Пише: Владимир Димитријевић
ПОТОНУЛЕ НАДЕ
Када је избила Фебруарска револуција 1917. године, Србима није било лако, јер је са престола отишао велики покровитељ малог, али храброг, балканског народа, Цар Мученик Николај Други Романов. Историчар Богумил Храбак истакао је да је пад руске монархије означио крах наде да ће њихова држава, која ће настати после Првог светског рата, имати чисто српски карактер. Министар спољних послова републиканске Русије, Миљуков, био је изразито пројугословенски оријентисан, и умногоме је подржавао Бугаре. Српска политичка елита је била збуњена оним што се десило, a најпаметнији су схватили да је обарање Цара Николаја плод озбиљне међународне завере. Српски дипломата Јован Јовановић-Пижон је у свом дневнику 4. марта 1917. записао да се Енглези хвале „да су они изазвали револуцију у Русији и припремили је. ‘Ми смо неколико пута опомињали цара на опасност што немачки утицај преотима маха, а он није слушао, и ето шта му се случило’, говорио је један од утицаја Енглез.“ Забележио је и 6. марта 1917. да су углавном
„Енглези задовољни с догађајима у Русији“;
„Говоре свуда да су и Енглези и Французи умешани у револуцију“.
ОПРЕЗ У ФЕБРУАРУ 1917.
Ипак, Срби у Русији су се изричито чували да не направе неку кардиналну грешку због новонасталих околности. С обзиром да су фебруарски револуционари остали у рату на страни Савезника, Никола Пашић је настојавао на томе да се сарадња с Русима продужи.
Командант Српског добровољачког корпуса у Русији, ђенерал Михаило Живковић, писао је српском министру војске на Крф и посланику у Петроград: „Поводом руске револуције објавио сам Корпусу сходним наредбама да ми немамо ни право ни дужности мешати се у унутарње ствари братског нам руског народа, чији смо ми гости“. Српски посланик у Петрограду, Мирослав Спалајковић, писао је: „У овој неизвесности ми морамо бити опрезни, сачувати симпатије свих овдашњих политичких струја /…/
Наше није мешати се у руске унутрашње ствари и у смислу тога дајем непрестано савета овдашњим Србима“. Чак и кад су бољшевици дошли на власт, српска политичка елита је настојала да их придобије за ослободилачку мисију Србије, а Никола Пашић је преко социјалдемократа из свог народа покушао да оствари извесни утицај међу бољшевицима. Али, када су бољшевици са Немцима потписали срамни мир у Брест – Литовску, окренувши леђа савезничким државама, односи су почели да се хладе, да би касније постали непријатељски.
РЕЧ МИРОСЛАВА СПАЛАЈКОВИЋА
Српски дипломата који се затекао у револуционарној Русији, Мирослав Спалајковић, најбурније је реаговао кад су бољшевици окренули леђа савезничкој борби. Историчар Милорад Екмечић у књизи Ратни циљеви Србије 1914, о њему, са извесном иронијом, каже: “Био је међу ређим дипломатама који ће у општу историју свјетске дипломатије ући по злу гласу, пошто је касније на првом Лењиновом пријему за стране дипломате скочио нервозно са столице и пљунуо у лице шефу младе совјетске државе, називајући га њемачким шпијуном /…/ На осјетљивом дипломатском мјесту 1914, он је ишао са сигурношћу с којом се пијанац враћа из крчме кући – све је јасно видио до слиједећег угла. Цијели пут може бити кретање у кругу, али до слиједећег угла он јасно види.“
Зашто је Спалајковић тако реаговао? Зато што се, као Србин, осетио изданим и превареним. Он ће касније писати: “Већ сва несрећа, коју су Лењин и руски комунисти нанели Русији, била би довољан разлог за сваког разумног члана нашег народа да буде непомирљив противник тих интернационалних авантуриста и непијатеља руског народа. Али за такво наше држање према њима постоји, специјално за нас Србе, још и један други разлог, који нисам навео у свом говору. Због Лењина, и само због њега, патње српскога народа у току прошлога рата продужене су за читаву годину дана више, него што би то било да није било Лењина и његовог безумног експериментисања са Русијом. Заиста, после наше Голготе 1915 – 1916 године, сва наша очекивања била су управљена у Русију. Само тако смо и могли, са мученичком резигнацијом, сачувати веру у будућност. И та нас је вера држала све до пред крај 1917. године. У то време је извршен бољшевички преврат, а убрзо за њим закључен и мир у Брест-Литовску. Рускога фронта је нестало, а с њим и наше наде у Русију. Први и непосредни резултат за српски народ од демонске радње Лењинове у 1917. години био је – продужење робовања и страдања нашега народа до краја 1918. године.“ Сећајући се револуционарног лудила коме је присуствовао, Спалајковић је писао: “Најбоље ћу укратко изложити моја посматрања и суђења о преживљеним догађајима ако изнесем утисак, који ме није остављао ни у једном тренутку револуције. Пред мојим очима је стално била слика кавеза у коме су били затворени зверови.
