Пише: Бранко Вељковић
Колико год глуматала ширину, лаж је заправо, као и отац лажи што је, несрећна, клаустрофобична и душеболна. Лаж не трпи присуство Истине и када Истина дође, лаж се склупча, узнемири, почне да вришти а често и окрутно подивља и онда као бесна змија сикће и побегне у загрљај других лажи. И лажова. Ту се лаж добро осећа. Труне и добро се осећа. Своја међу својима.
Зато спознајте речи распетог човека, јединорођеног сина, који поста Пут, Истина и Живот, „Син љубљени, онај у коме је сва милина“, онај распети и свети – „Спознајте Истину и Истина ће вас ослободити“. То се односи на Истину о Богу а не на све ове пуке световне истине тривијалног, земаљског, материјалног света. Свет у коме живимо од пада је вољом палог и његових палих слугана претрпан лажима и то мало истине коју човек може за живота да види, схвати и разуме оптерећује чинењица да смо као људи у својим истинама омеђени својим чулима, перцепцијама и промислима те отуда, чак и у доброј намери а без довољно душе, имамо толико различитих истина о истим стварима међу свима нама. Једноставно, човек меша Истину и перцепцију. Зато су све људске истине вазда биле истине са више лица, јер и господар овог света има безброј лица са којима људе заводи и вара, а Божија Истина је једина која нема лице и наличје, јединствена је баш као и Лице Бога. Човеку који је тражи та истина долази кроз Молитву, јер Молитва је разговор са Богом. Лична. Моја. Ваша. Увек и свуда могућа и пожељна. Увек благородна. Молитва!
Само тој, Божијој, Истини се треба радовати јер је она коначно исходиште за људе који Истину траже. Са друге стране, „људи који „носе“ два лица, пре или касније забораве које им је право“, а таквих је све више и више јер живимо у време када је вишеличје пожељно или чак у прихваћеном накарадном и обавезно. Тада почиње пакао, јер пакао није она Дантеова измишљотина или Дирерова визија већ је пакао свако одсуство Бога. Кад год су људи масовно заборављали Бога цео свет се претварао у пакао. Тада су народи нестајали, континенти тонули. А у одсуству Бога пали човек олако пристаје на све. Погледајте око себе и у себе. Какви смо сви ми то људи постали кад нас уместо Божије речи у таборе уједињује крв просута по стратиштима и борилиштима?
Сви људи су некоме анђели а некоме демони. Борба је у нама.
Стога, као и правде, коначне Истине нема у материјалном свету. Једина Истина ка којој треба да идемо је Истина о Богу. Христ је својом крвљу откупио наше грехе и дао нам прилику да се вратимо Извору где се налази живот и сва Истина која нам је потребна. На том Извору нема лажи, илузија, неправде, бола и плача. На том извору су Божија Истина, љубав и правда. А центар Божије љубави није ни једна држава, ни једна организација или ма каква друга земаљска творевина, већ искључиво - човек ! Зато пали може да преврће планине и народе, уплиће људе у некакве мегаломаније и илузије, трује епохе и дели којекаква знања, прави идоле и креације, али и његов крајњи циљ је опет и само – човек и човекова душа. Све остало што мислимо да постоји пали већ има.
А теби, самозвани, рекао сам ти.
За почетак, није у реду да сав тај народ подводиш страним службама и проглашаваш их за стране агенте и шпијуне. Нису честити Драган са шајкачом и песникиња са снагом целе Шумадије пајали по трећеразредним подрумима и рапортирали по деташманима страних служби него си ти то чинио. Ти си ишао да се помолиш у централи МИ6 и још си се хвалио са тим а не тај са шајкачом из Шумадије. Ти си се „зато што сам паметан“ грлио са Шредером, Клинтоном, Блером, и свим осталим „милосрдним“ странцима. Теби је тај Блер саветник баш као што је и твом сабрату Курти ВС Курти, и они га хвале и дижу му споменик баш као што га и ти хвалиш. Ти идеш на интимне вечере код „екселенција“ Фергусона и Хила и свих других „екселенција“ кад год ти тако нареде. На твојим изборима сви они су „посматрачи“ у Београду и гле чуда баш у Чачку. Ти и твоји сатрапи развалисте и распродадосте све по Србији и за век који следи а не Драган и песникиња. Ти твоје дилиндаре мораш да дисциплинујеш мафијашким методама као тупавог бизона што си казнио објављивањем података о делу имовине и то само зато што је напрасно пожелео да се „деполитизује“ и огради од тебе. Тако си по казни од бизона направио литијум-првоборца. Драган и песникиња такве ствари не раде.
