Утицај француских избора на овогодишњи род литијума у Србији

11-07-2024 19:07 Издвојено Став Цвијетин Миливојевић

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Један од пионира модерног политичког маркетинга у Француској Жак Сегела је, на основу искуства из многих кампања које је водио (Франсоа Митеран, Лионел Жоспен, Ехуд Барак, Франц Враницки, али и Јожеф Антал, Јанез Дрновшек, Александар Квашњевски, Жељо Желев, па, делимично, и Борис Јељцин итд) закључио две важне ствари: Бирачи гласају за човека, а не за партију и гласају за будућност, а не за прошлост.
Правило важи и за актуелну сведржавну, општеграђанску и свесрпску кампању „утеривања љубави, наде и вере“ Србима у литијум као „руду свих руда“ („на почетку бејаше“, ни реч, ни Бог, већ литијум), Свети минерал, Свети Грал. Свети, а наш – о чему сам писао у колумни „Библијска пропаганда литијума“ (4. јул 2024).

Дакле, човек (а не партија) коме се верује је, вели волонтерски, практично, и промотер приватне мултинационалне компаније која би да експлоатише литијум у Србији.

А сам литијум је минерал будућности – а јок прошлости, к'о што је злато било некад и к'о што је нафта, као „црно злато“, била, ево, до јуче. Као што рече Промотер, „око литијума ће се у будућности водити ратови, као што су се водили и воде око нафте“.
И зато, најподесније за обе верујуће Србије: о рођењу светога Јована Крститеља, о Ивањдану, а пошто истог датума пада и Дан (комунистичког) устанка против фашизма, Човек Будућности, после подужег времена инаћења са Нишлијама, запуцао чак за Ниш, да тамо најави неку тамо далеку будућност – железничку обилазницу око Ниша и дан када ће летећи возови, с литијумским батеријама, надлетати и облетати, а не салетати центар града на Нишави! Док се, иза брега ваља покушај да се, о истом трошку, том визитом настави релативизовање пораза Врховникових напредњака у трећем, по броју становника, граду Србије, а фокус јавности одврати од позорности на запад и престоницу земље у којима не мирују „заробљеници прошлости“, „непријатељи просперитета“, а нарочито „напретка“, исти они повампирени ретрогарди што су, крајем 19. века, плашили народ железницом, како то лепо, однекле, по обичају, истргну из контекста, наш преначитани председник, као, свих грађана.
. . .
У целу тарапану је улетео и лондонски „Фајненшел тајмс“ који је, врло симптоматично, у кратком периоду, објавио три, по нашег председника, благонаклона текста, што би нас баш пријатно изненадило да се, поред једног, у коме се констатује Вучићева „цик-цак“ спољна политика између Истока и Запада, у преостала два не хвали његова кооперативност и предусретљивост према атлантским партнерима у погледу експлоатације литијума у Србији и извоза српске муниције за потребе украјинске војске. Порука између редова: садашњи владалац Србије је још и добар и конструктиван, какви би могли да дођу уместо њега.
С обзиром да је све паралелно заличило на матрицу кампање за, управо окончане, француске парламентарне изборе, али и, сада већ, почетак индоктринације за литијум као, аутентично, српски Свети, а наш, призивам као аргумент још неке натукнице из књиге поменутог Жака Сегеле,

„Изборна вртоглавица“ (“La vertige des urnes”, izvornik Flammarion, 2000; Clio, Београд, 2009).
Вели он да се гласа и: за идеју, а не за идеологију; за спектакл, а не за баналност; за себе, а не за кандидата; за истинито, а не за лажно; за судбину, а не за баналност; за вредност, а не за функцију; за активно, а не за пасивно; за победника, а не за лузера.
Дакле, тако грађани резонују, сад је мање битно да ли је, на пример, реч о изборима за председника Републике Француске или надолазећем референдуму о томе да ли треба или не да се експолоатише литијум у Србији.
. . .
За Србију која би, као некад „Земља кошарке“, кроз индоктринацију из свих расположивих пропагандних оружа и оружја, у футуру првом требало да постане „Земља јадарита (литијума и бора“), још су поучнија такозвана „три правила другог круга убиственог финиша“, када кандидати верују да се, у тих недељу-две, олучује о њиховој судбини. А Жак Сегела је говорио да га је његов најпознатији клијент, некадашњи председник Француске Франсоа Митеран, научио да се „победа добија у првом кругу“.

Пред други круг, уводи се принцип „бирања мањег зла“ и врши мобилизација у корист политике која, ако не доноси бољитак, макар не шкоди.
Дакле, „у првом кругу елиминишемо, у другом бирамо“. Што значи да све снаге морају да се концентришу на показивање своје разлике у односу на ривала (шта сам то ја што није мој противник; шта то ја мислим, а шта он не мисли; шта ћу ја да урадим шта он неће).