Једнога дана сви су зверови побегли из кавеза, јер су их лудаци или злочинци пустили да изађу. И сад би требало вратити зверове у кавез; што је врло тешко, или их поубијати, што је немогуће, јер их има много. У томе је трагика сваке револуције, а нарочито руске. Цело питање се своди на то колико се могу припитомити зверови. Историја је то утврдила сваки пут кад су биле оборене или уништене све препреке, које представља држава са својим установама и које једине спречавају људску масу, да изађе из највише организације заједничког живота, државе, да би се вратила у примитивно стање, анархију. Специфички карактер руске револуције показује се у свој својој озбиљности, нарочито за време бољшевичке периоде, због тога што су се органском анархизму нераздвојном раси дадали елементи криминалитета и атавичког алкохолизма. Ти елементи, који постоје уосталом свуда, добијају у Русији нарочиту снагу с обзиром на огромно њено становништво и дубоко незнање њених маса. Из свију тих разлога, руска револуција је била само општи делириум тременс, у току кога је немогуће констатовати нормално и разумно дело. Она је још у почетку изашла из колосека. Из политичке револуције она се изродила у друштвену револуцију, и поред спољњег рата који је стављао у питање и сам живот народа. Можда је било тренутка у коме је било могуће задржати вратоломни трк Русије ка своме властитом уништењу о дати догађајима правац сходнији здравом разуму и стварним интересима народа? То је било у јуну месецу 1917. када је Керенскибио на врхунцу своје популарности, а Лењин и Троцки од свију и свуда презрени. Онда је било могуће учинити бољшевизам немоћним и онемогућити га да шкоди Русији. Али Керенски није био на висини задатка. То се догађа увек кад шеф државе или владе нема битне особине, каја се састоји у чврстој вољи, способној да донесе јасне и енергичне одлуке кад треба заштитити највише интересе народа. Треба забележити заједничку карактеристичну црту свима доктринарима и политичарима руске револуције; она произлази из психологије расе и састоји се у некој врсти неравнотеже између разних психичких способности. То ја називам ограничним анархизмом чије су манифестације: интелектуална утопија, морални мистицизам или неотпорност злу, расипање у економском пољу, хипертрофија артистичког осећања, атрофија политичког смисла и несазнавање стварног интереса. Тај органски анархизам завршава се у души руског револуционара – из времена Чернишевског као из времена Толстоја и Горког – нихилизмом, који је, у политичком и друштвеном смислу, тако рећи истоветан, нарочито по својој прихичкој генези, схватању нирване у метафизичком и моралном смислу/…/“
Спалајковић устврдио да бољешвизам чак није ни социјализам јер, по његовом мишљењу, „позитивни социјализам тежи остварењу једнакости економских услова путем богатства, док бољшевизам тежи то да постигне путем беде. Бољшевизам, или руски максимализам, има за циљ рушилачке ударце своје секире, рушење природних друштвених чињеница, као породица, рад и право сопствености које из рада проистиче. Он се труди, да уништи главну друштвену везу, која служи као природна основица заједничком животу. Он сачињава дакле потпуну негативну и анти-друштвену доктрину. Због тога су социјалистичке партије у Русији, без изузетка, неумољиви непријатељи бољшевика, и обратно.“ О вођи бољшевичког преврата Спалајковић пише: “Лењин је зао дух руског социјализма. Њега презиру други социјалисти утолико вишешто он има изврсних особина да задобије необразовану масу, дејствујући на неке њене нагоне. Али треба додати да су њега извесно помогле прилике, као ноторна неспособност његових противника, сувише велики политички и морални кредит, који су руски политичари као и савезнички дали руској револуцији, и најзад, читав низ политичких и војих грешака које се изгледа још не исцрпљују.“ Ипак, Спалајковић је веровао у препород Русије: „Да, благодарећи снази и младости свога организма, неисцрпним материјалним и моралним својим изворима, Русија ће ускоро изаћи из критичне фазе болести, која би, за сваки други народни организам, била вероватно смртна. Будућност припада руском народу. У то ја никако не сумњам. Ово убеђење једно је од најдубљих која су створена у последње време. Оно је слично убеђењу које се ствара поред узглавља болесника, који вам је драг и чији ток болести пратите са страхом од првога дана до тренутка када се може са сигурношћу утврдити победа животне снаге организма и скорашње нестајање болесних клица, уништење главног њиховог огњишта.“
РЕАГОВАЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ
