ШЕСТ МЕТАКА ЗА АМИРА ПАШИЋА „ФАЋУ“

У суботу, првог јуна, негдје око 20.сати, десила се још једна у низу, пуцњава у центру Сарајева, негдје на пола пута између вјечне ватре и Баш чаршије, код хотела Европа. У срцу балилука.

Суад Јасика и Мустафа Месиховић, иначе полицији добро познати под именом „Суле и Мујке“, покушали су са леђа, из два пиштоља, са десет испаљених метака и шест који су погодили мету, убити Амира Пашћа „Фаћу“. који је, исто тако „познат полицији“.

Али и сарајевска полиција је добро позната грађанима.

Сарајевски медији, плаћени и јадни, нису објавили ниједну слику извршилаца овог покушаја убиства – класичног стрељања Пашића.
Грађани Сарајева знају и осјећају да је овакав или сличан покушај убиства Амира Пашића Фаће био најављен и очекиван, да је било питање дана или ноћи, сата или минута, када ће бити изведен. Да су сви знали за овакав, из потаје, при чему само они који знају јављају потенцијалним убицама Сули и Мујкету, да се кукавички сакрију у једном ресторану на улици, и кроз кухињу, приђу иза леђа. Полиција је знала – све су службе знале али нико није ни покушао да спречи то најављено убиство.

А зашто би и спречавали убиство, које је у њиховом интересу?

Истовремено, свима је јасна политичка позадина овог покушаја убиства и да иза њега, као наручиоци, стоје представници највишег политичког врха код Бошњака, које Пашић прозива али прије свега, од Пашића прозвани, Елмедин Конаковић Дино.

ОДБРАНА СТАРОГ САРАЈЕВА И ПОСЉЕДЊИ ДАНИ

Бошњаци су данас, у идентитетском и политичком смислу, само овце којима управљају западни пастири из Велике Британије, Њемачке и Сједињених Америчких држава. Постоје и овчарски пси, понекад, врло дивљи керови који Бошњаке сабијају у гомилу, усмјеравају и кажњавају по налогу западних чобана. Ови дивљи пси, овчарски керови су данашњи политички лидери у Бошњака, шефови странака, власници националне имовине, који се, у сврху контроле народа, користе разним, себи сродним, крволочним групама и идеологијама: вехабијама, нарко дилерима конзументима њихових, наркотичких препарата.

У позадини видљивих, магистралних политичких процеса у БиХ, међунационалних сукоба и мржње коју емитује политичко Сарајево те улоге србофобних нациста у крилу западне дипломатиије у БиХ, увијек стоје дубљи коријени и не баш јасна позадина многих догађаја. Зашто је требала Бошњацима, нека необавезна Резолуција о Сребреници која ће само открити мржњу и потврдити малигне намјере и планове разарања Републике Српске, уништења Српског народа у БиХ и слабљења Србије. И ништа више од тога.

Тужбе и приче о ратној одштети су бесмислено тамбурање по психологији бошњака несвјесних свих историјских и политичких пораза и прилика. Та се одурна прича о „злим комшијама“ и западној самилости, врти већ дуго, дуго, дуго и њој ова, сама и не баш обавезујућа резолуција, неће помаћи нимало. Она није извор права и не значи ништа више од сада, видљивог смрада османског и нацистичког духа, који у специфичној симози представљају једини израз националног духа и националне свијести бошњачке нације. Резолуција потврђује велику мржњу и потпуни бесмисао заједничког живота Срба и Бошњака, у било којој форми политичког и уставног уређења, ипак остаје питање: Зашто баш сада? Свакако и још једно, право питање, јесте: шта се дешава и како функционише тај политички систем у коме Бошњаци, три пуне деценије живе у смраду антисрпске свијести, изграђене на темељима османско-нацистичке идеологије и специфичног политичког система исламског фашизма, па су се и навикли те повјеровали да не може другачије и да је то природно. Сви политички гласови који би то оспоравали су замукли.

Осим једног: гласа устријељеног Амира Пашића „Фаће“.

Пашић, је посљедњи градски мангуп у Сарајеву са интегритетом и карактером, који са двадесет година учествује у рату деведесетих и дружи се са бошњачким командантима, тога времена: Мушаном Топаловићем Цацом, Таибом Торлаковићем и са оба „Ћеле“ – и Рамзом Делалићем и Исметом Бајрамовићем. Пашић је био јунак у рату, млад и својеглав, рањаван неколико пута и повређиван, изнова.

Највише због неправде у пост-дејтонској Босни и Херцеговини.

У времену мира или примирја - систем Алије Изетбеговића је обликовао свијест и стремљења „новог“ сељачког Сарајева – које је било нешто између османске касабе и касарне у којој су се смјестиле сви: насилници, криминалци и исламистичке битанге повезане са Ал каидом и Исилом. Управо они су утјеривали страх, са једне и са друге стране границе тог Сарајева; дисциплиновали унутрашњу политичку сцену а народу стављали до знања да могу бити и убијани, и застрашивани – да њихова аута и њихове куће могу бити запаљени те да на њихове најдраже, могу у ројхевима летити „пан-исламске бомбе“, неопходне за очување реда и мира. И наравно: царства неправде и тишине.

Онако како је то, у скај преписци, написао бивш специјалац, муслиманског Федералног МУП-а Џенис Кадрић.