„У првом кругу делимо, у другом сакупљамо“: Србија је сада у другом кругу пропаганде за литијум, што је за врховног команданта индоктринације сигнал да је, „после мобилизације свог табора, време за окупљање целе земље“. Достојанственост, визија, надахнуће, све се то, као терен прагматизма, напушта због свеопште мобилизације првог, другог и трећег позива.

А онда, надајмо се пре неког, не дао Бог, Дантеовог круга, кад се победа политике „литијум нема алтернативу“ на обзорју већ буде назирала, уследиће и примена трећег правила: „У првом кругу се боримо. У другом кругу смо победник“. То је онај тренутак када главни субјект навлачи победничку тунику и заузима победнички став, када је престо (тријумф) на помолу, када би свако даље агитовање личило на слабост, јер је народ већ изабрао праву, литиумску страну.
. . .
Као највеће зло, и уочи минулог другог круга парламентарних избора у Француској, по обичају, идентификован је релативни победник првог круга - Национално окупљање.

Изборни инжењеринг обављен је одмах након првог круга. Макронови „центристи“ су склопили пакт с левичарима разних „скретања“ да подрже једни друге, одустајући у другом кругу у корист боље пласираног кандидата, а све да би се направила брана „десним екстремистима“ Марин ле Пен и Жордану Барели. То је, у збиру, пошто је реч о већинском изборном систему, донело много више мандата „уједињеној левици“ и Макроновим „либералима“, али је и погурало мање десничарске формације.

Против Националног окушљања се удружило „кусо“ и „репато“, па, имајући у виду и милионе гласача имиграната, искрено уплашених „бауком“ Ле Пенових, јасно је зашто је резултат овакав какав је: „победило је мање зло“.

Мада у свему томе има озбиљна доза лицемерја, али и једна количина нерасуђивања, као у случају најбољег француског фудбалера Мбапеа који је позвао да се гласа против Марин ле Пен и њених који не воле имигранте, иако је глас за левицу баш тог Мбапеа довео у опасност да сутра на своје богатство плаћа порез од 90 одсто, што предлаже Меланшон.

Да парадокс буде потпун, Ле Пен је суверениста („ Француска Французима!“), али и француски „екстремни“ левичари су – суверенисти! А француска левица на гомили: то вам је либерални капитализам + Меланшон који је за Француску ван НАТО + „жути прслуци“ + анархисти + комунисти!

Потенцијални нови француски премијер Жан-Лик Меланшон, чија је лева коалиција Нови народни фронт (Меланшонова странка, крајње лева Непокорена Француска, најјача је странка те коалиције), освојила највише места у Народној скупштини, обећавао је повећање минималних плата на 1.600 евра, ограничавање цене основних животних намирница, струје, гаса, горива, укидање Макронове пензионе реформе (старосна граница са 62 дигнута на 64 године)... Инситут Монтење је израчунао да би та обећања државу коштала додатних 179 милијарди евра годишње, што и није толико страшно, ако се имају додатна издвајања за „НАТО потребе“, тј. финансирање рата у Украјини.

Иначе, срећни губитник је познат и по томе што је: симпатизер Уга Чавеза и Фидела Кастра; што говори о злу „екстремних тржишта која трансформишу беду и патњу у злато и новац“ и о Француској као земљи „са огромним, али лоше распоређеним, богатством“; што је магазин „Експрес“ назвао „фашистичким“, а новинара „Монда“ - „реформисаним убицом и музом ЦИА“; што је казао да „не верује у изабрани народ“, нити да је „било који народ супериорнији од другог“, због чега је оптуживан за антисемитизам; што је 2014. подржавао анексију Крима, говорећи да су „кримске луке кључне за руску безбедност“ и да је Украјина била под утицајем неонациста, али је осудио руску агресију 2023, с тим да је разлог за њу налазио и у „све већем приближавању НАТО-а Русији“ и провивио се испорукама оружја Кијеву; што жели да Француска изађе из НАТО-а, противи се концепту уједињене европске војске и заговара пацифистичку Француску; што је подржавалац Палестине и критичар Израела као „колонијалне државе“; што је истицао да је „независност Косова противзаконит акт“; а дигао је и глас против непоштовања које је Макрон показао нашем Врховнику на париском обележавању 100 година победе у Првом, те похвалио оба српска покрета отпора у Другом светском рату.

