Преносимо његов чланак у целини:
Укупно 163 или, према последњем попису, 134 или, према трећим изворима, само 121 Рус живи у Нишу, али је, како тврде из тамошњег ГИК-а, Руска странка (РУС) тамо, иако је од седам кандидата имала тек једно име и презиме које би могло да „вуче“ на руско, освојила чак 1.224 гласа. „Рус“, одборник, Тихомир Перић се вика, до јуче члан Шешељевих радикала, тас на ваги у формирању будуће нишке власти, не говори руски, а свој „златни глас“ већ је пренео у власништво Српске напредне странке, с тенденцијом да то и пресуди ко ће – досадашња власт или опозиција – да формира нову власт!
Уочи избора две хиљаде двадесет и друге тој странци је био оспорен статус странке националне мањине. Разумљиво, јер се, у то време, Руска странка инатила с режимом, противећи се војној неутралности Србије и тражећи приступање Србије Организацији договора за колективну безбедност (ОДКБ).
РИК је тада тврдио да РУС „не заступа интересе руске националне мањине“, што је вероватно и одговарало фактицитету. Јер, ни тада ни данас, то, дефинитивно, нису (били) ни неки нови придошли Руси (и Украјинци), али ни потомци старих Руса белогардејаца, већ, пре, некакве лажне „баћушке“, фантомска руска странка, можда стварно русофили или путинофили или, пре ће бити, вучићољуби, шта ли већ, али Руси, свакако, не…?
Иначе, та декларативно проруска / пропутиновска странка основана још пре 11 година и учествовала је више пута на изборима у статусу „позитивне дискриминације“ која вреди за странке националних мањина. Прави Руси, било овдашњи или из Русије, били су и тада, као и данас, прави раритет на листи РУС-а, јер је тек покоји стварно био и уписан у посебан списак руске националне мањине који се користи за изборе за савете националних мањина. Због тога се две хиљаде двадесет и друге, као „руска листа“ уместо Руске странке, на изборе „прошверцовао“ Руски мањински савез (са Покретом Грка и Бихаљијем из „Левијатана“ у коалицији).
РИК се тада позвао на своје право да, када сумња да постоји интенција подносиоца изборне листе да изигра закон како би учестовао на изборима уз услове позитивне дискриминације, да му тај статус ускрати.
Међутим, на изборима (парламентарним и локалним) две хиљаде и двадесет и треће, као и на локалним пре неколико дана, та „интенција да се изигра закон“, изборним комисијама, по нечијем налогу одозго – није засметала, када је о Руској странци реч. Као што, на оним крњим изборима две хиљаде и двадесете, то што се Мађари у Врању броје на прсте једне руке, није сметало једној странци мађарске националне мањине да тамо обезбеди незапамћену „подршку“ за своју листу.
Тако је, већ на парламентарним изборима две хиљаде и двадесет и треће, уз помоћ „природног цензуса“ за мањине, иако је у целој Србији освојила само 11369 гласова и мада је испод цензуса и без иједног мандата остало неколико конвенционалних политичких странака са 33, 45, 55, па чак и са више од 105 хиљада гласова (!), Руска странка, у лику свог председника Слободана Николића, добила – народног посланика и парламентарни статус! Николић је Шапчанин, некада је водио удружење које се бавило увозом „руских (и украјинских) невести“ за овдашње тржиште нежења, а водио је и Друштво српско-руског пријатељства „Владимир Путин“.
У Београду је РУС „успела“, међу првима, већ до седамнаестог априла, да скупи довољно потписа подршке, па је освојила и 8000 гласова (иако пописни подаци кажу да само 4800 Руса у Београду има право гласа) и – један одборнички мандат у Скупштини града! И на Новом Београду, где живи укупно 1070 Руса, „Руси“ би могли да стигну до одборничког места, јер су наводно освојили 1700 гласова, иако имају само једно руско име на листи – а тај један одборник, „наш Рус“, могао би да пресуди ко ће бити власт у највећој (бео)градској општини.