Али, Амир Пашић Фаћо се није прилагодио и није. шутио.

РУШЕВИНЕ САРАЈЕВА НАКОН АЛИЈЕ

У паузама сукоба на улици, и напада на њега, Фаћо је држао тзв. „Пресице“ на Тик Току и на Yоутубе.

Први је проговорио о нарко мафији и окупацији Сарајева коју су извршили Мухамед Али Гаши и Насер Кељменди.

Јавно је указивао на улогу моћног,власника медијске империје Аваз, Фахрудина Радончића или СмРадончића како га зову сарајлије те улогу „лажног хероја и издајника Сребренице“ Насера Орића у трговини дрогом.

Када је ову дивљу шиптарско-санџачку хероинску мрежу замјенио Конзорцијум кокаинске корпорације „Тито и Дино“, са Едином Гачанином на челу и уз помоћ купљених људи у Министарству унутрашњих послова Федерације БиХ, у врху, од министра Аљоше Чампаре, преко директора Вахидина Муњића и шефа спацијалне јединице до министра МУП-а Раме Исака и многих припадника специјалне јединице – Амир Пашић је отворено, аргументовано и „сочно“ говорио о томе.

Он је открио уплетеност актуелног министра иностраних послова БиХ Елмедина Конаковића у овој мрежи и први, указао на чињеницу да ће кокаински супер картел формирати своју политичку странку са Конаковићем на челу и да ће окупити све корумпиране политичаре и са њима кренути у „уништење свих других странака“ и завести страх и несигурност на подручју цјеле БиХ. Капитално, политичко освајање најбогатијег кантона код муслимана, и главног града Сарајева, није био крај него почетак експанзије. Наставило се то у сектору безбједности. Улога Елмедина Конаковића, његовог кума Гордана Мемије и руководства, кокаинске странке НиП (Народ и Правда) те групе политичара нове власти тзв. „Тројке“, из дана у дан расвјетљавана је на „Пресицама“, А. Пашића.

У међувремену, реаговао је Еуропол – укљичили се ФБИ и ДЕА, па је дошло до великих хапшења у врху полиције, политичке власти и Конаковићевог „јаранског“ окружење тачније „перача новца“ од продаје кокаина које је предводио кум Елмедина Конаковића, Гордан Мемија. Истовремено, извор у ОБА -Обавјештајно Безбједносној Агенцији БиХ, је обавијестио Амира Пашића да је ОБА пресрела разговоре који потврђују да је плаћено његово убиство и да треба да су чува. То је, у „Филџанистану“, постало јавно и сви су са страхом очекивали напад осим Федаралне и Кантоналне полиције, који су у свему томе имали нејасну улогу. Или превише јасну, ону сарадничку.

Гласовита „Ферхадија“, најважнија сарајевска улица и шеталиште, била је као и увијек пуна пролазника, туриста и сарајлија у шетњи када су одјекнули пуцњи из пиштоља и када су „Суле“ и „Мујке“ напали Амира Пашића. Оно што је одмах упало у очи, Пашић иако рањен у главу, руку и ногу, није дјеловао уплашен него је на видео снимку, дошетао до носила хитне помоћи, гласно псујући Конаковићу дјецу, показујући да одлично зна, ко на улици ради за кога и оптужујући тиме Конаковића д он лично, стоји иза покушаја убиства. Заједно са цјелом мређом кокаинске и политичке мафије у Сарајеву.

То што је Амр Пашић радио задњих година, за све аналитичаре друштвене стварности у БиХ, одавно је обрисало смисао флоскуле „лице познато полицији“ или оне „градски мангуп“. Пашић је постао јавни симбол отпора одглумљеном исламизму и политички мотивисаном шовинизму, тог стања духа и начина на који дише и живи данашње Сарајево. Његови ставови о Алији Изетбеговићу, Бакиру и СДА у цјелини- надахнуте расправе о уништењу државе и друштва – о Конаковићу, Чампари, Мемији и Форти те о Сребреници и Насеру Орићу. Начин на који је Пашић говорио о „заједничком живиту“ и на који је позивао све грађане БиХ, посљедњи су такав покушај да муслимани у Сарајеву и БиХ нешто промијене код себе како би сви могли ићи даље и чинити боље. Као таквог су га покушали, по ко зна који пут убити па је МУП кантона Сарајево, хапсећи починиоце оптужио их обојицу за кривично дјело „убиство у покушају“.

Пашић је погођен са шест метака, од десет испаљених у његова леђа, и са тешким повредама смјештен је на Универзитетски клинички центар Сарајево. У установу коју води кадар Конаковићеве кокаинско дилерске партије „Народ и Правда“,

Нема сумње да ће се све ово наставити.

И да ће Фаћо као митски, чаршијски јунак међу кукавицама и злотворима, тражити, мрву Божије правде на прљавом сарајевском асфалту пуном кокаинских џепова те да ће систем, који је успостављен у Сарајеву са знањем западних моћника, учинити све да га убије и тиме пошаље поруку о властитој моћи и спремности на све.

Као што ће Пашић, док је жив, наставити са раскринкавањем мафијашке структуре која је освојила његов град. Иако у свему томе он има велику подршку грађана у суштини Пашић ће остати прилично усамљен и незаштићен у овој борби Давида и Голијата.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Сексуална револуција и коначно изумирање

Извор: Правда