Српски официри и војска у Русији били су дубоко разочарани револуцијом. Војни изасланик у Русији, Лонткијевић, дубоко је жалио због промене која се десила. Отишао је да се поздрави са Царем Николајем: „Захвалио сам Цару за све што је учинио за Србију и Српску војску. Цар ми рече, да је увек имао искрене симпатије за братски српски народ; да се нада да ће правда победити и српски народ остварити своје идеале. Рече, да су прилике такве, да је сматрао за потребно одрећи се престола у жељи, да се рат доведе до победоносног краја. Молио ме предати Њ. Кр. Височанству Престолонаследнику Његов поздрав са надом, да ће Русија и савезници, испунити свој дуг и своје обећање према Србији. Такође се интересовао за наш корпус и молио предати му Његов поздрав. Ја сам још једном захвалио Цару, додајући да српски народ неће никад заборавити 1914. годину, када је руски Цар дигао свој моћан глас у заштиту Србије. Захваливши ми за службу, Цар ми пружи руку са речима: ‘Милостиви Бог нека заштити Српски народ’“. Већ поменути генерал Добровољачког корпуса формираног у Русији, Михаило Живковић, сведочио је: „Цар Никола, који је био велики пријатељ нашег народа, и свагда указивао нарочите симпатије према Добровољачком корпусу желео је да се Корпус што пре формира. Царева жеља је била у то доба заповест, и да се само њему додворе руски су ћенерали – мислим нарочито на ђенерала Марска, начелника штаба Одеског војног округа – претицали у предусретљивости и љубазности према нама; као што ће после пада Царевог скинути сасвим образину, правити нам на сваком кораку пакости и трудити се да растуре Корпус“. Живковић је знао да је револуција сломила руску војску, која је, под Царем, била спремна за херојску офанзиву. Он каже: „Дубоко је уверење и моје и свих који су знали и гледали ове припреме да би нова руска офанзива пробила немачке бране као бујица и за кратко време потопила централне силе. Рат би био свршен још 1917. године, и то са друкчијим резултатима и нарочито много повољније по нас /…/ Све је то спречило избијање руске револуције и још више рђаводириговање њоме. /…/ Револуција у Петрограду је задала толико јада и мука нашем братском народу Русима и којом због тога што је извршена у најнезгодније време – у току војне – користили су се наши непријатељи.“
Доктор једне од српских јединица, Рус, који је био бољшевички шпијун, јављао је о расположењу Срба добровољаца према револуцији: „Хапшење садашњег великог покровитеља и заштитника идеје Велике Србије, највећа несрећа је за нас и за српски народ. И ко је ухапсио нашег покровитеља? ‘То је шљам – Савет радничких и војничких депутата; ускоро ћемо му показати. У том ђубрету, (т.ј. Совјету радничких и војничких депутата) се налази 3000 шпијуна’, викао је начелник штаба Прве дивизије Белић“. Једна болничарка Добровољачког корпуса је изјавила: „Ми Срби смо падом цара Николе изгубили јединог и главног пријатеља српског уједињења у Русији“.
УТИСЦИ СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА
Станислав Винавер, рођак једног од вођа кадета у Фебруарској револуцији, био је у Русији, по задатку своје отаџбине, баш кад се револуција одвијала. Иако је био против бољшевичког терора, он није волео ни покрет белих, сматрајући их реакционарима који би да успоставе стари поредак. У књизи „Руске поворке“ Винавер је јасан:“Ја бољшевике мрзим из све душе што су увели монопол на слободу, на идеале, на социјализам, на бунт – и створили своје крваво и фантастично царство на најстрашнијој, најужаснијој лажи: да је бунт, да је револт, да је пролетерска диктатура, да је баш социјализам – она карикатура, онај њихов крвавиужас, који данас истребљује стотине хиљада људи.“ И додавао је, иако је био за демократску револуцију из фебруара 1917:„Сва је Совјетска Русија данас једно ужасно острво Лењина, Троцкога, Горкога, Петерса, Лациса, Дјержинскога. Под њиховим страшним тестерама и ножевима ствара се, насилно, крваво, дивљачки свирепо, неки нов, будући човек. Но, зверови су почели да се буне, и ускоро ће можда фанатични и учени вршилац крвавих опита да буде дивљачки премлаћен од стране сопствених зверова.“
Колико год се бољшевици трудили да препороде Русију, оно што је крвљу почело, не може добро оконачти: „Ја морам само да нагласим, да сви ти напори, ма колико били велики, и сјајни, и дивни, не могу дати ни десети део онога што би пружао обичан живот, када би био могућ у слободним условима, када су људи сити, када се може набавити, без икаквих напора, хартија и писаљка, када се могу купити жице за виолину, када се може лако и просто доћи до нота, књига и уџбеника. Свега тога код бољшевика нема…“ Као истински српски родољуб, Винавер ће касније уочити последице револуције у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Тада тврди да су многи Хрвати постајали бољшевици да би могли да мрзе Србе које је Коминтерна прогласила хегемоним народом. У свом тексту „Београд и г. Крлежа/Загонетка г. Крлеже“ писао је 1924. године о маскираној србофобији аутора „Повратка Филипа Латиновића“. Наиме, Крлежа је, тих дана, ламентирајући над тужним судбинама Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, и наводно грдећи српску буржоазију, писао о Београду пуном потомака „провалника и коњокрадица“ који су сада „екселенције и дипломате“, граду који је снашла „поплава смећаи хохштаплера“. Винавер је крлежијанско пренемагање рендгенски дијагностификовао: “Приликом свога боравка у Русији, у руској револуцији, приметио сам врло чудновату чињеницу. Они Хрвати који су били
најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам је био само и једино мржња на Србе, који, још веома загрејани национализмом, не имађаху времена за свечовечанску еволуцију“. Такав, франковачки „комунизам“ Винавер уочава и код Крлеже, који не доказује да је „цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни“. И додаје Винавер: “Све оно због чега социалистиоптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специалитет Београда“.
