Пише: Игор Ивановић
На основу наслова овога текста, логично би било помислити да се питање о даљем смислу фудбала односи на српски фудбал, због новог дебакла репрезентације на међународним првенствима. Питање је, међутим, ширег карактера и односи се на „фудбал уопште”, односно на „фудбал сам по себи”. Јер, ако се испостави да се фудбал неумитно ближи граничном, егзистенцијалном стању – онда и неуспеси репрезентације Србије више нису трагична већ нихилистичка појава – што за нашег селектора и функционере у FSS није оправдање, јер они ову философску дилему нису спознали. Зашто се онда тај „фудбал сам по себи”, на структуралном нивоу коси са самим смислом?
Моја генерација откад зна за себе живи уз фудбал и памтими га од најранијег детињства, када су почетком 1970-их у тадашњој Југославији још играли Џаја и Блеки у Звезди, Моца и Бјека у Партизану, Цицо Крањчар и Драго Вабец у Динаму, Јуре и Шуре у Хајдуку, Папе у Сарајеву и Шкиља у Жељи, Васил Рингов у Вардару и Бране Облак у Олимпији… Памтимо и приче старијих са београдских пољана и трибина о оним генерацијама фудбалера које су играле пре нашег рођења. Са усхићењем смо слушали њихова имена: Рајко Митић, Стјепан Бобек, Славен Замбата, Драгослав Шекуларац, Владимир Беара, Бернард Вукас, Милош Милутиновић, Тоза Веселиновић, Асим Ферхатовић… Памтимо и како смо са животном страшћу чекали Мундијале сваке четврте године, и навијали будилнике да током ноћи гледамо преносе утакмица из Јужне Америке.
Како смо се само радовали ретким преносима међународних утакмица на телевизији: Куп шампиона, Куп купова и Куп ЕУФА… Памтимо добро, иако смо били само клинци, сва та магична имена: Пеле, Гаринча, Факети, Бененбауер, Пушкаш, Киген, Ди Стефано, Бест, Кроиф, Еузебио… Неке памтимо по чувењу, неке из сличица, а неке смо гледали и уживо и преко ТВ-а, али памтимо их добро све. Оне фудбалере који су играли у 1980-им и 1990-им годинама прошлог века – дакле са којима смо на неки начин били вршњаци – на њих више гледамо као „своје”, без обзира где су играли и живели. Наши животи су били сродни са њиховом магијом: Марадона, Ромарио, Бађо, Матеус, Роналдо, Платини, Кантона… И нисмо због тога ни фанатици, ни изузеци, ни инциденти: ми смо само обични навијачи оних генерација које су живеле због фудбала.
Богови стадиона и игре
И тај фудбал, та игра без које наш живот не би имао пуни смисао, био је потуно другачији у односу на овај данашњи. Био је фудбал предграђа и периферија са којих смо ми долазили, фудбал за кога је живела планетарна маргина, фудбал радничке и уличарске класе. Биле су то утакмице за које смо недељама штедели од ужине и жицкали испред школе да се некако докопамо карте код тапкароша, а на стадионе одлазили три сата пре „првог судијиног звиждука”. Набијени на „северу” или „југу” попут сардина у конзерви, често не додирујући бетонске трибине ослоњени у ваздуху један другоме на раменима, таласи су нас бацали после постигнутог гола као што кошава носи бачене фишеке од семенки. Ако би изгубили, недељама би у агонији сањали репризу пораза.
Како су само били тешки одласци у школу дан после пораза у „вечитом дербију”… Онда када вас она друга навијачка страна, они ваши смртни непријатељи попут Вилотића у драми „Радован Трећи”, брижно и учтиво упита „како се осећате, да ли је сву у реду?”. Фудбалери су били наши богови, али богови од наше твари, од исти крви и истог меса. Ми смо памтили и препричавали сваки њихов потез, али нас није интересовало где се облаче, која кола возе и на којој локацији су се уселили у нови стан. Они су за нас били богови стадиона и игре, а не лажни идоли популарне културе.
