Сарајевски политичари, новинари и приучени аналитичари, су учинили све да униште морал и убију државу те да увјере властити народ да је држава само брбљаоница у којој сваки дан нападате Србију и Репулику Српску. Хоће ли, икада, доћи доба да се престане са том реториком и мржњом?
У моћни клуб малигних брбљиваца, укључио се ових дана и актуелни Реис ул улема Хусејн еф. Кавазовић ријечима: „За босанске Србе је боље, да о њима брине Сарајево него да о њима брине Београд“.
Јер, Сарајево је своју бригу о Србима показивало вјековима, од османског доба, до Аустро-Угарске а посебно у рату деведесетих. Сарајево данас има више арапа него Срба и у њему је за четири године рата убијено око 10.000 Срба а након окончања сукоба из Сарајево је протјерано око 150.000 припадника српске националности. Прецизније речено у Сарајеву су увјек бринули због Срба тј. како да их се ријеше.
ПАЉЕВИНЕ, ПУЦЊАВЕ, УБИСТВА: САРАЈЕВО
Прогон Срба и напади на Републику Српску, представкљају једини „посао“ који је од Запада, дозвољен сарајевским политричарима, новинарима, лажним интелектуалцима – вехабијама и нарко дилерима.
Сарајево се не пита ни о Бошњачком статусу и положају, у њему се: и само у том наводно муслиманском граду редовно и поносно парадирају хомосексуалци па како да брину о Србима, кад су слуге које слијепо слушају запад.
Чињеница да филџанистан као израз таме османлијског вилајета; тај муслимански фртаљ Босне, је окружен и затворен, у првом прстену жилаве државе Републике Српске и наводно угашене али живе Херцег Босне.
У другом прстену овај народ чији политичари петљају и са тероризмом и организованим криминалом, са хероинском и кокаинском мафијом, је окружен Хрватском, Србијом и српским етничким простором у Црној Гори – од Плужина и Никшића до Игала и Херцего Новог, па све до Будве.
У трећем прстену босански муслимани су окружени кршћанима и хришћаним на цјелом европском континенту.
Ко ће босанским муслиманима направити или одбранити државу о којој брбљају сваки дан, пуни мржње и бијеса?
Исламска матица је далеко али, и да је ту, на Баш Чаршији, помогла би им онако како помаже Палестинце у рату у Гази. Окренули би главу у страну и причали о Ујгурима , Курдима, Хутима – толико је тема за одвалачење пажње и скривање кукавичлука. Баш као на оној Генералној скупоштини у којој су велике муслиманске земље, Иран, Пакистан, Турска, Саудијска Арабија и Египат „бранили“ Сребреницу након 29. година јер је нападати Србе, лакше него нападати Америку и западне земље због злочина.
Из Сарајева, пуне три деценије, не долазе добре вијести ни лијепе ријечи. У свим преавцима, ка истоку и ка западу – према Србима и према Хрватима, емитује се нескривена мржња коју на најјаснији начин манифестују „црвени кмери“ босанског ислама и социјалдемократије: Зукан Хелез, Денис Бећировић, скрајнути па оживљени Златко Лагумџија, одметнути Жељко Комшић и Рамо Исак.
Свакако и „народни и праведни“ творац кокаинске, мафијашке структуре као језгра нове странке „Народ и Правда – НИП“, актуелни министар иностраних послова БиХ и главни политички заступник кокаинског супер картела „Тито и Дино“, Елмедин Конаковић.
Генерална скупштина на којој су Бошњаци искориштени за послове Западних олигархија, покушали пред свијетом облатити властите комшије, а које је доживјело бламажу и пораз пред дипломатским наступом Србије и снажним политичким наступом предсједника Александра Вучића, је звршена али приче пуне мржње су остале. Хушкање на рат, пријетње Републици Српској и протестне ноте у које се укључују безбачајне западне дипломате у Сарајеву, и празно и тупо одјекују у вријеме највећег вјерског празника муслимана – Курбан Бајрама.
САРАЈЕВО У ПАКЛУ ДРОГЕ И ИСЛАМИЗМА
Ратни хушкач и мегафон милитантног босанског радикализма Зукан Хелез, министар одбране и смушени, необразовани штићеник осуђених дилера дроге, министар МУП-а муслиманско-хрватске Федерације, организовали су пријем поводом курбан Бајрама славећи и наглашавајући универзалне вриједности вјерског клања – јагњади и друге стоке.