МИЛОШ МОСКОВЉЕВИЋ О РЕВОЛУЦИЈИ
Млади српски научник Милош Московљевић, касније активиста покрета левих земљорадника, такође је присуствовао револуционарним врењима у Русији. Он је у то време водио дневник, из кога се јасно види какав је хаос владао у негда моћној земљи:“Број новчаница прелази 15 милијарди рубаља, више чак него за време Француске револуције. Ако овако економско растројство и немоћ потраје њена финансијска моћ неће се моћи дићи ни после рата, јер су фабрике уништене и престале да раде, и неће моћи подмиривати потребе у индустријским производима, који ће се морати довозити, за што треба плаћати златом (сад је златна резерва спала на 1.200.000.000 рубаља, а неће се имати шта извозити, јер је земља напуштена и запарложена, те за дуго времена једва ће моћи себе сама исхрањивати).“ Московљевић је био запањен дилетантизмом фебруарских револуционара, који су сматрали вишепартијски систем панацејом која ће решити све друштвене проблеме. Питао се како се може, пропагандом од два – три месеца, “толико настојавати на суверенитету и вољи народа”, “како се може ослањати на његово мишљење” јер
народ “неће да гласа, не зна како да гласа, нити познаје партије и њихове програме”. Он јесхватио да ће народ подлећи дејству “рђавих, демагошких агитатора, који угађају његовим најнижим инстиктима”, па ће гласати “за оно што може донети пропаст земљи”. Партијска демократија у земљи у којој таквог система није било значила је, по Московљевићу, “дати детету оштар нож да се игра с њим”. Партијски челници “не могу да се сложе и нађу начина да извуку земљу на прави пут”, надајући се да ће то да, пуким гласањем, “учине тамне масе народа”. После свега, у хаосу који долази, уочио је Московљевић, наступиће диктатура. Штрајкови су раздирали земљу, и никог није било брига за општи интерес. Московљевић бележи да је нарочито био штетан штрајк на железници: “Егоистични класни интереси одгурнули су у страну примордијалне интересе целе земље; железничари су као друмски разбојници. Напали на целу земљу, само да је опљачкају и себе задовоље, не обзирући се на грозне прилике у којима се она находи, и ноћас су отпочели штрајк.” Видећи да бољшевици све чине да Русију
лише слободе мисли и одлучивања, он је слутио какве ће то последице имати. У доба двовлашћа Привремене влада и петроградског Совјета, бољшевичка демагогија је у пуном јеку, о чему Московљевић пише: “Троцки с једне стране говори како влада пошто-пото гледа да одложи Уставотворну скупштину, зато иде у Москву да не би била под утицајем совјета, а с друге стране опет говори како се мора сазвати Конгрес совјета да замени Уставотворну скупштинy, која се неће моћи сазвати због војно-политичких прилика”. То јест, бољшевици, по Московљевићу, “на све
могуће начине гледају да омету Уставотворну скупштину”. Главни циљ бољшевика је да Русија не остане у антинемачком фронту, па зато “гледају да што више оцрне владу и онемогуће Скупштину, да се докопају власти, и дочекају свога пријатеља Виљема” (немачког цара, нап. В.Д.)Иако је мислио да су Лењин, Троцки и дружина дилетанти, Московљевић је ипак видео да су они способни да изведу преврат. Удневнику пише да су “пошто су припремили терен у пуковима, у току ноћи и данас постали осподари ситуације: заузели станице (Финску и Московску), Народну банку, Телеграф, Телефон, Маријин дворац, одакле су избацили Предпарламент”. С тим у вези, он је у дневнику 25. октобра забележио: “Па ипак се деси оно о чему се већ толико дана говори, чега су се сви плашили, али нису веровали да ће да се оствари – данас, на дан Конгреса совјета бољшевики су узели власт у своје руке; све скоро мирно, без крви, јер је нису имали од кога узети, пошто власти скоро није ни било./…/ Крстарица `Аурора` стоји у Неви. По улицама мирно, нешто мање света; ретко кад прође војничка патрола,бог би је знао чија. Око подне су биле излепљене бољшевичке плакате, где јављају да ће ускоро власт прећи у њихове руке, позивају грађане да буду мирни, а они обећавају да ће строго одржавати ред и чувати од насиља и грабежи. Уопште организовали су се добро и много обећавају: брз и користан демократски мир, сељацима земљу, радницима контролу над индустријом. Главни им је штаб Смољни, где има много војске и митраљеза, а Зимњи двор је владин, али поједине трупе које су биле верне влади, чим су видели да бољшевики придобијају претежност, одмах су прешли њима. Такав је Рус – покажи му силу, песницу одмах је уз тебе!