Фудбал је магична игра управо због маса које у њему учествују, због великих стадиона у којима се на зеленим травнатим теписима симулира рат. Зато је фудбал требао људима, јер је увек боље да славимо богове стадиона уместо богова рата. И нигде као у фудбалу навијачке масе не учествују у игри, заправо без њих нема ни игре. Фудбал пред празним трибинама је игра без смисла, као игра без лопте. Не постоји ни приближно ни један други спорт у коме је улога публике тако значајна као у фудбалу. Фудбал је једини спорт који слабијем даје пристојне шансе да се „затвори” и одигра нерешено, ако није у стању да победи. Због тога је фудбал најправеднији спорт! И због тога су у њему веома битни дисциплина, борбеност и тактика: више него у било којем другом спорту.
Али тај фудбал, та магична игра нашег детињства, младости и сазревања, био је праведан баш на том светском нивоу. Давао је шансе свим слабијим широм планете. У том периоду је још увек постојала „гвоздена завеса” и сви источни играчи су скоро читаву каријеру проводили у сопственој држави. Зато су њихова првенства била јака, а њихови клубови су у много чему били конкурентни са западним. У нашој тадашњој држави Југославији важило је правило да ниједан фудбалер не сме да напусти играње у нашој савезној лиги пре напуњених 28 година живота. Зато је наше фудбалско првенство било веома јако. А на Западу је важило универзално правило да ниједан клуб не сме да има у игри више од два странца, које је касније промењено у дозволу за играње три странца. Пошто није постојала ЕУ, под странцем се подразумевао свако ко није из матичне државе. Због свега претходног, тај магични фудбал није био само праведан, већ је био и различит!
Корпорацијски комунизам
Сва национална првенства су се разликовала већ на први поглед, једно од другог. А и сами клубови су се визуелно разликовали унутар тих првенстава, не само по боји дресова. Источни фудбал је имао своје јасне разлике од западног, а унутар источних првенстава уочљива је била диференцијација. Немачки фудбал је био „немачки” на први поглед, свако ко је волео фудбал јасно је разумео философију „шпанског” фудбала, италијанско првенство је одисало „жабарским” стилом, енглеска лига је гајила посебан „острвски” стил.. И тако редом, у свакој појединачној држави, у сваком њеном клубу.
Стадиони су били различити у архитектонском смислу и рекламе на њима су били огласи националних компанија, опрема фудбалера је била опрема коју су креирале националне компаније у тим државама, лопте су биле различите међу државним шампионатима, навијачке масе су имале сопствене идентитете (иако су скоро сви копирали „енглески” или „италијански” стил подршке клубу), а по самом изгледу фудбалера одмах је било јасно о ком првенству се ради.
И оно што је најбитније, свака национална лига је гајила сопствени стил игре, а клубови са најдужим традицијама су често поседовали препознатљив стил унутар тих националних првенстава. Памтимо добро шта је некада значио „немачки ритам игре”, шта је представљао „енглески фудбал” дугих лопти и скокова, како су стајале италијанске дефанзивне линије назване „катанаћо”, како се рађао холандски „тотални фудбал”, како је била тврда „руска школа фудбала”, како су полетно на терену играли самбу Бразилци… Памтимо и колико се разликовао стил игре Јувентуса од стила игре Бајерна, колико је другачије играо Ливерпул од Реала, каква је само била различитост између фудбала који је играо Ајакс од фудбала који је играо Порто.
И код нас је свако имао свој препознатљив стил: Звезда је играла лепршаво, Хајдук брзо, Партизан стрпљиво, а Динамо организовано. А онда је, некако неприметно дошла евроунијатска идеја у фудбал, уводећи нова правила. Новац је поништио све претходне договоре и конвенције и довео необуздани проток слободног тржишта. А слободно тржиште је у фудбалу на европском нивоу (а у доброј мери и на планетарном), уместо новог богатства у различитости, сасвим супротно од тога, донело „корпорацијски комунизам”! Данас је све у фудбалу исто!