Потписе за кандидатуру без проблема су „прикупили“ и у „граду Вере Павладољске“, Ваљеву (где живи само 34 Руса!), Чачку, Новом Саду, нишким градским општинама Пантелеј, Палилула и Медијана… Тајна беспроблематичног „прикупљања“ потписа (искључиво код општинских оверитеља, без обавезног присуства „потписника“!) за „Русе“, према првом „Русу“ Србије Николићу, лежи у томе да „грађани Србије воле Русију“, а и зато што су сада – за разлику од две хиљаде и двадесете, када су били за ОДКБ „окренути Европској унији“!
Сад замислите да се на, није немогуће, поновљеним изборима у Нишу појави и странка украјинске (или русинске) националне мањине, па да се на изборни терен на Нишави пренесе прави фронт са Дњепра и из Донбаса?
А тај циркузант који је смислио ову машкараду са Русима, заправо, мрзи не само Русе него и оне две трећине Срба који су, не из интереса, него из срца, искрени русољуби. Зашто ли ћути руска амбасада, зашто ћути екселенција Боцан Харченко?
. . .
Закон о политичким странкама, у члану 3, политичку странку националне мањине дефинише као „политичку странку чије је деловање посебно усмерено на представљање и заступање интереса једне националне мањине и заштиту и унапређење права припадника те националне мањине у складу са уставом, законом и међународним стандардима, уређено оснивачким актом, програмом и статутом политичке странке“.
Изборном листом националне мањине требало би да се сматра изборна листа за коју је изборна комисија утврдила да је „основни циљ њеног подношења представљање и заступање интереса националне мањине, као и заштита и побољшање права припадника националне мањине, у складу са међународним правним стандардима“.
Изборна комисија има право и да одбије предлог да се некој изборној листи одреди положај листе националне мањине, а до такве одлуке ће доћи ако је носилац листе или кандидат на тој листи „члан неке друге политичке странке која није политичка странка националне мањине или ако се утврде друге околности које несумњиво указују на намеру да се изигра закон.“
Тако, као некада Египћани и Ашкалије са КиМ (били су чак и у српској делегацији за преговоре у Рамбујеу, уочи НАТО агресије на Србију) што су, тако би данас о будућности Савског венца, требало да одлучују, рецимо, мањинске листе Словака (иако тек 21 Словак живи у тој општини) и Грка (мада нема ниједног регистрованог Грка), све под брендом неке „Зелене странке“.
Процените сами да ли се у све то и колико уклапа наш РУС.
“Постоји чувени „српски меридијан“ који пролази кроз „Икеу“ и дели Србију на северни и јужни део. На том северном делу имате сунца, везе лепо функционишу, велике зграде, уређене просторије, имате бесплатне вртиће, бесплатне уџбенике. А онда имате југ где не постоји ништа, где је беда, туга, јад и чемер. Е, видите, ја се борим за људе на југу који су потпуно заборављени и потиснути” – изјавио је један од јунака последњих локалних избора др Драган Милић, уз усклик „Ниш Нишлијама“ и завет: „Никада више нека невидљива рука из Београда неће управљати Нишлијама“.
Е, управо на то сам мислио када сам (а да ме нису ни питали за предизборни савет) предложио опозицији да Вучићу не руши смешка, тј. пројекат „Скок у будућност“ (ЕКСПО и припадајући му национални стадиони и ина сајмишта и вашаришта „од јавног интереса“) – већ да га просто дислоцира у Ниш, на југоисток тог одумирућег и, од људи, све празнијег дела Србије. Па, ако је то стварно „развојни импулс“, као што Врховник тврди, да од тога имају користи они којима је тај „развој“ и најпотребнији.