“ Између два светска рата, Московљевић сарађује са Драгољубом Јовановићем и левим земљорадницима, а после рата са Титом и новом влашћу у Југославији, али, као и Драгољуб Јовановић, брзо бива одстрањен, јер су Броз и његови сарадници доследни ученици Лењина и дружине, који су користили „сапутнике“ док могу, а онда их пуштали низ воду. Поводом педесетогодишњице револуције у Русији, Московљевић је у свом дневнику записао: “Као присутник револуције у Петрограду нисам се могао сложити с радом бољшевика, као што се нисам сложио нити се слажем с радом њихових ученика – наших комуниста.“
ПРЕВРАТ И ПОСЛЕДИЦЕ: СВЕДОЧЕЊЕ РАДОЈА ЈАНКОВИЋА
У ГОСТИМА КОД ЦАРА НИКОЛАЈА
У драгоценој едицији „Србија 1914 – 1918“, коју уређује Зоран Колунџија, а саиздавачи су јој РТС и новосадски „Прометеј“, објављена је дневничко – мемоарска књига Радоја М. Јанковића „У вихору Октобарске револуције (1916-1918)“. На основу архивске грађе, предате на чување Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“, књигу је, озбиљно и одговорно, како само вишедеценијско искуство уме, приредила Даница Оташевић. Српски официр Радоје Јанковић, близак организацији „Уједињење или смрт“, носилац низа значајних националних задатака балканских и Првог светског рата, био је послат у Русију 1916, да уручи одличја које је Цару Николају послао престолонаследник Александар, и да учествује у пропаганди за српску ствар. Укључиће се и у формирању Српске добровољачке дивизије у Одеси. Док је боравио у Русији, водио је дневник, драгоцени извор информација за разумевање епохе. Син Миливоја, кафеџије и радикалског симпатизера, и мајке Милке, свештеничке кћери, Јанковић је рођен у Чачку 1879. године. О родном крају је говорио:“Сматрам да је тај крај језгро нашег народа. Тај крај је слемењача наше народне куће. То је стожер наше државе у сваком погледу. Чачани су жустри, убојни, пријатељски, племенити, одважни, трезвени. То потиче из племенитости читавог овог краја где сам научио дивни језик и красно певање.“Војну академију завршио је 1900. Као млад официр, био је у служби Александра Обреновића. Учествовао је у Мајском преврату 1903; јунак је балканских и Првог светског рата; бранио је Аписа од оптужби, лутао Европом и светом, да би, по повратку у отаџбину, завршио на робији као „аписовац“. Пошто га је помиловао, краљ Александар Карађорђевић шаље Јанковића као дипломату у САД, где, поред значајног доприноса у консолидацији наше дијаспоре, он игра важну улогу у оснивању прве епархије СПЦ на северноамеричком континенту. Његова супруга Натушка ( из познате јеврејске куће Калмића из Београда, коју су нацисти скоро истребили у Другом светском рату ) помирила је Теслу и Пупина, који је био на самрти. По повратку у Југославију, као човек од поверења Милана Стојадиновића, Јанковић постаје наш дипломатски представник у Албанији, у рангу министра, баш као Иво Андрић у Берлину. Задобио је поверење краља Ахмеда Зогуа и успоставио авионску линију Београд – Тирана. На Мусолинијев захтев је пензионисан: дуче је сматрао да Краљевина Југославија у Албанији не сме бити утицајнија од Италије. После настанка Бановине Хрватске, са већ остракизованим Миланом Стојадиновићем, Јанковић ствара Српску радикалну странку, која бива угушена због „великосрпства“. Немачки окупатори га, као сумњивог, хапсе,али га, већ болесног и изнемоглог, пуштају да умре код куће, што се и дешава 1943. године. Био је, 1911, стари сват на венчању свог школског друга, песника Диса. Сретао је, уз Лењина и Троцког, и Бенита Мусолинија, али и америчке председнике Вилсона и Рузвелта. Пријатељевао је, поред Пупина и Тесле, и са Дучићем, Црњанским, Ракићем, Растком Петровићем, Иваном Мештровићем. Бавио се књижевношћу и публицистиком. На енглеском је ( наменивши је америчком издавачу) дао снажну критику совјетскогексперимента, још увек необјављену. Штампао је драму На мукама и књиге приповедака Дани и године и Друмом и сокаком. Носилац је орденаБелог орла V степена (1916), Светог Саве III и IV степена (1914), Златне медаље за ревноснуn службу (1914), Југословенске круне V степена (1932), ордена Св. Саве I степена (1936), итд.