Овај јалови и немаштовити тренд униформности у фудбалу уочљив је на сваком кораку. Прецизније: уочљив је јер се нема шта уочити. Све је тако импотентно исто! Исти стадиони широм западних лига, и исте рекламе свуда по тим стадионима; иста опрема фудбалера, јер их све облачи неколико брендова; иста процентуална заступљеност црних, тамнопутих и белих фудбалера, и исте фризуре и тетоваже код свих њих; исти стилови игре у сваком клубу сваке лиге, и иста школа фудбала код свих њих; иста социјална структура свих навијачких публика, и иста комуникација којом се пружа подршка клубу; и на крају: новофомиране супер-лиге које су изнад државних првенстава, и којима се додатно поравнавају све идентитеске разлике међу клубовима и националним шампионатима.
Овај јасно уочљив правац „корпорацијског комунизма” у западном фудбалу протерао је са стадиона периферијску маргину, радничку класу и градске уличаре. Европски фудбал је постао забава „средње класе”, уместо да буде „забава за сиротињу”. Постао је „фенси” спорт коме више не требају хулигани на трибинама, већ „селфи” публика. Фудбал данас привлачи публику којој је важније које брендове гардеробе купују и које сатове носе на рукама фудбалери, него да ли знају да одиграју „штиклу” из трка. Важније им је којом машином се довезао фудбалер до стадиона, него колико је пута уклизао на утакмици. Таква публика све више прати фудбал као „риалити” програм, не само као борбу на терену, већ и као целодневну забаву у којој је поједнако битно са којом старлетом се забавља њен омиљени голгетер, исто као и колико је пута затресао мрежу противника.
Европска фудбалска публика све више личи на НБА америчку публику када дође на стадион: једе хамбургере, пије кока-колу и пиво, и лупа савијеним новинама по длановима у знак подршке. Уз све ово, ђуска на трибинама по такту са официјелних звучника, и масовно прави селфије. И та иста „фенси” публика се све више такмичи међу собом, у модним брендовима и сатовима на рукама. И на крају, долазимо до неизбежне болести сваког „корпорацијског комунизма”: са једне стране све је исто, а са друге стране тога „истога” мора бити бесконачно. Да ли данас постоји један сат у било ком дану у години, када на екрану нема преноса било које фудбалске утакмице? Како са усхићењем чекати и радовати се преносу утакмице када коначно дође, када он постоји 24 часа 365 дана? И коначно, зашто би неко дрхтећи уживао у нечему што постаје неизлечиво исто, и има га премного?
У славу профита
Због оваквих националних првенстава и због Уефиних лига (Лига шампиона, Лига Европе и Лига конфедерације), страст за Мундијалом све више постаје бесмислена. Светско првенство престаје да буде богати свет различитог, већ нова раприза оног што је свакодневно и униформисано. У оквиру европског фудбала, замишљено је да престижно и најскупље такмичење буде „Лига шампиона”. Она је сигурно најбесмисленије такмичење, код кога су мутирале све урођене фабричке болести „корпорацијског комунизма”. Она је лажно названа „Лига шампиона”, јер се у њој у мањем броју такмиче шампиони националних првенстава, а у већем екипе које су пласиране од другог до четвртог места.
Лига је прављена за интересе неколико болесно богатих клубова, иако има форму демократског погледа на фудбал, где кобајаги „свако има шансу”. Суштински, сви учесници служе да дају легитимитет неколицини клубова у дискретном власништву мега-корпорација, као и да им произведу готове фудбалере. Од свих фудбалских такмичења, „Лига шампиона” се најдаље одмакла од изворне историјске фудбалске публике, од убогих маса и градске сиротиње. Она временом све више постаје такмичење више средње класе и богатог света. Лига шампиона је „фенси” такмичење у коме је све исто или веома слично, бесконачни низ истих утакмица које се играју у славу профита, клупски Мундијал који се игра сваки дан уместо сваке четири године.
