Пише: Слободан Рељић
Резолуције јесу ћорци. Али боле. Оне показују шта би неки хтели да ураде кад би могли, а пошто не могу – чине што могу да јаве шта мисле.
Наравно, пошто су резолуције политички инструменти, ту историја служи и увек ће бити интерпретирана на начин какав треба политичким извођачима. Јачи користи резолуцију као бич. Слабији као каменчић у туђој ципели.
Говоримо о резолуцији „писменом закључку, одлуци; решењу на крају неке скупштине у коме се износи расположење и мишљење учесника и формулишу захтеви“. Комплементарно овом је и техничко значење исте речи (лат. resolutio) које се односи на ваш екран – да л’ телевизора, да л’ рачунара, да л’ мобилног – о оштрини слике, где се резолуција мери бројем елемената тзв. пиксела по инчу; и имате резолуцију а ако је више елемената – високу резолуцију.
Дакле, колико имате „пиксела“ у некој скупштини толико вам је резолуција висока. У овом времену раскола, распадања и губитка орјентације – где су људски мозгови и слобода укоричени електронским гласањима – резолуције све мање имају везе с чињеницама из реалности на које би хтеле да се односе, а све више са – гласањем у складу с потребама „наших“ у овом тренутку.
Како на светском плану, тако и у нашим малим окупираним мислионицама у којима је слобода зло неописано. Како је лепо кад можете да радите оно што вам кажу, а не да се свакодневно рвете с примитивним народом кога „наговарају“ да ради за оне друге.
Тако смо се ми у овом часу, у политичком простору које су западне силе означиле за Западни Балкан, сусрели са две резолуције – оном о Сребреници у Генералној скупштини УН у Њујорку и Резолуцијом о Јасеновцу у Скупштини Црне Горе у Подгорици. У оба случаја се показало да о геноциду нема никавих критеријума и тврдих чињеница, сем потребе вашингтонске администрације, која себе још увек доживљава управитељем света, да одржава (окупациони, неоколонијални) поредак који је успоставила пре него што је почела да очигледно проклизава и губи моћ.
Сам губитак моћи само је део проблема. Већи губитак је што то – и окупирани и амерички капои у проширеном конц-логору – почињу да осећају. И да говоре о томе. Све гласније. Па, иако бојажљиво, почињу да се понашају сходно новим условима. Постају непослушни, као ђаци кад схвате пред крај године који учитељ више није важан.
Јесте, ова „демократска“ империја је посејала своје локлне намеснике посвуда и они се још увек одржавају на површини, али таласи се подижу, ветрови огољују и бесмисао и беспомоћност.
Кад је у Црној Гори постало неподношљиво предњачење антицрногорске „елите“ при оном гласању у Уједињеним нацијама уследио је разуман контраудар. Одједном је том народу постало јасно да се Ноам Чомски није шалио кад је својевремено огласио да Америка зна за „жртве првог реда“ и „жртве другог реда“. И да се то правило – политички употребљава.
Тако се жртве ирачке и српске (ко се сећа бомбардовања, зна да они нису изузимали ни жива бића у Црној Гори) деце, Америци „исплате“ како рече Медлин Олбрајт на ТВ, да ће страдање америчких сателита бити осуђено и кажњено ако је то политички корисно, а угрожавање америчких шпијуна и убица је – недопустиво. Сад репризу можете гледати у Гази.
Тај принцип, у размерама који могу да примене, прихватају сви амерички сателити.
Хрватски саборници, који себе у добровољном ропству Западу доживљавају као „једнакије“ од подгоричких парламентараца, одмах су предложили да се они тамо који не мисле као они – казне. Роб мора бити роб, а не да допушта да га неко скрене с пута и на трен.
„Упутио сам закључак да се Влада Хрватске обавеже да црногорске заступнике прогласи persona non grata због инструментализације сећања на жртве Јасеновца у сврху остваривања циљева политике српског света, наставка великосрпске политике из 90-их година“, загрмео је Миро Буљ, из Моста, што је ваљда грађанскије од ХДЗ. Грађанско на Балкану значи ропско без остатка.