Ти и твоји држите по страним банкама новац отет од свих Драгана и свих песника ове земље. Ти кажеш да си контролор свих служби Србије и врховни командант свега и свачега и ти одређујеш како ће тај „безбедносни ресурс“ да се користи, кога треба обрађивати а кога не, а не честити Драган и песникиња. Шта то уопште Драган и песникиња могу да одају и кога уопште интересује колико имају земље под детелином или колико млека дају њихове краве?
Нема страног шпијуна који кроз твој кабинет није продефиловао, нема институције у Србији која није преплављена страним делегацијама, саветницима, софтверима и правилницима. Лом странаца си „натурализовао“ и поређао по државној админситарцији и ти имаш тај ђон од образа да у некога упреш прстом да је страни агент!
Ти си пород тих страних подрума и мрака а не Драган и песникиња. Зато ти тако стално мрачиш а они су са светла зато тако и сијају.
Све и да има некаквих тајни које би стране службе тражиле по Србији оне свакако нису код Драгана и песникиње већ могу бити само код тебе.
И што је најважније, добри Драган и дивна песникиња нису издајници свог рода, а ти самозвани, јеси ли?
Ако тако наставиш а сва је прилика да си се ти толико уплашио па другачије више и не умеш, може лако да испадне да су за Србе у Србији и све те твоје србске службе постале стране а то се онда неће добро завршити. Бивало је то и раније и није било добро.
И ето, да се мало забављамо, ја предлажем да сви грађани Србије колико сутра ујутру, као и ти што си, поднесу захтев тајној полицији да им, као теби што је, изда потврду да нису агетни британске службе. Ето, баш британске. Баш као ти што си „случајно“ од свих служби које уз помоћ тебе и свих твојих, растачу оно мало што су у предходним растакањима пропустили, изабрао баш британску.
Баш због свега овога, мало због твог зеленомувског карактера, мало због потреба времена али ваљда си до сада схватио да си ти на самом дну оног казана са боршчом који се крчка. Заправо, својим избором у свету без Истине, ти си то дно. Ту се негде котрљаш, као оно зрно грашка што га је помињао песник – „У боршчу је најгоре бити грашак, никада не знаш када ће да те извуку,...“.
И ни по чему ти као један ситни, уплашени грашкић ниси посебан ни другачији од свих тих милиона сличних теби. Иако сам ову реч већ неком приликом негде цитирао учинићу то сада опет - када је Достојевски тражио начин да крене снагом Толстоја гледао је уплашен око себе спознајним очима и у име свог господара и свих „злих духова“ са којима је општио, објаснио је о каквим се милионима ради – „Нас је много, многоо. Нису само наши они што убијају и пале, наши су адвокати, државни службеници, тужиоци, ђаци, чиновници, књижевници, критичари, глумци, генерали. Нас је много, јер свуда је неизмерна таштина и похлепа дивља“.
Змају мој, тако је како је Достојевски рекао а рекао је јер је видео.
Зато ваља да човек овлада видом а не да оно што види овлада њим.
И од свих тих милиона истих по таштини и похлепи, амбицији и душобољи, како си ти, самозвани, умислио да ће казанџија за ким толико патиш уопште да те примети?
Зашто да те примети?
Од свега о чему бунцаш, једино је твоја фрустрација стварно велика. Да ти је жеља људска, био би барем једна велика тужна жељана. Овако, толико се трудиш да те казанџија примети а он и даље само сумануто витла и врти својом кутлачом као она дама косом и сипа гнев, гној и неиздрж док га ти храниш самим собом. Ђубри казанџија ђубриво ђубретом сачињеним од таквих као што си ти за све такве као што си ти. Рециклирано ђубриво са политичких сметлишта. Сви су сабијени у своју клаустрофобичну делузију избезумљени од очаја што толико људи сад разуме и види их. А кад постану видљиви онда и нестану. Људи када све ово једном схвате онда се више не понашају како им страх налаже већ како их слобода води. То је онај моменат када нешто може да буде и мало и велико и само у једном тренутку истовремено и мало и велико а да постоји може само када неко погледа у то. Данас се то због човекове опседнутости којекаквим наукама зове квантна физика а од времена када је за људске душе писана Божија Књига то је Откривење Јованово.