Ако фудбал све мање као такав има смисла – и ако је Лига шампиона велико огледало таквог апсурда – има ли икаквих шанси за ову „најважнију споредну ствар на свету”? Са усхићењем можемо рећи да постоје шансе, али оне сигурно нису на европском континенту! Фудбал има свој најдубљи смисао у Јужној Америци! Стадиони у Аргентини, Бразилу, Уругвају – као и у свим осталим државама овог континента – испуњени су већински правом фудбалском публиком, придошлом из фавела. Тај фудбал је игра страсти како фудбал једино може да постоји, борба на терену је на „живот и смрт”, на трибинама је примордијални транс човекове праприроде.
Они су једноставно више људи од европске публике, зато су неупоредиво више навијачи. Атмосфера на финалу „Лиге шампиона” у Европи је у поређењу са било којим аргентинским дербијем – чисто позориште. Победа у било којем дербију у Аргентини (дерби „Ривер – Бока” је само један од десетак!), навијачима доноси срећу коју никакав новац у приватном животу не може заменити! Онима који су изгубили, никакво богатство не може помоћи да им престане туга. Зато пратите јужноамерички фудбал јер је у њему све несавршено, управо онолико колико је човек као биће несавршен. То је фудбал по мери обичног човека. А такмичење за правог љубитеља фудбала сигурно није европска-монопол „Лига шампиона”, већ је то јужноамерички „Копа Либертадорес”!
Шта ми плаћамо?
Почели смо овај текст са помињањем српскогфудбала, био би ред да кажемо неколико речи о њему. Нема много сврхе износити критику на игру и пласман наше репрезентације на текућем Европском првенству, јер се већ данима целокупна јавност тиме бави. Али, постоје неке чињенице на које треба подсетити. Драган Џајић је актуелни председник Фудбалског савеза Србије (FSS). У периоду оптужби против њега за малверзације, примио је 2008. године држављанство Црне Горе, за време најснажније владавине режима Мила Ђукановића (ОВДЕ). Оног истог режима који је прво фалсификовао референдум о независности само две године пре него што је Џајић постао њихов држављанин. Затим је тај исти режим Мила Ђукановића – фалсификујући историју Црне Горе избацио из конститутивности српски народ – кренуо са забраном српског језика и српске заставе, да би на крају покушао да отме имовину и светиње од Српске православне цркве у Црној Гори.
Где је био Драган Џајић за то време, како се одредио према литијама српског народа у Црној Гори? Ћутао је, наравно, као и већина познатог света у Србији. Чисто да се не замери нарко-дилерском режиму, али и његовим западним спонзорима. У крајњем случају, то је лично право и лични избор Драгана Џајића. Али, кључно питање гласи: да ли таква особа може бити први човек фудбалске организације државе Србије? Оне државе коју је стварао баш тај српски народ, онај коме је режим који је Џаји доделио „монтенигрински” пасош, покушао да отме дедовину и светиње? Председник Драган Џајић би морао да зна да је за време актуелног Европског првенства у фудбалу, српски народ у Црној Гори навијао баш за репрезентацију Србије, а „монтенигрини” су навијали управо против ње! Затим би и наша медијска јавност морала да покаже мало више одважности и самопоштовања.
За почетак, медијска јавност би требала да промени дискурс и да „стручњацима” и „стратезима” назива особе правих занимања: оне које оперишу људске мозгове или које граде аутопутеве, и то најчешће за мало бољу плату од просечне. Одмах затим, да ове стручно-стратешке епитете престане да додељују најчешће полуписменим фудбалским тренерима или менаџерима, чија басносновна примања вређају достојанство обичног човека. Онда би та наша медијска јавност могла да крене у правцу храброг истраживачког новинарства. Тако би могли да сазнамо колико су наши фудбалски функционери од милионских примања која се добили, помогли рецимо, вишечлане породице у Србији које живе по шупама и буџацима. Са друге стране, могли би да сазнамо колико коштају брендиране ташне и сатови њихових супруга, а да не говоримо о њиховим аутомобилима. Када већ од наше сиротиње њима крваво плаћамо нашим парама њихов неуспех, да бар имамо утеху да се неки динар вратио тој истој сиротињи.
РУСИЈА УЗВРАЋА УДАРАЦ! Поставићете ракете и ми ћемо урадити исто
Извор: Нови Стандард