А баш доказана либералка (крем грађанског) и некадашња министарка вањских и европских послова Хрватске Весне Пусић објављује да се „подношење резолуције о Јасеновцу у црногорској скупштини већ рефлектује на европски пут Црне Горе, без обзира на Хрватску и да то показује да је Црна Гора нека врста политичког вазала Србије“. „То је већ очито“, рекла је Пусић. Као што је очито да жртве Јасеновца – нису важне по себи.
А није важно ни што српски политичари, који су део те исте велике игре, нису допустили да се у Народној скупштини Србије крајем децембра 2021. донесе слична резолуција. Хрвати и данас мисле да је „српски парламент прије три године на тајанствен начин и без објашњења одбацио један овакав приједлог. Логорашица Јасеновца и најстарија чланица парламента Смиља Тишма је тада, као чланица владајуће већине и Дачићевог СПС-а, предложила и образложила текст декларације. Колеге су је с говорнице испратили једнодушним, снажним аплаузом, али је на гласању њен приједлог добио тек 30 гласова. Њих 113 је било против (?!).“ (сајт Хрватско небо)
Зашто тако? Није речено, али разумело се – „да се не би угрозио европски пут“ и да се не би нервирале комшије.
Али – кад је дошао час да Срби треба да буду „геноцидан народ“ а по пријави негеноцидних Немаца – подразумевало се да је баш то „европски пут“ – и да комшије „знају“ да су Срби „геноцидани“ а Немци вековни праведници који ни мрава нису згазили.
Није помогло ни то што политички систем у Србији одржава Музеј геноцида који се годинама бави смањењем броја жртава у Јасеновцу (ваљда због комшија а и неких виших сила из Јерусалема), у размерама у којиме би и хрватски „отац нације“, бан Туђман, могао бити превазиђен, а дојучерашњи директор Музеја – толико је страдао – да је сад догурао до министра у влади Србије. Има нека тајна веза, или шта друго… Чућемо некад.
Ово је мала бара и крокодили, мали су – али великих апетита, једу остатке остатака.
Дојучерашњи премијер Црне Горе Дритан Абазовић ће рећи „ја сматрам да је у Јасеновцу почињен геноцид“, али има разлога да се то не каже резолуцијом. Јасно, све је добро док се амерички амбасадор не огласи.
Садашњи премијер ће за бриселски Политико (нешто као Борба у оно време кад је СФРЈ била кон-федерација), рећи „то нам штети, дефинитивно нам не помаже“, јер осуђивати „злочине хрватских фашиста баца сенке на наде Црне Горе да ће се придружити Европској унији“!?
Као у оним вицевима из луднице – који се данас, због тзв. инклузивности, не смеју причати гласно. А онда следи објашњавање вица. То је некад било без везе, а данас је обавезни део. Не сме се допустити да се виц разуме другачије него што треба.
„Искрено, Пандорина кутија резолуција је отворена резолуцијом о Сребереници“, исповедиће се погођени Спајић. „Ово није наша главна политика, ово је дигресија.“
А главна политика је – кад Хрватска осуди резолуцију његове скупштине – да Спајић каже како је „потпуно сагласан са жељом Хрватске да регион не повлачи назад у историју“.
Хрватска која је настала на историјским ископинама – неодвисне државе Хрватске, из 1941? Кад се показало да денацификације није било. Али тога смо постали свесни кад је показано у Украјини. Али за многе је већ прошао.
И зна се… Ко сумња ко је кривац?
„Постоји руски наратив у Црној Гори да Европска унија и западни свет подржавају нацистичку и фашистичку историју“, што ваљда ни добри Спајић не може порећи, али – јебеш истину! – јер би „да је његова влада гласала против резолуције, то било искоришћено против њега“.