Избори широм Србије су показали да улазимо у нешто што је, још одавно, требало да буде карактеристика локалних избора, да групе (и удружења) грађана на локалу остварују боље резултате него конвенционална опозиција. На децембарским изборима одскочила је ГГ професора Несторовића (сада је на београдским изборима, под слоганом „Доктори за Београд“ и младим гинекологом Антонијевићем као кандидатом за градоначелника, још и поправила тај резултат за више од три одсто); овога пута су бљеснуле групе око Саве Манојловића и доктора Милића, у Чачку је узлетела ГГ око Ивана Ћаловића, у Горњем Милановцу „Узинат“ итд. Од бојкота националног опозиционог блока Нови ДСС – ПОКС овајдиле су се, посебно у Београду, Манојловићева и Несторовићева листа.
Листа др Милића остварила је у Наису бољи резултат него традиционална опозиција, зато што су дигли глас против „невидљиве руке из Београда“, а у кампањи су се бавили искључиво локалним питањима.
Манојловић је, пак, на ове изборе изашао увидевши „међупростор“ који је остао распадом „Србије против насиља“; награђен је за свој претходни грађански активизам, па је покупио и гласове, позивом на бојкот незадовољних, бивших симпатизера Ђиласовог дела бивше СПН.
Овај „бум“ група грађана може да се схвати и као последња опомена конвенционалној опозицији (али и власти!) да грађани могу да прихвате „игру велике политике“ на парламентарним и председничким, али да то не желе да гледају и на локалу. На локалним изборима не можете да водите референдумску кампању, „за“ и „против“ Вучића, већ морате да се бавите решавањем конкретних, комуналних и животних проблема грађана.
Све то отвара и дилему оправданости и самог постојања конвенционалне опозиције на локалу, ако она није у стању да препознаје и отвара теме од интереса локалне заједнице.
Излазност на локалним изборима другог јуна била је мала зато што је један део бивше „Србије против насиља“ бојкотовао изборе; током кампање тињао је сукоб унутар опозиције у вези с (не)бојкотом који је збунио опозиционе гласаче; иницијатива „Проглас“ није подржала и није позвала на изборе, већ препустила грађанима да „сами одлуче“; зато што су локални избори сами по себи мање атрактивни од парламентарних и председничких; зато што су грађани уморни од избора, јер смо претходне имали у децембру, али највише зато што је мања излазност одговарала режиму пошто има дисциплиновано бирачко тело, а све је (чак и еСПееС) било спаковано на заједничку режимску листу, због чега је власт, наводно у име опозиције, водила лажну про-бојкот герила кампању, са позивом опозиционим гласачима да не излазе на изборе…
У члану 4 („слобода гласања“) Закона о избору народних посланика пише: „Бирач је слободан да одлучи хоће ли гласати и како ће гласати. Нико нема право да спречава или приморава бирача да гласа, да га позива на одговорност због тога што је гласао или што није гласао и да од њега тражи да се изјасни за кога је гласао или зашто није гласао.“
Ту гаранцију, такође у члану 4, преписује и Закон о избору председника Републике.
Потпуно истоветан је и садржај члана 4 Закона о локалним изборима!
Закон о избору народних посланика, такође, забрањује разне облике „ботовања“, притиска на бираче и покушаја „корумпирања“ гласача у изборном дану и за време изборне тишине.
Члан 6: „… Забрањено је 48 часова пре дана гласања и на дан гласања до затварања бирачких места да се у медијима и на јавним скуповима објављују процене резултата избора, јавно представљају кандидати на изборима за народне посланике и њихови изборни програми и позивају бирачи да гласају, односно да не гласају за одређене изборне листе…“
Члан 170: „… Новчаном казном казниће се за прекршај правно лице (и одговорно лице) које 48 часова пре дана гласања и на дан гласања до затварања бирачких места у медијима и на јавним скуповима објави процену резултата избора, јавно представља кандидате на изборима и њихове изборне програме и позива бираче да гласају, односно не гласају за одређене изборне листе…“
Откуд онда, од Београдске арене, прошлог децембра, преко Спортско рекреативног центра „Бањица“, до Новосадског сајма, Центра за социјални рад у Горњем Милановцу и сличних јавних установа, овога пута, нешто што се, под фирмом некаквог страначког „кол центра“, активира и „производи гласове“, иако је забрањено да се то чини – баш на сам дан избора?