И ето, кад људи једног дана престану да виде све те самозванце, кад престану да гледају у тај мали неодрживи део стварности у коме они мисле да постоје и где мисле да су битни, сви самозванци нестаће.
Казанџија то све зна, зато их и не памти.
Казанџија им чак ни име не зна. Али им зато зна надимак. Један надимак за све њих.
И ту је песник био у праву.
Режисер и песник гледали су Шулета гармишевца како се мрљави по неком белом догађају. Песник, желим му да о љубави пише бар још онолико колико је цвеће Мајаковског путовало до дивне Татјане Јаковљеве, оптимистично је Шулету доделио пар сложених реченица, у доброј вери да ће их Шуца са пашњака разумети – „Ти си, што се мене тиче, човек који нема име“. Шуле, навикао да песника блати кад мисли да песник није ту, бесан када би бес пред песником смео да има, одговори дубокоумно – „Што?“. Песник му онда рече – „Па зато што се човеку име треба давати после смрти, свако би онда добио име које заслужује“. Шуле, већ осокољен да му следује неко звучно име из пантеона славних имена, рече – „Па добро, уважени песниче, а кад би сад умро, које би ја име добио“. Песник, још увек човечан према Шулетовим „висинама“ онда одлучи да заврши овај дијалог – „Не брини, кад се то буде десило, ја ћу ти то записати“. Прошло је пар министарских циклуса док Шулету нису објаснили шта му је песник рекао и ко ће ту кога да запише и по ком реду ће Херман да дели новчиће. Песник је, нешто касније, појаснио радозналом режисеру на шта је мислио – „Ја сам човек пристојан, ти би му вероватно рекао да је сплачина, а ја бих му дао неко љепше име – блавор рецимо,...!“.
И то је, драги моји пријатељи, прва одредница за све политичаре – блавори !
Друга је – издајници !
Трећа је – нељуди !
Не верујте политичарима.
Ако имате некога, а сигуран сам да сви још увек имамо, да и данас живи планину уместо свог овог смога и нељудскости, питајте га шта то значи – блавор! Оно кад за некога треба рећи све у једној речи, оно кад вам је то све толико огавно да вам и описни придеви тешко падају. Тако је настала реч – блавор.
Зато Херман никада није замерио казанџији на свом том боршчу и на том витлању над казаном и у казану. Сви ти блавори из казана од првог до последњег су својом вољом тражили да у казану буду. Оно што казанџија не прашта то је покушај да се изврда обећено и договорено. Видели сте, чак и тривијални самозвани грашчић то не може да опрости својим бизонима па их кажњава, неке овако, неке онако. Једноставно, казанџија не воли да буде разочаран. Посебно га нервирају они који мисле да могу да га надмудре, њега, оца свих надмудривања. Ето и у делузијама
самозваног само он може да буде „зато што сам паметан“ а сви други могу да буду или бизони или Бокан – Кокан и Мали Маре Пате промотери зеленомувског каректера. У свету казанџије ко је тражио да буде црв мора сварно да буде црв а он ће уредно да исплати шта је обећао, функције, слава, сребрњаци, титуле, чинови, звања, тениски рекет, шта год. Казанџија зна да је универзум препун алтернатива али само избор опредељује пут. Да би заварао лаковерне измислио је судбину али, заправо, избор је оно што и он мора да поштује, јер је и он имао избор !
Зато самозвани знам све твоје снове и све твоје кошмаре. Ако тако наставиш ти никада нећеш моћи да из немира замраченог досегнеш видике непомраченог. Знам када ти је дато да кожом осетиш под од светла и мрака а та симбиоза која је тада створена није прављена зато да би је грашкић као што си ти кидао кад му се прохте. Зато је и твоје кување тако дуго трајало јер на том путу требало је да у теби не остане ни траг човечности, да ти се сатре свака помисао на покајање, а покајање је до задњег даха могућ повратак Богу. Јер чак и за тебе, таквог, важи тетелестаи, „свршено је“, „плаћено је у потпуности“. До тог момента шта год да јеси, ти више ниси а од тог момента шта год да јеси, бићеш заувек. Избор је твој.