СА КЕРЕНСКИМ
Када је избила револуција која је свргла императора, Јанковић је и даље био у Русији. Ипак, влада фебруарских превратника српске
официре узима у заштиту, као савезнике. Иако је Радоје Јанковић у то време највише узнемирен због суђења Апису и друговима, покушавајући да интервенише у њихову корист, он ипак прати шта се збива у највећој земљи на свету, па већ јула 1917. бележи да ухапшеног цара Николаја одводе негде у унутрашњост. Извесно време, сретао се са вођом Фебруарске револуције, Керенским, кога овако описује:“Керенски је корачао брзо, носио је неку импровизовану униформу у знак главнокомандујућег војском. Палац десне руке заденут за блузу, чизме жуте, шапка нешто несразмерна која га је чинила комичним. Његов глас је тенор, пискав, крештећи. Кад говори он кара, праска, прети. Црвенило му удари у ионако црвено лице, облива га зној и бес. Говори крећући се. Искорачујући напред, повлачећи се назад и окрећући се око себе. Његово око сева: жиле су му на врату набрекле, он шишти, сикће. Рекло би се да ће да заплаче. Керенски глуми. Беседа је морала бити написана и више пута прочитана. Његов језик не запиње. Њега служи реч и то реч смишљена и добра. Његове фразе су сочне и пуне државничке садржине. Керенски сепредставља као главнокомандујући, као диктатор и „таваришч“. Овај човек који је имао највећу популарност и сву власт у Русији није је никадупотребио. Он није осетио шта је бољшевизам он није ни знао ни одмерио шта је у суштини руска револуција. Он је једва 25. октобра 1917. тражио од Совјета републике дозволу да похапси бољшевике. Сутрадан бољшевици су га треснули о ледину, похапсили владу, а њега натерали у бекство у Европу.“ Неколико година касније, у накнадном запису, Јанковић Керенског назива „највећим и најфаталнијим фанфароном каквог је историја забележила”.
СРБИ КАО РЕВОЛУЦИОНАРИ
Писац дневника, у складу са упутствима српске Владе, настоји да одржи савезничке везе са Русима, без обзира на преврат који се десио. Схватајући да треба спасавати што се спасити може, наши официри у Русији чак усвајају револуционарни дискурс Фебруара, тврдећи да је српски народ, који ослобађа Јужне Словене, такође чинилац револуције. На великом скупу револуционара 20. септембра 1917. у Александријском театру Срби су посебно поздрављени: „Све ће дати, до последњег човека, да нас помогну”, бележи Јанковић у свом дневнику обећања која је добио. Излази за говорницу и каже: „Нико толико не осећа револуцију Русије као Срби и Југословени јер су трпели зулуме и трпе. Но надамо се да ће рускареволуција добро свршити и да ће на крају крајева помоћи добровољце, да кад се пређу Карпати – пођу на ослобођење свију земаља и заснују југословенску републику као ученици руске револуције”.
ТРОЦКИ И СРБИ
И кад бољшевици победе, нада га не напушта. Јанковић се, у име интереса Србије, среће са разним личностима бољшевичке револуције. Међу њима је и Троцки, кога овакоописује:“Бело лице, дуга коса. Велико чело. Мачије око. Шораве усне. Црни танки обешени бркови. Шпицаста брада. Наочари. Тон говора пун, мек баритон. Без осмејка. Хладан, диктирајући тон. Нешто позе. Уморан. Ипак сигуран у оно што хоће. Зна куд иде. Неће у полемику. Политичар. Дипломата, дискретан и збиљан. Ко зна колико куражан? Кад је рекао: „Ако савезници неће мир уз нас, онда ћемо правити мир с Немцима, што ће бити најгора ствар за све“, он прети. Моја брошура о Солунској афери била код Троцког на ревизији. Одобрена за штампу на енглеском и руском језику.“ Лењинова десна рука каже да је „бољи сепаратни мир на рачун Русије, него рат до победе на рачун Русије“, најављујући тиме будуће преговоре у Брест – Литовску, када Лењин капитулира пред Немцима да спровео унутрашњи обрачун са „белима“. Када је Јанковић другом приликом питао Троцког шта ће бити са Србијом, овај му је, доктринерски, као да нијезнао да је мала балканска земља под страшном аустроугарском окупацијом, а њена власт и војска у у избеглиштву, рекао:„Подигнитереволуцију”. Као фанатик „перманентне револуције“, на питање о ослобађању Босне и Херцеговине, Троцки каже:“Да Босна буде слободна треба ослободити и Индију“, на шта Jанковић, видећи да су Срби остављени на цедилу, каже:“Јадна Босна. Јадни ми!“
РЕВОЛУЦИЈА КАО ХАОС