Док трје весеље у коме се смјењују честитке и псовке, вјерска љубав и анти-цивилизацијска мржња према комшијама, у Сарајеву се настављају убиства људи у по бјела дана и на најфреквентијим мјестима: БашЧаршије, Ферхадије, Хотела Европоа и Вилсоновог шеталишта.
Трају пушкарања, физички напади, паљевине аутомобила а са телевизијских екрана и друштвених мрежа исцерена лица мафијашких шефова из хероинског клана Кељмендија и кокаинског супер картела „Тито и Дино“.
Када неко убија у пола дана, не плашећи се свједока и хиљаде случајних пролазника који гледају убиство, онда је порука, који ови догађаји шаљу, о политичком и правном систему земље врло ружна и свједочи о светом јединству.
Наравно, Елмедин Конаковић је ту са свим овим кловновима локалне политике и дипломатије, да увјери грађане, да не смију вјеровати својим очима и своме страху. И да је стање под контролом иако „постоје „зли Срби“, који су криви за све... па се настави прича о томе.
Али, неке угледне Сарајлије са зањем о теми безбједности и организованог криминала, појавили су се на телевизијским екранима и гласно рекли: „Сарајево није сигуран град“ и „сви грађани су данас угрожени“.
Прво је угледни новинар и аналитичар Денис Хаџовић проговорио јавно о криминалу који је срастао са институцијама политичког, безбједносног и правосудног система и који удара у темеље државе. А затим су на Хајат ТВ Нермин Пећанац бивши, кантонални министар унутрашњих послова у Сарајеву и Др. Емир Ефендић, бивши начелник криминалистичке полиције МУП-а Кантона Сарајево објаснили степен угрожености и несигурности живота у Сарајеву. Пећенац је при томе подсјетио на убиство на Вилсоновом шеталишту у по бијела дана ријечима: „Сви грађани који живе на Грбавици потрчали су према шеталишту да виде је ли неко њихов убијен јер су вјести биле начин скривања а не објављивања истине – неко је убијен“. Као да је неко покисао или потрчао – та вијест „да је непознато лице убијено на Вилсоновом шеталишту“, иако се знало да је ријеч о „убијеном Сарајлији“, одсликава стање духа данашњег Сарајева, кога су политичари бивши и садашњи, заплели у нити учешћа у свим најтежим злочинима: тероризма, организованог криминала и прљавих послова нарко мафије.
У таквим условима немогуће је бити безбједан и причом о Србији и Републици Српској, стално скривати чињеницу да је муслиманско друштво у БиХ неспособно организовати државу и да не разумије разлику између: властите религије, своје нације, сложеног друштва и заједничке државе.
Управо о томе свједоче ријечи бившег министра кантоналне полиције, Пећанца: „Не може се побиједити општи криминалитет док постоји институционални криминал: веза носилаца овлаштења у институцијама безбједности, правосуђа са организованим криминалом,“
Сарадња лидера политичких странака са организованим криминалом више није тајна – то је данас јавна чињеница коју стална галама и мржња, те „службени одлазак у Сребреницу“ Раме Исака, у пратњи осуђеног нарко дилера и убице, не може сакрити нити јој умањити значај.. Зато апокалиптично звуче ријечи Пећанца: „Хоће ли мафија преузети овај град или ћемо га ми, коначно вратити себи“.
Атмосфера у Сарајеву опасно подсјећа на „деведесете“.
Глобални друштвени и политички пејзаж у коме се босанска исламска заједница налази данас, обиљежен је промјенама у, ужем и ширем, геополитичком окружењу које имају снажан утицај на ову заједницу, која је цјелу своју судбину ставиле у руке безобзирног запаа, прилагођавала му се, одбацивала традиционалне вриједност – шетала хомосексуалце у том лажном срцу европског Ислама- Сарајеву, нападала комшије – бацала се јаким ријечима на Кину и Русију... у нади да ће заузврат добити државу. Али не било какву државу него цијелу БиХ, без Срба и без Хрвата, односно са њима као „рајом“ - обесправљеном и пониженом.
Нажалост, на путу властите пропасти, муслимани у Сарајеву, ће све промијене у међународним односима, гледати само кроз западну диоптрију, и на тај начин директно обликовати колективну перцепцију која само западни интерес види и брани као своје, суштинско и најважније богатство. То служење Западним политикама данас представља основни културни и политички идентитет једне неартикулисане заједнице која никада неће бити носилац историјске свијести и постaти нација.
Остале текстове Џевада Галијашевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