Код тебе је то кување лако ишло још од оне новобеоградске ујдурме због које си морао до паљанске котлине. А да си књиге стварно прочитао знао би да и док су те три владара расе господара гледала како се полако стапаш са прашином добро су проценили колико твоје крчкање у боршчу треба да траје и то нема баш никакве везе са оним твојим запамћеним - „Зато што сам паметан“. А ипак, иако тебе обневиделог лагано воде кроз мркли мрак, њих тројица живе неко своје светло јер „чак и најцрњи морају да се хране светлом“. Некад, можда, објаснићу ти која је права природа тог светла и твог мрака јер смрт јесте искуство које може да утиче на човека. До краја овог циклуса схватићеш са ким разговарам када се теби обраћам. Схватићеш чије очи видим када тебе гледам у очи и разумећеш да си ти само један од привида. Преузео је контролу над тобом али жели и твоју душу за живота твојим избором да преузме. Простор који је створен са њим ће се завршити, исто важи и за тебе ако на крају одабереш њега. Тако се прекида круг зла. Ти знаш да је све што сам рекао Истина, јер иако ти живиш у лажи ја сам те
научио где се налази Истина.
Сада је време за причу о весницима.
Постоје весници пролећа али и весници зиме. Треба их само знати видети.
Непостојани владари непостојећих династија вазда су били склони импровизацији. Чудни су ти самозваници. Иако сви до једног знају из којих брлога су бирани они ипак временом стварно поверују у своје улоге. Зато су упућени стварали видљиве и мање видљиве механизме за контролу и усмеравање залуталих самозванаца. Током друге половине 19. века у Србији је од стране тадашњег тријумвирата створена организација „Народна краљевина“, сачињена од 12 људи који нису били део власти. За то време прикладно, са народом су комуницирали периодичним Објавама, тек на пар година по нека. И да би тадашњим безбукваровићима било јасно шта читају и са ким комуницирају увек су у својим Објавама помињали само један дан у недељи, његовим именом. И тада су, као и сада, безбукваровићи трагично споро схватали. Зато је, пуно деценија касније, у свој тој драматичној „оскудици људи“, поводом формирања ове странке коју народ са разлогом зове – секта, режисер рекао младоме Николици, троструком беседнику, министру повратнику – „У твом свету само је месец понекада пун, све остало је празно“. И стварно је празно. И код Николице и око Николице. Ништа.
Constantinus Magnus или Константин Велики, човек за кога је одлучено да се спомиње као један од најзначајнијих владара у историји, римски цар, на свом путу од Наиса до Никомедије извршавао је све задатке због којих је одређен да буде Цезар на западу признат за августа. Када је припреман за додељену му улогу прво што је научио било је да никада, али никада, не доводи у питање реч свог Публиуса. Константин је то безпоговорно поштовао. Публијус се онда побринуо да Константин „досања“ крст под којим ће ратовати и „небеске битке“ због којих ће институционализовани хришћански монотеизам добити простор да из „шатора од проповеди“ пређе у храмове са касицама поред икона, продавницама поред улазних врата и пурпурним мантијашима у мерцедесима. Али тај Константин имао је једног стварног Публијуса и то је била мера тог времена. Данас, овај „наш“ самозвани има прајдарку, деветара цокулића, Николицу празне главе, пурпурног РЕМ матијаша, Малог Марета Патеа, крдо бизона и колико год хоћете сличних њима. Зато имамо „главног“ самозваног који се игра спољне политике и цитира лудог Болета и не може даље од тога да добаци. „Наш водич“ – Мевлана по фарсију, песник тек од када је постао мистик, сведок како Шемседин долази и одлази, гледајући неке самозванце свог времена рекао је – „Смрт хиљаду способних људи не прави толико штете као када једна будала постане господар“. А ми, поштовани моји пријатељи, имамо пантеон самозваних будала вековима. Сви се само међусобно смењују по принципу „televisia presenta“ како рече песник јер „нека се народ не брине, победиће онај кога народ воли“.
Из тих разлога је одлучено да сви они заједно „не могу да расту“ и да се „држе у долини“. И опет им је, када су због тога почели да се буне, на све то инжењер лепо рекао – „А зашто се љутите браћо, долина пресудно чини да се створи утисак о величини врхова. То је једини начин да не изгубите жељу да се пењете“.
