Пише: Цвијетин Миливојевић
Да мало обновимо градиво: где смо оно стали 2. јуна и каква нас све светла будућност чека након што су грађани широм Србије, на локалним (?!) изборима гласали за председника Републике и, како то виделисти, увек изнова, воле да кажу, „за бољи живот“ који може да отпочне тек од овог крњег тријумфа, јер се, не знам зашто, претходних 12 година владавине истог тог човека, у историји неонапредњаштва, не рачуна?
Пољски филозоф и, почев од шездесетих година прошлог века, чувени политички емигрант Лешек Колаковски тврдио је („Невоље с ђаволом“, Логистика, Београд, 2007) да, „у оној мери у којој је политика чиста борба за власт, она је по дефиницији, у хришћанским категоријама, домен ђавола“, зато што ослобађа наш libido dominandi као разрастајући нагон, с обзиром на властито разрастање, те нема никакве друге циљеве осим себе“. Док су „жудња за влашћу и борба за власт општа ствар, а не питање тоталитарних тенденција“, пошто „већина деспотских режима у историји и није била тоталитарна“. У прилог томе, Колаковски је поставио и питалицу – шта мислите, ко је рекао: „Имаћемо слободу, чим се ослободимо непријатеља слободе“?
. . .
Нови ветрови дунули су са Андрићевог венца и из Немањине, после тријумфа на локалним изборима на којима су виделисти, уз „малу помоћ пријатеља“ (америчког амбасадора), добили утакмицу, за коју су сами приредили пригодна правила, а онда и сами судили и пресудили народној вољи.
Литијум, дакле, не да може, него – мора!
Мора одмах и компромис са Косовом, него шта, Устав Србије можеш да окачиш мачку о реп – тако некако рече председник Владе, а то је оно тело које, по том Уставу, „води унутрашњу и спољну политику“. И још појасни како „велики народи и велике државе, нису то због своје територије, већ због своје одговорности да траже мир“.
Немачку, као главног спонзора Резолуције о Сребреници, наш Врховник је, само месец дана после гласања на Ист риверу, промовисао у „гаранта безопасног рударења литијума“, чиме је, још једном, самопоништио суверенитет земље на чијем је челу! Уз „ексклузиву“, какву само он зна да одвали: „Око литијума ће се у будућности, као до сада око нафте, водити ратови!
У међувремену, као гром из ведра неба, одјекнула је вест у лондонском „Фајненшел тајмсу“ (што је пренео и један од најпопуларнијих руских Телеграм канала, Ридовка) да „Србија неприметно повећава продају граната Западу, што у крајњем исходу ојачаву одбрамбену способност Украјине“. И не само то: ФТ тврди да је, од почетка рата у Украјини, Србија, преко трећих лица и земаља, испоручила Украјини муницију вредну 800 милиона евра!
Иако, Врховник, као папагај, понавља да се Србија у том рату „не сврстава ни на једну страну“, он ових дана, притешњен тим доказима, признаје да је Србија „имала много уговора са Американцима, Шпанцима, Чесима и другима, а шта они с тим раде је, на крају крајева, њихова ствар, а чак и да знам, то се мене не тиче“.
То рече пошто је, претходно, доскора десетроструког резиденцијалног и нерезистенцијалног српског капућехају (шефовао је истовремено у 10 ембахада Србије: САД, Света Луција, Антигва и Барбуда, Суринам, Белизе, Комонвелт Доминика, Сент Китс и Невис, Колумбија, Барбадос, Сент Винсет и Гренацини, те Карипска заједница), као новог министра дипломатије, за „сефте“, послао, ради сликања са Зеленским, на тзв. Мировну конференцију о Украјини, без присуства Русије. Где је Србија, по налогу „колективног Запада“, гласала за, још једну „осуду руске агресије“ и подржала „принцип суверенитета, независности и територијалног интегритета свих држава, укључујући и Украјину“, уз напомену да писци те декларације подразумевају да је та држава и „Република Косово“, али, на жалост, не и Република Србија…
Да ли то „председник свих грађана Србије“, најновијом кампањом подилажења, улагивања и нуђења српског суверенитета, враћа услугу „колективном Западу“ који му је, директним мешањем у унутрашњополитичка питања Србије, омогућио победу његове странке на минулим локалним изборима?
А најбољи коментар те изборне „победе“ - над противником коме су биле везане и руке и ноге, а главни судија у рингу (екселенција Хил) додатно лупао чврге опозицији – као и постизборне „аклиматизације“ победника, дали су, за неповеровати, Ниче и ле Бон, још пре век и по, и Макијавели, има томе пет столећа.
. . .
