учења да је папа – глава Цркве, Свети Јован Кронштатски је рекао да је тиме “папство пало у хулу на Духа Светога.“
А у 20. веку, Свети Некатарије Егински вели да је одвајање Запада од Истока настало кад је папа себи хтео да присвоји власт у Цркви, чиме “понижава и срамоти Цркву Христову, јер јој одузима благодат Пресветога Духа”.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Једном речју, сви од века Свети Оци знали су да је папизам јерес. А који саблажњавају православне, а при томе тврде да су екуменисти пуни љубави, нека се чувају да их Оци не изобличе на Суду Божјем, као оне који су се правили мудријима од Богом просветљених учитеља Цркве Господње.
И зато, са Светим Јустином Ћелијским, знамо да су три главна пада у историји рода људског: Адамов, Јудин и папин, а са Светим Александром Невским понављамо оно што је овај благоверни кнез рекао папиним изасланицима, упозоривши их да се православни држе Светог Предања: “Од вас учења не примамо и речи ваше не слушамо”.Ми, православни Срби, морем крви смо платили своју оданост Цркви од Истока. То се никада, а нарочито данас, не сме и не може заборавити.
Извор: Искра