Тријумвират друге половине 19. века наставио је започети рад првог тријумвирата. Након Саула Десанчића, Антонија Вељковића и Јосипа Полетановића дошли су Маруан Мажуранић, филозоф и историчар, Пјер Малинић, правник, хемичар и инжењер и Сергеј Глас, географ, филолог и историчар уметности. По упутствима примљеним од првог тријумвирата ова нова тројка имала је задатак да створи кадрове за политички, друштвени, економски, културни и сваки други живот Србије на прелазу између 19. и 20. века. Они су креирали све људе од значаја за прављење слике тог времена.
Тријумвирати су нам дали два века историје и све те „историјске фигуре“ а живот је живео у међувремену. Да би почетак срео свој крај мора се нешто дешавати и у међувремену. Људи то међувреме виде као свој животни и радни век. Створени рам је на овом свету по вољи палог апсолутна категорија и постоји само по одобрењу али не и вољи Бога. Међутим, унутар самог рама кербери се стварно боре до смрти јер све мора да изгледа реално и стварно. У супротном, народ би схватио колико је све чиме су нам отровали душе, затрпали умове и свакодневницу бесмислено и прозаично. По знању инжењера, да би сте увидели, то изгледа овако – „Многе групације које смо ми стварали, то је ово што сада зову про западно, про-источно, су се толико занеле у својим биткама да су заиста помислили да неко треба да победи“.
За тих 200 година те тачке која се креће, цео овај народ као и сви други народи, никада нису спознали границе за народ скројеног рама већ бесомучно троше сами себе у страдањима верујући у све те измишљене и наметнуте варијетете. Карађорђевићи, Обреновићи, комунисти и ројалисти, демократе и напредњаци, радикали и социјалисти, бизони и пурпурне мантије и сви други до данас, ушли су у сву ту историју са пуним сазнањем какви су им задаци и колико ће да трају. Сви су једноставно прихватили и извршили своја наређења. И данас, ако већ морате да гледате дневнике и те њихове „вести“, све што треба да знате је да сви ти самозванци одлично знају шта су прихватили, шта раде и за кога раде.
Не учествујте у томе !
Не верујте политичарима !
Ако су вам историјске аналогије драже и тако лакше увиђате добро је да сагледате како је пропаганда осмишљена и деловала за време 1. светског рата. Рођени па опет рођени Рибникар је сасвим „случајно“ своју „Политику“ на време изместио баш у Солун, наравно не преко само за народ осмишљене Албанске погибељи, већ уредно возилима преко Ниша и Скопља и тада је настала серија новинских издања у којима је писано о животу избегличке Владе, Крфу, животу Срба у Солуну. Заправо огроман део сведочанстава о том времену „добијамо“ искључиво из архива тог часописа. И када читате новине и билтене из тог времена имаћете утисак да вам је све јасно и да су вам сви процеси јасни а заправо то су само „конфабулације господина Рибникара“, како рече инжењер. Једноставно, није тако било. Рибникар је створио идеализовану слику за потребе тадашње политичке „елите“ и стварање услова да се од младог мужеложника Александра Карађорђевића створи „ујединитељ“, творац измишљене Југославије а заправо убица Србије. Наслућујете ли историјску аналогију са данашњим временом и процесима? Рибникар је држао „живом“ већ договорену смрт Србије јер су сви ти Срби који су гинули страдали за слободу Србије а не за стварање некакве Југославије као што и данас нико сем бизона под претњом разгаћења не би гинуо за „Отворени Балкан“ или за Рио Тинто када би то неко обзнанио као ратни циљ.
Замислите ако би неко за сто година сагледавао стање у Србији на основу снимака данашњих љубичастих телевизија, милион интервјуа самозваног и његових зеленомуваца и пресека данашње таблоидне штампе. Шта би на основу тога тај „аналитичар“ могао да зна о томе шта се стварно дешава у Србији данас? Поред убеђења да је мајстор колективне манипулације у овоме што сам вам сад написао лежи тајна све те умоболне присутноси самозваног у јавној сфери. Једноставно, жели да „истина“ која следи буде само оно што је он проживео, „урадио“, „направио“,... Од измишљеног хулиганства, преко најбољег студента и лондонских шрафова, до Храма Светог Саве који је он саградио – „Понављам не обновио, већ саградио“, како сам рече. На жалост и на овом примеру можете да видите колико су сви они заправо умоболни а кад год на површини тиња болест ума, по дубини пламти болест душе.