Гистав ле Бон је, још 1895, заједнице позване да изаберу носиоце извесних функција назвао „бирачким гомилама“ чије су преовлађујуће карактеристике: слаба способност за размишљање, одсуство критичког духа, надражљивост, лаковерност. Због тога се у њиховим одлукама може открити утицај вођа и улога чинилаца попут тврђења, понављања, престижа кандидата и заражљивости.
Бирач се – пише ле Бон у књизи „Психологија гомиле“ (Алгоритам, Бг, 2018; прво издање из 1895) - држи онога који ласка његовим пожудама и његовој сујети и зато га „треба претрпати најпретеранијим улагивањима и не устручавати се учинити му најфантастичнија обећања“, на сва уста изгрдити и жигосати бирачеве личне „непријатеље“ (газде и слично). Такође, када је реч о противкандидату, „ваља гледати да се он сможди, учвршћујући тврђењем, понављањем и заражљивошћу да је он последња хуља и да је опште познато како је он починио више злодела“, а нема потребе за то тражити или нудити и некакве доказе. А ако противник лоше познаје психологију, он ће покушати да се оправда аргументима (уместо да се ограничи да на таква тврђења одговори другим тврђењима), и од тада он неће имати никаква изгледа на победу...“
Када је реч о вођама гомила, Гистав ле Бон тврди да је, најчешће, „сам вођ прво био вођен“, „он сам био је хипнотисан неком идејом, којој је потом постао апостол“: „Вође често нису људи мисаони, али су људи од акције. Они обично нису видовити, пошто предвиђање уопште води ка сумњи и спутава рад. Они се регрутују поглавито из редова живчаних, раздражљивих, душевно полуоболелих, који додирују границе лудила. Ма како да је апсурдна идеја коју бране или циљ којем теже, свако се разлагање отупи наспрам њихова убеђења. Презрење и прогон њих не дотичу, и само их више драже. Лични интерес, породица – све се жртвује. И сам нагон ка самоодржању код њих је уништен толико да једина награда коју они желе да добију јесте да постану мученици...“
Вођ може каткад бити интелигенан и учен; но, то му је уопште – сматра ле Бон – „пре од штете, но од користи“: „Износећи замршеност ствари, пуштајући да се све објасни и разуме, интелигентност чини човека блажим и веома отупљује јачину и жустрину убеђења нужне апостолима. Велике вође свију векова, а нарочито они из Револуције, беху бедно ограничени и баш они који беху најограниченији вршили су највећи утицај... Страшно је каткад и помислити на моћ коју једном човеку са престижом даје силно убеђење удружено са крајњом скученошћу духа. Али се, међутим, морају стећи ти услови, па да се не зна за препреке и да се уме протурити своја воља. У тим енергичним и убеђеним гомиле инстинктивно познају господара, којег оне увек требају...“
. . .
Фридрих Ниче је, још 1888, увиђао да је „на свету више идола него реалности“.
Када је реч о „вољи ка моћи“, Ниче је нарочито апострофирао „моћ која нема више потребе да се доказује“, и зато она чак и – „презире да се икоме допада, одговара преко воље, не осећа никаквог сведока око себе; живи без свести да има опозицију, одмара се у себи, постаје фаталистичка, закон међу законима, говори о себи као великом стилу“.
Жеђ за јаким веровањем није – према Ничеу - доказ да јака вера ту постоји него је пре доказ да је одсутна, јер тек „кад имате јаку веру, можете себи да дозволите луксуз да сумњате: за то сте онда довољно сигурни, довољно чврсти, довољно спрегнути с њом“.
У књизи „Сутон идола или како филозофирати чекићем“ (Службени гласник, Београд, 2020; изворник, Лајпциг, 1922), Ниче поставља „четири питања савести“ кандидатима за моћнике:
„Предњачиш? Ти си као пастир? Или као изузетак? Трећи случај је да си бегунац... Прво питање савести.
Да ли си стваран? Или си глумац? Заступаш другог или заступаш себе? Најзад, можда ти само напросто опонашаш глумца... Друго питање савести.
Да ли си ти неко ко гледа или неко ко пипа? Или си од оних који одвраћају поглед и држе се на одстојању?... Треће питање савести.
Хоћеш ли да идеш заједно са другима или да предњачиш? Или ћеш да идеш пострани, сам за себе?... Мораш да знаш шта хоћеш и да то хоћеш. Четврто питање савести.“
. . .
Николо Макијавели је, још почетком 16. века, у панегирику Медичијевима, владарима Фиренце, закључио да онај који влада „може или створити јаку државу или спасити сопствену душу, али, обоје заједно најчешће није могуће“.