После доласка Лењина на власт, Јанковић прати нови ток догађаја. Он пише да палата руских царева није оштећена у борби, него су је опљачкали револуционари. „Нагрнули су у подруме да испробају вина од сто година донета са Крима и Бесарабије. Пијани они су прошетали по горњим одајама где су госпостовали тирани и где се до октобра башкарио Керенски. Бољшевици су поштедели двор споља, али су га разорили изнутра. Најбогатији двор, најлуксузније одаје, најдрагоценије збирке уметничких производа изгажени су ногама пијаних војника Црвене гарде онда када одцаризма није било ни трага; кад је цела царска породица била у страшном Сибиру; кад су сви велики кнежеви били похапшени и прогнани”… У дечјим одајама „ормани са играчкама, пајаци, коњићи, кола, лоптице, све је то масакрирано и насилно здробљено. Са столичица и ормана згуљена је свилена тканина и однета. У соби руског престолонаследника радило је неко економско одељење Керенског. Он је крив што је ова ризница богатства оштећена. Његовислужбеници били су први који су начели народну својину у двору”, пише Радоје Јанковић оптужујући Керенског да је од многих просторија у Петрограду „нашао да је најбоље заседати по дворцу где је свака ситница мамила”. Керенски је уз то волео да се „башкари по царским одајама, свира на пијанину рускеромансе и декламује Пушкина”. Јанковић је писао о хаосу који је наступио у Русији:“Наши људи? Ништа! Спалајковић немоћан код револуционара. Њему Пашић послао пре 15 дана депешу: „Сматрам за дужност да вам јавим да сам наредио Гавриловићу да одмах крене. Наређујем вам да му одмах предате дужност итд.“Јадна Србија. Руси је и не помињу. Бољшевици сипају декрете. Терор. Оптужили Шрајдера. У Москви рањен Брусилов. Погроми, крађе. Духоњин ( пишу јутрошње новине) одбија да предложи примирје Немцима. Каже: „То може једино централна влада да нареди“. Одређен на његово место пропоршчик Криленко (Главнокомандујући! Провокација). Троцки гура све у суноврат. Где му је одступница кад се изврши демобилизација. Дошао амо Радек. Реферисао. У Северној армији глад. Банке не дају бољшевицима новац. Биће пушкарања и убистава. У Ставци Чернов. Говори се о новој влади тамо: Чернов – Церетели итд. О Керенском ни гласа. Сви су за мир! Шта ће Румунија? Шта ћемо ми? Јадна Србија!... Хоћемо ли моћи уз Енглеску? „Енглеска је глупа“, каже Пелисије./.../ Шта хоће Лењин и Троцки? Да изведу делење Русије? Сумњиво је да они верују у социјалистичку револуцију у Немачкој. Они хоће више господарства у овој великој царевини да се не би царизам вратио у свој својој грубости. То се поклапа са намерама Немачке. Да се то и у Немачкој примени, треба тући Немачку на бојишту. Русију туку Лењин и Троцки дезертерством војске, оскудним средствима, глађу и дугим ратовањем.“
РАСТ ЦЕНА
Јанковић описује и страшни пораст цена који је сламао државу:“Физиономија вароши: ситан влажан снег. Маса народа. Саоне, куповне. Нема електрике. Рубља лети. Ипак има свега. Фунта ајвара (400 гр.) 30 рубаља. Фунта сланине 8 рубаља, фунта сира 8-9 рубаља. Хлеба мало. У „кантону“ вечера ( супа, риба, шунка у сосу, сладолед, кафа) 20 рубаља. Ципеле 220 рубаља. Старе подеране ципеле 50-80 рубаља. Новине сваки час мењају називе (затварају их), мењају и формат и боју папира. За најмању вожњу где се у миру плаћало 40 копејки траже 5 рубаља, 10 рубаља ако је рђаво време. Пуд овса ( 16 кила) 35 рубаља. Потковати коња у све четири 25 рубаља. Где сте раније давали бакшиша 10 копејки сад дате рубљу – без хвала. Шешир штофани 70 рубаља ( пре три месеца био 30 рубаља). Говори се да ће 100 рубаља после закључења мира вредети 60 рубаља и мање. Чаша чаја раније 5 копејки до 10, сада 75 – 1,50 рубљи. Кафа у кафани 2 рубље (раније 10-15 коп.) Порција шећера (три парчета) 0,50-0,60 коп. Колач један сух, без путера, неукусан - 2 рубље. У Београду га пре рата нико не би смео понудити да прода. У опери (представа Шаљапина) 10 ред, фотеља у партеру, место 14 рубаља; I ред до IV 30 рубаља место. Једне рукавице кожне (без вуне унутра) 25 рубаља. Туце марама 140 рубаља. Пар одела 700 рубаља (сако).“И народ је полако тонуо у таму преврата.
ЈАНКОВИЋ О ЛЕЊИНУ
Радоје Јанковић је сретао и Лењина, који је,по њему, био отрован марксизмом, пукипрофесионални превратник:“Владимир Иљич Уљанов није био велики човек. Он је био само револуционар. Имао сам прилику да 1917. и 1918. године слушам Лењинове говоре. Сви његови говори, све његово обилато писање имали су карактер не велике духовне, већ револуционарне делатности. Брже но ико,смелије но ико, некомпромисније но ико, Лењин је тежио примени интегралног марксизма у руској револуцији. Лењин је био пасионирани, рођени револуционар, за њега је револуција ради револуције била животна визија. Лењин је био херој једне имагинарне реформе спровођене у мукама и крви једног сељачког народа, да бисе
коначно утврдило да су марксизам и комунизам смишљени противници слободног духовног човека. Совјетски комесари сматрали су Русију последњом бригом. Они су видели светску револуцију. Њима је светлост долазила једино из марксизма.“ Године које су дошле потврдиле су увиде Радоја Јанковића.