Зато, не верујте политичарима.
Суштински, поменута „Народна краљевина“ је јасно дала до знања да у случају да краљ постане лош, тиранин, а заправо једноставно непослушан, увек и лако може да га промени. На Краља Милана Обреновића је тако организован атентат упозорења и „илустрације“ док је био у пољском нужнику али тако да нема смртних последица. Пуна свест о стварним носиоцима власти у Србији натерала га је да после тог покушаја атентата напусти Србију а женидба сина Александра Обреновића са Драгом Машин је био само несувисли изговор пред народом. Милан је схватио на тај, тежи, начин. За време које је долазило од стране истих, створена је једна много екстремнија организација са лобањом и костима и врло конкретним циљевима – „Уједињење или смрт“, познатија као „Црна Рука“, са вођама савршено одабраним према њиховим карактерима и предвиђеним задацима.
Неки су учили на најтежи начин.
Цар Николај је 1899. године сазвао Хашку мировну конференцију на којој је у име краља Александра Обреновића боравио његов главни секретар Војислав Вељковић. Када се Вељковић вратио, смислом и речником високог степена спознаје информисао је свог краља да је „велики говорио велике мудрости“ и да „барут мора бити сув, а сабље наоштрене“. Краљ Александар је, супротно каснијим малициозним и примитивним политичким интерпретацијама, заправо био озбиљан интелектуалац свог времена али ову поруку није добро разумео. Мислио је да се речено односи на цео народ и турбулентне догађаје за које су сви знали да долазе са новим веком. Погрешио је. Односило се на њега лично. Није имао своју сабљу и свој пиштољ, уздао се у друге.
Није разумео ни зашто би неко имао против да на србском двору, после кнегиње Милице, први пут буде нека србкиња. Три године пре убиства краљ Александар је организовао венчање са својом изабраницом, Драгом Машин. На свадбу је био позван и руски цар Николај II Александрович и то као кум, што је због политичких разлога руског цара довело у непријатну ситуацију, те не само да је одбио да лично дође већ није послао ни неког од својих рођака или икога из Москве. На свадбу је, као представник цара, дошао тадашњи руски велепосланик у Београду. Изверзираним дипломатским тоном изрецитовао је - „Ви знате како је руски цар привржен Србији и вашем височанству...“. Младожења је овај пут знао шта то значи. Србски владар без милости руског цара не може дуго да траје. Тако је то у Србији али изненадили би сте се где је још на свету такође тако.
Херман је полако ширио крила над Србијом. Руска врата била су заворена још пар година раније. Остали су само весници и казанџија.
Убиство краља припремано је и у кући Ђорђа Генчића, а официрима је дозвољено да мисле да су они кључан фактор у ономе што је уследило. Ту заблуду је касније већина атентатора платила животом. Уосталом, када су официри у питању, наратив војне обуке и усвојене војне доктрине подразумевао је спознају да „живот официра вреди за земљу само онда када живот да за отаџбину“. Сви генерали који су прављени за потребе планираних и договорених ратова с почетка 20. века знали су то. Тако су и командовали. Тако се и гинуло. Руску верзију ове доктрине на бојном пољу објаснио је генерал Остерман-Толстој када је готово потпуно опкољен од стране Наполеонових трупа на питање својих официра шта сада да раде, смирено одговорио – „Ништа не треба да радимо. Само да стојимо и да умремо“.
На једном састанку у Генчићевој вили, уважени гост из Швајцарске обавестио је егзалтиране заверенике да њихова идеја да Србија након атентата постане република није изводљива јер „не знају Срби још увек ни за шта друго осим монархије, али за 40 година може“. Тако је и било. На питање ко ће онда бити краљ, гост је одговорио – „Па имамо ми краља“. Као што то заправо увек и бива, изненађујуће велик број људи је знао шта се спрема.
Када је непосредно пред атентат на једном пријему Генчић пришао Николи Пашићу не би ли му рекао нешто око атентата који се припрема, Пашић му је лаконски одговорио – „Миришем неку олују, морам мало да се склоним. Бронхије су ми слабе“. За време убиства био је на одмору у Сплиту, тада скијање није било у моди.