Све што је Меланшон говорио, рекло би се, прија српском уху к'о да је то сама Марин ле Пен изговорила.
Зато је врло реално да би, у другом кругу, на председничким изборима у Француској 2027, избор могао да буде између Ле Пенове и Меланшона, „између злог и горег“ – тим сценаријем Французима прете Макронови центристи, уколико сутра не буде формирана влада по њиховој вољи.
Такве поруке шаље (и од њих подршку иште) и наш Врховник својим западним подржаваоцима, тврдећи да једино он, као браник, стоји између националних екстремиста и „ових фанатика који би без поноса и чувања српских интереса“ у ЕУ и НАТО или БРИКС и ОДКБ, свеједно, по сваку цену...
. . .
A зашто је француско „уједињење против надолазећег зла“, поучно за наш случај? Врховников, у настајању, Покрет за народ и државу; Вучићева „кеч ол“ листа против националне и проевропске опозиције; Врховникова коалициона листа за локалне изборе „АВ –Београд/Србија сутра“; уједињење за „Рио тинто“, а против непријатеља рударења; уједињење против оних што би, као, да ометају „напредак Србије“, уједињење за, уједињење против.... Све су то модлице за исти тип колача: под изговором јединства против назатка, борбе против стварних и имагинарних непријатеља и уједињења против свих зала овог света - грозничаво стезање свих дизгина власти.
Је ли ископавање литијума (уз стандардно, одустајање од Косова) најновији услов за потенцијални наставак пута ка у ЕУ? Па, не рече ли и онај Американац: „Овај пројекат (Јадар) је важан за ЕУ!“ и "За Србију је то пут ка ЕУ!“. А исто зборе и Енглези и Немци.
Да ли то поново нешто дајемо евроатлантизму, а заузврат не добијамо ништа, осим гаранције за опстанак на власти олигархије која нас води већ 12 година? А шта смо то, претходно, добили за 12-годишње (из)давање Косова и Метохије? Ништа, чак ни „месец од папира“ у виду некакве

„Заједнице српских општина“!

Сад би да дајемо јадарит (у пакету иде и омиљавање НАТО-у испоруком муниције Украјини), опет, у замену за остављање на миру ове наше власти од стране западних центара моћи.
А као шлаг на торту, пре неколико дана, најављена је бесплатна конверзија три милиона квадрата земљишта у Мајданпеку и Бору, и за источне стране инвеститоре, наменски, за ширење рудокопа, иностраног власника „Зи ђин“.
. . .
„Покрет за бланко подршку Вучићу било шта о било чему да он одлучи о литијуму“ (или Српски савез радног / расељеног народа; скраћено: ССРН) увелико је монологом закорачио у наводни дијалог о оправданости експлоатације литијума. Уз „четам хаус“ правило: „Биће дискусија о литијуму у којој ће доминирати аргументи, а не празне речи типа „Не дамо Јадар и Рађевину!“

А онда су у граду на Нишави уследила и „пригодна“ хапшења, како су известили Врховникови трбухозборци, „ове“ и „оне“ мафије, од просветне до колоквијалне. Чисто да се покаже да Врх Врхова, за сада, не размишља о одступању са врха Ниша, једнако као ни од литијума...
Представници Савеза екоолошких организација Србије (СЕОС) броје дане до Светог Пантелејмона, до када су Врху Врхова поставили ултиматум да усвоји законску забрану геолошких истраживања и експлоатације литијума и бора. Генералну пробу (краткотрајну блокаду пруге Лозница – Мали Зворник) за оно што, у супротном, може да се дешава широм Србије, већ су одржали. Режим је, још на старту, изгубио живце и наредио прва привођења.

Врховникова Тајница и даље постојано, кано клисурина, стоји на изреченој ноторној бедастоћи: „Ми имамо као и Немачка резерве литијума, а Немачка је много паметнија од Србије и Немачка ће бити земља која ће производити литијум?!"
Још свашта нешто чули смо и друге недеље виктимизација Србије њеном литијумизацијом, али и даље не чусмо чије ли су то две службе које Србији „не дозвољавају да постане водећа земља“, а литијуму у Србији срећу кваре! Да се те „две западне службе“ које спречавају васкрс Србије уз помоћ копања литијума, колико сутра, не преименују у – руску и кинеску?

Не чусмо још ни зашто земља која има 27 пута више резерви литијума од Србије, још није отпочела експлоатацију?! Само разумесмо немачку капућехају у Београду Анке Конрад да је српски литијум неопходан, потребан и важан за развој ЕУ и Немачке и да, пошто је већ тако, „та сировина мора бити расположива“! Зато и ми, као кредибилни партнери, треба најхитније да подржимо Немце да одмах почну, макар са, наводно безбедним, издвајањем литијум хидроксида из геотермалне воде у својој отаџбини.

Данас, није немогуће, да се о литијуму (позитивно?) изјасне и „вечне заветнице тишине“, „босоноге сестре кармелићанке“ из уставно-зауставног суда које послушно ћуте о свему што не иде у прилог Врху Врхова, а зборе само о ономе што може да потпомогне извршној грани власти. А тек то би могло да заболи.