ОБРАЧУН СА МАРКСИЗМОМ
Прошавши, непосредно и са живим занимањем, кроз прве дане бољшевичке револуције, коју је дневнички пратио, и, на основу дугодогодишег животног и дипломатског искуства, дубоко појмивши шта је основни циљ новог тоталиризма маскираног у причу о „скоку из царства нужности у царство слободе“ ( Фридрих Енгелс ), Радоје Јанковић, српскиофицир, дипломата и писац, приступио је писању једне књиге, сведочантва обрачуна са идеологијом чијем је инкаринирању присустовао у вихору бољшевичког преврата. Рукопис Радоја Јанковића, под насловом „Револуција“, настајао је ( а то закључујемо по кратком запису приложеном уз исти, из пера његове кћери Вукосаве ) од 1925. до 1935. године, као обрачун са „Марксом,Лењином, комунизмом и трагичним последицама овог експеримента“. Писан је и на српском и на енглеском. Ипак, никад није објављен, мада би и данас био значајан допринос за разматрање историје српске критике марксистичке идеологије. На почетку своје књиге, Радоје Јанковић са жаљењем истиче да су контакти демократских влада и бизниса са Совјетским Савезом избрисали ранију слику о бољшевичкој револуцији. Заборављене су страшне речи Троцког и злочини против верујућих, а хаос, глад и беспоредак који су бољшевици изазвали изгубили су значај који су, у очима слободног човечанства, некад имали. Сведочења о злочинима револуције узимају секао досадна, или као јефтина капиталистичкапропаганда против прогреса.ШТА ЈЕ БИО РЕВОЛУЦИОНАРНИ ТЕРОР
Историчар Милош Тимотијевић указује на идеолошке темеље бољшевичког терора који је Јанковић видео и у пракси, и против ког је био:“Револуционарни терор у Совјетској Русији законски је прописан 5. септембра 1918. године, када је Савет народних комесара усвојио „Декрет о црвеном терору“. Тада је закључено даобезбеђивање совјетске републике од „класних непријатеља“ путем терора јесте „директна
неопходност“. Црвени терор је подразумевао стрељања и изолацију „непријатеља“ у концентрационим логорима, уз објављивање њихових имена. Иницијатор револуционарног терора био је сам Лењин, који се залагао за сурово насиље као начин за постизање идеолошко-политичких циљева. Морални ужас терора није био садржан само у појединачним, групним и масовним убиствима, већ у успостављању државног система насиља, што је имало разорни утицај на људску психу.Бољшевици су на тај начин плански ширили атмосферу неповерења, страха, потказивања и терора, чиме су остваривали ропску послушностстановништва према властима. За Лењина је диктатура била политички концепт неограничене власти који се не ослања на закон, већ на обичнусилу. Лав Троцки је у свом делу „Тероризам и комунизам“ јавно обзнанио веома промишљену и сурову политичку доктрину освајања и задржавања власти, која оправдава нужност коришћења отвореног насиља (застрашивања и убијања) приликом увођења и одбране диктатуре пролетаријата. Троцки је писао да се онај ко се одриче тероризма, одриче и самог социјализма: „Револуција ’логично’ не тражи тероризам, као што она ’логично’ не тражи ни оружани устанак. Али, зато тражи од револуционарне класе да она оствари свој циљ свим средствима која су јој на располагању: ако је потребно оружаним устанком, ако нема друге – терором“. Истовремено Троцки је наглашавао како је терор немоћан ако га примењује „реакција“ против класе која се налази у историјском успону. Међутим, терор је био врло делотворан ако се примењује против реакционарне класе која не жели да сиђе са власти. Троцки је разликовао „добар“ и „лош“ терор. Тако је царистички терору Русији био лош, јер је био уперен против пролетера који су се борили за социјализам, док је совјетски, комунистички терор „добар“, јер је био усмерен против оних који су желели да скрше револуцију и рестаурирају стари капиталистички поредак.“ Радоје Јанковић је сматрао да човечанство треба да иде путем еволуције, а не путемреволуционарног терора. Вреди га читати и данас.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Срби су, од јесени 1944, ушли у свој бољшевички вихор, и Србија је изгубила, уреволуционарном терору, само по установљеним подацима, преко шездесет хиљада људи, који су страдали углавном као идеолошки и класни непријатељи. Прича се наставила и после формалног пада комуниистичког режима. Аутор књиге „ОЗНА – мач револуције“, Коста Николић, једном је рекао:“Одељење за заштитународа - Озна, прва је тајна комунистичка полиција чија амбиција никад није била да служи друштву већ да њиме господари. Из ње су настале све остале тајне структуре на територији Југославије. Озна је формирана само с једном задатком, да контролише власт у држави и затосе увек фиксирала изнад система. Никада није нестала, само се више пута трансформисала, савршено се прилагођавајући политичким околностима. Ознино братство није идеолошко, већ интересно. Свеједно им је да ли влада идеологија комунизма, национализма или европских интеграција“. Зато је, ради садашњости и будућности, потребно изучити прошлост у којој се налазе многи узроци данашњег дана. Ово је чланак који нас подсећа на чињенице везане за српско разумевање бољшевичког преврата, чије су се последице одразиле и на наш народ. Док се Русија не ослободи Лењинове мумије, а Београд Броза не пошаље у родни Кумровец, сенке ће се, сваки час, згушњавати у велику таму над нама и нашим животима.
Извор: Правда.рс