Тадашњи министар унутрашњих дела Божа Маршићанин два дана пред атентат буквално је отрчао до краља да га обавести о својим сазнањима о припреми атентата, замолио га је да се склони, да преживи. Божа је касније сведочио да је краљ био неуобичајено хладан, неко би рекао и незаинтесован за сопствену судбину, а заправо је знао да је дошло време да се спроведе оно што је договорено. Маршићанину је одговорио – „Неће моји официри да издају свог краља!“, као да таква реченица има икаквог реалног смисла у таквим околностима. Рекао је то само да би нешто рекао.
Непосредно пред само убиство до краља је дошао и весник, руски велепосланик. Саопштио му је да ће се у наредних пар сати догодити атентат на њега. Разумео је краљ одакле долази та потреба руског велепосланика да непосредно пред погубљење саопшти такву вест. Знао је како тај свет функционише.
Краљ је сачекао своје убице јер за њега није могло другачије.
Велепосланици и весници су у договорено време са терасе оближње амбасаде гледали масакр и пили чај.
Брутално и ритуално је убијен у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године на исти дан када је у Кошутњаку убијен кнез Михајло Обреновић 1868. године. Кнез Михајло ће остати запамћен као човек који је хтео да усвоји тада младог Петра Карађорђевића, да га постави за престолонаследника и да тако реши проблем завађених династија, подељеног народа и наследства. Петар је као младић у то време живео у Паризу. Овој идеји успротивила се, наравно, наша „пријатељица“ Француска, тривијална географска категорија која је само због додељених надлежности добила и „Савез независних франкофонских држава“ и Србију као своју зону утицаја. Србија никада није била француска колонија али дуго није била ни држава па нам је додељен „тутор“ у виду Француске. Сво то извикано француско светло је само луч британске бакље и отуда потиче сав тај галиматијас страних утицаја у Србији. Наравно ту су и свеприсутни петроградски ходници и „Тајни круг спознаје“ али су они за све њих и даље „загонетка у енигми која је умотана у тајну“.
У сваком случају, мир у Србији није опција ни онда баш као ни сада. Кнез Михајло је онда усвојио Милана Обреновића, сина свог брата од стрица, Милоша. Историја је могла да настави да неометано тече у предвиђеном стравичном току.
Заједно са својом супругом, Драгом Машин, краљ је прво изрешетан куршумима а након тога искасапљен сабљама и бајонетима. Тела су бачена са терасе у двориште. Каснијом обдукцијом коју је извршио Едуард др. Михел, једно време лични лекар Краља Александра и патолог, један од оснивача медицинског факултета у Београду, пребројане су све ране и повреде. Избројао их је на стотине,...
Те ноћи, Србија је заправо потонула у грађански рат који је трајао неколико сати. Побијене су на десетине официра и угледних људи за које су пучисти сматрали да би могли да праве проблеме. Убијали су их на кућним праговима али, договорно, чланове породице нису дирали.
Након што је краљ убијен, већ обавештен о томе да су Руси непосредно пред убиство обавестили краља о томе да се спрема атентат, британски велепосланик је питао руског велепосланика – „Ако сте већ то све знали, зашто то нисте зауставили?“. Руски велепослник му је одговорио – „Па нисмо то урадили зато што ви нисте спречили“. Страшна је спознаја шта речено заправо значи.
Непосредно након убиства британци су повукли велепосланика из Београда. Пуни дипломатски односи обновљени су тек 1905. године.
Краљ Петар Карађорђевић није учествовао у припреми атентата али је био обавештен о њему. Знао је шта се спрема као и да је он одређен да буде нови краљ Србије. О томе га је на Женевском језеру обавестио Давид Вељковић. Краљ Петар је инсистирао да он ни на који начин не буде повезан са убиством и убицама и тој жељи је удовољено али није могао да избегне политичку и личну цену за оно на шта је пристао. Краљ Петар је разумео да рат између две србске династије нема пуно везе са личним амбицијама две династије већ са потребом оних који су правили обе династије да се семе зла и сукоба у Срба учини свеприсутним и трајним. Даље од те спознаје никада није смео да иде.