Вучић је рекао да нема ничег лошег што „његови“ имају кол центар. И то је тачно, партијски кол центри су постојали и деведесетих, али они смеју да раде искључиво у време када није изборна тишина и искљувио да комуницирају са „банком сигурних гласова“, а не да корумпирају и притискају бираче на изборни дан.
Јасно је да је начин на који су радили ти бот центри у изборном дану противзаконит, а још горе је ако су се они, осим позивања „сигурних гласача“, бавили још нечим, што је тек разлог да од прекјуче буду разаслате све могуће кривичне пријаве и иницијативе тужилаштвима и слично. Јер, кол центар би имао право да позива само своје бираче који су база сигурних гласова, а не мене или вас, и притом се праве наивни, као, „па, ми вас водимо као сигуран глас“. Ко то сме да води нечији досије, а да није полиција или БИА или тужилаштво?
Подсећања ради, у позну јесен хиљаду девесто деведесет и шесте, баш су из Ниша кренуле демонстрације против изборне крађе на локалним изборима када су тамошњи социјалисти и јуловци, изборни пораз покушали да прекроје у победу тако што су на записнике са бирачких места на којима је победила опозиција одлагали мастан бурек, па онда, због умашћеног записника, поништавали резултате избора. Режисер те крађе звао се др М. Илић.
Др Милић се данас зове човек који, 28 година доцније, у истом граду, стоји на челу битке против накнадног прекрајања, преправљања, брисања и дописивања неких нових записника.
Избори су, за њега, „завршени вољом грађана који су показали да СНС више нема већину, јер је 3332 гласа више победа, а не пораз“ и најавио да опозиција не би учествовала на новим, поновљеним изборима, ако би их било. „Бесмислено је да организујете стално изборе, да се играмо кликера нећемо. Будите озбиљни, немојте на Нишу да поломите зубе и да због Ниша изгубите власт у целој Србији. Покажите да сте витезови и признајте да сте изгубили“, рекао је, уз обећање, да „нећемо подлећи притисцима и подметачинама да изађемо да демонстрирамо, да пошаљу неке своје људе у капуљачама, да бацају каменице, да се раскрваре нишке главе“. И најавио да ће у градској општини Медијана, где је опозиција добила 6000 гласова више од власти, одмах бити формирана (опозициона) власт.
Саво Манојловић је п(р)озвао све колеге из „излазеће“ и „бојкот“ опозиције са избора од другог јуна, парламентарне да се повуку из Народне скупштине Србије и београдског парламента, а ове који су учествовали на последњим локалним изборима, да не прихвате мандате са локалних избора у Нишу, Новом Београду и слично.И да излазак из институција комбинују са грађанском непослушношћу. Из оба пола бивше Србије против насиља добио је одговор у стилу да права опозиција ултиматуме треба да поставља политичком противнику Вучићу, а не опозиција опозицији.
Од недеље увече у опозицији „одјављују“ једни друге, „излазећи“ из конвенционалне „бојкоташе“ и обрнуто, кривећи једни друге за (не)излазак под Вучићевим „немогућим“ изборним условима; „бојкоташи“ и „излазећи“, сложно, опањкавају Саву; др Милић лечи од револуционарног вируса „излазеће“, али и Саву, док професор Несторовић тихује .
Опозиција се, за сада, у Нишу окренула искључиво правној борби за очување победе. Догађаји престижу један други.
Хоће ли неко из опозиције, „под страшним батинама и мучењима“, као оне комунистичке илегалке и илегалци у партизанским филмовима, ипак, поклекнути, капитулирати и „издати другове“, а за себе прибавити некакву „слободу“ и синекуру?