У спису „Владалац“ (Космос издаваштво, Бг, Нова књига, Пг, 2017), Макијавели је писао да обичан грађанин може да дође на власт у својој отаџбини, не преко злочина и других тешких неправди, већ - уз помоћ својих суграђана, јер „народ, не могавши да се избори с великашима, стане на страну једног човека и учини га владаоцем да би га углед овог заштитио“:
„Онај кога народ дигне на престо, сам је на том месту и нема никог или готово никог у његовом окружењу ко није спреман да му се потчини. Тежње су народа далеко часније од тежњи великаша: ови би да угњетавају, а они тек да не буду угњетавани. Стога, онај кога народ доведе на власт треба да задржи пријатеља у народу, што само по себи није тешко јер једино што народ тражи, јесте да не буде угњетаван. Владаоцу је потребно да има народ за пријатеља; у противном, из невоља неће извући живу главу... Када власт на народу темељи срчани владалац, способан да управља људима, владалац коме невоље не терају страх у кости већ им се спремно супроставља и јачином свога духа и чврстином поретка храбри сав народ, тога овај никад неће издати, па ће се темељи оваква владаоца показати као постојани...“
Макијавели није имао ни дилему да ли је боље да владаоца воле или да га се плаше:
„Да би поданици били сложни и одани њему, владалац не треба да се брине ако га прати глас суровог. Наиме, његових неколико свирепости далеко су милосрдније од поступака оних који из силног милосрђа допусте да се дигну нереди који собом носе покољ и пљачку…
За све људе важи да су незахвални и нестални, да се издају за оно што нису, да су кукавице и лакоми на новац. Док год си добар према њима, у потпуности су уз тебе – нуде ти своју крв, имање, живот и децу, али онда кад за тим нема потребе. Но, само нек' невоља притисне, и одмах ће те напустити. Пропаст чека оног владаоца који се, безрезервно верујући у њихова обећања, није још некако обезбедио. Зато су пријатељства која се стичу новцем, а не величином и племенитошћу духа, заправо роба на продају, па у нужди човек не може на њих да се ослони. Људи су склонији да повреде оног ко заслужује љубав него оног ко изазива страх јер се љубав заснива на обавези која, услед људске покварености, престаје да важи оног тренутка када лична корист уђе у игру. Страх, с друге стране, не нестаје лако, јер се људи стално плаше казне...“
Наводећи пример тадашњег краља Шпаније, Фердинанда од Арагоније, који је стално предузимао нове ратне походе, што је увек изнова одушевљавало и запањивало његове поданике чије су све мисли биле усмерене на то, Макијавели је је закључио да, на тај начин, „мир никада није трајао довољно дуго да би људи могли да се удруже против краља“.
А када је реч о спољној политици успешног владаоца, и ту је Макијавели, пре пола миленијума, имао, и данас употребљив савет:
„Владаоца још цене ако је уистину пријатељ или непријатељ, што ће рећи, ако нештедимице помаже неког против неког другог. Увек је корисније овако поступати него бити уздржан. Наиме, ако двојица суседних моћника зарате један против другога, они су или толико јаки да се по завршетку сукоба мораш плашити победника, или нису. Увек је боље да једног подржиш и бориш се на његовој страни. Ако то не урадиш, у првом ћеш случају увек завршити као плен победника и то на велико задовољство и радост онога који је изгубио, те немаш ничег чиме би се одбранио нити иког коме би се обратио. Победник, наиме, не жели сумњиве пријатеље који не притичу у помоћ кад невоља притисне; губитник с друге стране, неће да те прими јер му ниси дошао с оружјем у рукама онда кад је он био у неприлици... Увек је било да онај ко ти није пријатељ од тебе тражи да не уђеш у рат, а онај ко то јесте, да се латиш оружја. Да би избегли тренутне опасности, непромишљени владари најчешће се одлучују за уздржаност, због чега у великом броју случајева и пропадају. Међутим, када одважно пристанеш уз једну од сукобљених страна, победи ли онај кога си помагао, иако је јак и ти зависиш од његове милости, он је у обавези према теби и вас сад веже међусобна оданост...“
. . .
А док премијер нуди "компромис", к'о да му га је бабо оставио, за Косово, Председник У Све Се Меша (ПУССМ), из Брисела чак, где је, наводно по овлашћењу тог премијера, отишао да преговара о том евентуалном (не)давању Косова – морао је, за потребе својих, вечито крви жедних, дворских дезинформативних медија, да удари по несрећном Пиксију, коме, изгледа, ни његови јапански ментори неће моћи да помогну.
„Јесте, све је то спорт, само смо ми пуно пара дали за тај спорт“, био је пословично претећи загонетан ПУССМ, из чега се може закључити да би будући национални фудбалски стадион, још у току изградње, ипак мога да се препројектује у џиновски ринг или, још боље, татами, јер нам, много боље од ногомета, иде и теквондо, и џудо, и рвање у оба стила, и карате и томе слично.
. . .
Одговор на питалицу с почетка текста: рекао је то, након вишестраначких избора одржаних 1933. године, тек изабрани, легални и легитимни, канцелар Немачке.
Остале текстове Цвијетина Миливојевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