Бриселу, разумеш ли ти ишта о крсту на којем је овај ваш праведник распет!? Дао би он народ (данас за демократију нигде народ није потребан), али народ, његов народ је – …воћка чудновата, не сломи га ал’ зубе поломи! Зна он и да је тај владика Горског вијенца политички некоректан и да га треба у подрум, али не може се све избрисати, на овом нивоу развоја технологије. Ваљда ће некад и овим примитивним и живим просторима – завладати вештачка интелигенција. Али Брисел касни.
И тако – у црногорској породици и школи се учило да је „јунаштво када себе браним од другога, а чојство је када другога браним од себе“, али у данашњој Црној Гори (а и, да не буде забуне, другим државама Западног Балкана!) најбоље би било да се те мисли Марка Миљанова Поповић Дрекаловића испишу на кинеском да их више нико овде не може читати.
Кинези би већ знали шта би с њима.
И да се Логика избаци из свих школских програма. Јер, како би се то могло нормализоавти – гласам за резолуцију о Србреници где ми, неким олбрајтовским чињеницама, дају до знања да сам извршио геноцид, а недопустиво је – и да мислим да је неупоредив људски злочин, Јасеновац – бар исто то. Човек мора да је прошао озбиљне школе да би то могао схватити. Хегел не би могао!
Како сам дошао до тог помрачења ума? Па, тако што ме на крају „европског пута“ чекају Немци (савремени Немци којима је логика избрисана из мозга) који најбоље знају материју и најпоузданије је да они буду мера ствари. И није ми тешко да ја будем „геноцидан“ – а они знају зашто њих нећемо тако звати. Додуше, док Американци не јаве другачије. То је највиши логички закон.
А они који се сећају оног „Видовдане, мој очињи виде“, реликти су прошлости, с којим ћемо се спајић-класа обрачунати. Комунисти нису успели, али либерали су јачи на тим пословима.
Јесте, увек ћемо разумети зашто су паметни Американци тражили да им издајници предају Слободана Милошевића на Видовдан, али никад нама – који испуњавамо поглавља и надамо се да ће нас као уморне псе припустити у Европску унију 2028, 2030. или 2035. – неће бити јасно зашто су се нашли неки који хоће да се Резолуција о Јасеновцу донесе на тај дан који је наш усуд.
Нема дана, нити битке које ми данас не треба да продамо за 100 евра, а да се и не размишља кад је у питању неко поглавље на путу у ЕУ.
Што лошије вести стижу о ЕУ, то је она нама „милија и држава“. То је наше чојство и јунаштво, то је наше „стићи и утећи и на страшну мјесту постајати“. И данас се каже „не бојим се никога до Бога“, јер се зна да Бога нема и да је ту Шарл Мишел… А кад тај натчовек откаже дводневну посету Црној Гори – због чега год, то је гром.
Зато може постављати питање требају ли нама свима на Западном Балкану овако разумне речи: „С дубоким саосећањем према жртвама геноцида у Јасеновцу током 1941-1945. године, уважавајући да ће 2025. бити 80. годишњица од овог ужасног злочина, а препознајући да је 22. априла 1945. логор смрти Јасеновац био расформиран и на тај дан последњи преостали затвореници убијени, Скупштина Црне Горе је вођена повељом Уједињених нација, Универзалном декларацијом о људским правима и Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида, одлучује да посвети посебну пажњу комеморацији и осуди злочине почињене у том логору смрти.“
И нека нама чињеница о ономе што се догађало. Ко зна колико ће се моћи овако беспаметно и необавезно овим бавити далека Америка. Бајден нас се, признају у они, више неће моћи сетити, а и ови други имаће важнија посла. Резолуција ће бити, али све мање оних са високом резолуцијом.
Све више пиксела ће им требати за друге слике. Еј, колике су Азија, Африка, Јужна Америка!
Извор: Sveosrpskoj.com