На јесен следе локални избори у целој БиХ, па и у Републици Српској. Председник Републике Српске и председник Народне скупштине Српске у недељу су гласали на локалним изборима у Београду. Да ли то може да значи да они неће гласати на локалним изборима у Српској, тамо где је њихов глас много важнији? Да ли да бринемо: да се нису преселили у Београд, а Српску оставили саму Шмиту? Јесу ли највиши функционери Српске птице селице да прелећу тамо-овамо, па да у смирај лета одлете на запад, и слете у Бањалуку и Лакташе где ће, такође, бити локалних избора или, можда, имају привилегију да противзаконито имају дупло пребивалиште? Ово што највиши функционери Републике Српске раде по налогу Врховника из Београда је покушај директне заваде и омразе међу Србима са две стране Дрине. Откуд некоме одавде идеја да Срби који живе изван Србије житељима Србије бирају чак и њихову локалну власт? Јер, да је реч о некаквој заштити националног интереса, онда би режим у Србији учинио одавно оно што му је уставна обавеза – да обезбеди држављанства Републике Србије (тиме и гласачко право на парламентарним и председничким, али не и на локалним изборима у Србији) свим Србима из Српске, а не да их уцењује захтевајући од њих да, заузврат, гласају на локалу у Србији.
А председник свега овога овде што јесте да јесте и што није да није, у тридесет два минутној симултанци на РТСовом централном Дневнику који би, све скупа, требало да, по шесдесет шестој годишњој традицији, траје тек 30 минута, саопштио да је: невероватна победа листе „Александар Вучић – Србија сутра“, да се такви резултати нису догодили никада у историји; да је он (председник свих грађана?) убедљиво „поразио“ све оне који су гласали против њега или уопште нису гласали, а то чини тек четири петине грађана Србије, па се, као председник свих грађана, захвалио само оној петини грађана који су гласали за његову партијску листу; да, наравно, никаквих (изборних)неправилности нема нити их је било; позвао своје страначке пионе у Београду да у Београду одмах крену у формирање власти, оне своје у Новом Саду „да не журе“, а све актере у Нишу да сачекају и, ако је потребно, сто пута да се преброје гласови, очински замеривши својима што су поранили с трубачима и припретио, па обећао, ако друкчије не могне да формира власт по свом укусу (опет је, као успут, изразио „велико поштовање др Милићу“), и „поновљене изборе“; навео да су предлози дела опозиције о неплаћању пореза, као виду грађанске непослушности, одраз немоћи…
Па се онда беспризорно заклонио иза надолазећег осмојунског „Свесрпског сабора“, по опробаном принципу оптуживши сваког оног „ко је против изборног инжењеринга на локалним изборима у Србији“, да је тај и такав и против Републике Српске, и против КиМ у Србији, и против државе Србије и српског народа.
Истинито је рећи о ономе што јесте да јесте, а о ономе што није да није, а нетачно казати о ономе што јесте да није или о ономе што није да јесте – на тој хипотези заснива се Аристотелова теорија кореспонденције као једна од најстаријих теорија истине. Ради се о томе да би стварност требало да има примат над нечијим мишљењем о тој стварности.
А које је све истине овим наставком противзаконитог јавног агитовања за Српску напредну странку, уставни председник свих грађана Србије, покушао да сакрије од грађана?
Покушао је да сакрије да је излазност у Београду била само 46,16 одсто (697680 изашлих бирача), односно за чак 245000 бирача мање у односу на децембар прошле године, када је излазност била 58,41 одсто и да је таква излазност, добрим делом, и последила герила кампање напредњака у циљу обесхрабривања изласка опозиционих бирача на биралишта!
Хтео је да забашури чињеницу да листа што се противзаконито назвала његовим именом и презименом („АВ – Београд сутра“), са све еСПееСом, Палмом, радикалима и Заветницима на гомили, скупила само 388453 гласа, у односу на 411910 колико су имали седамнаестог децембра!
И најважније: да још једним нерегуларним изборима под његовом оберкомандом није изгубила опозиција, већ је поражена цела Србија.
Прочитајте ОВДЕ шта каже Мариника Тепић о протеклим изборима
Извор: Србин.инфо