Млади Александар Карађорђевић, син краља Петра, школовао се у Женеви а потом у војној школи у Петрограду. За време једне литургије, баш у моменту док је у тишини и мислима учио како да спаја хоризонте, пришла му је једна старија госпођа лаког хода са лицем које је узалуд покушао да запамти. Рекла му је – „Ти си царевић, краљ, али ћеш страдати“. Петроградски ходници су прво понудили а много година касније и дошли по своје. Млади Карађорђевић је пристао...
Да би се још као принц упознао са све четри фазе путовања 1910. г. дошао му је стомачни тифус. Прошао је пут од бола у зглобовима, преко опште инфекције до тешких грчева, високе телесне температуре, бунцања и ходника који гледају у њега и он у њих. Лекари који су га лечили знали су на шта је млади принц пристао а знали су и да је за телесну љубав прихватио свој пол. У то време лекари су још увек разумели однос између физичких обољења и духовних накарадности. Знали су где стварна болест тиња.
Пуно година касније и војна и цивилна служба тадашње Југославије располагала је са поузданим подацима да се на краља Александра Карађорђевића припрема атентат. Један од кључних сарадника тадашње службе, Владимир Мачек, потоњи хрватски поглавник, врбован у Београду као класична двојна комбинација а заправо наређењем из иностранства стављен у позицију да га прате и штите све службе које делују на овим просторима, у више наврата је информисао о току припрема за атентат. Преко својих доушника у тадашњим службама али и у ВМРО о предстојећем атентату био је упознат и Рада Пашић али је својим „изворима“ јасно дао до знања да је он „лојалан свом краљу“ али да је у души „ипак трговац“. Заправо, као и код његовог имењака три деценије раније, сви су знали шта се спрема. Краљ Александар Карађорђевић, оболео од низа тешких болести које би данас биле сврстане под генерички појам – АИДС, знао је шта му се спрема. Знао је дан, време и место. Тестамент је написао готово 6 месеци пре убиства. Био је свестан да је његова породица још за његовог живота већ подељена на непомирљиве фракције те да једну од фракција води кнез Павле Карађорђевић за кога је била одређена двострука улога – један део народа је требало да на њега гледа као на издајника а други као на човека који је покушао да спасе Србију споразумом са Немцима. Павле је такође знао за атентат који се спрема. Уместо спорог умирања од тешких болести, краљ је пристао на метак. За погибељ одређени краљ пожелео је да бар његова смрт буде достојна историјска категорија. У тренутку убиства имао је 48 кила. Оно што се догодило је да је егзекуција краља била кусур у игри и односима између острашћених сецесиониста и моћника који су их држали под контролом. Између њих је створен однос дуга који је гарантовао послушност сецесиониста у крупним играма које су се спремале. О опасностима које прете краљу је говорио чак и његов лични астролог. Пред одлазак у Марсељ краљ је својој супрузи краљици Марији оставио свој масонски прстен који до тада никада није скидао са руке. Схватио је, одрекао се и пред егзекуцију пожелео је покајање. У првом атентату у историји који је снимљен филмском камером а који је снимак после са суђења волшебно нестао, поред краља, страдало је још петоро људи а међу њима и француски министар унутрашњих послова. Тадашња француска служба одлично је знала шта се спрема. Заправо, учинили су све да атентат успе. Из протокла је напрасно избачен блиндирани аутомобил и замењен је отвореним возилом, колона се због коњичког ескадрона у пратњи кретала јако споро а правог обезбеђења и обавештајног „покривања“ и поред јасних информација о припремама за атентат, није било.
Иако је историја цео тај догађај забележила као Марсељски атентат у питању су заправо била два атентата спојена у један догађај. Барту је одређен да страда због превирања у француској и према каснијим сазнањима Бартуа је током самог атентата лакше ранио метак са бакарном кошуљицом од 8 mm а који метак није био подесан ни за један од пиштоља са којима је пуцао главни атентатор Черноземски Владо, припадник унутрашње македонске револуционарне организације – ВМРО. Метак тих карактеристика користила је у то време француска полиција. Касније, правдали су се да је Бартуа погодио залутали метак у општем метежу који је настао. Барту је био само лакше рањен у десну надлактицу и пребачен је у оближњу болницу Божиј дом, где је током операције напрасно преминуо. Ако га је стварно погодио „залутали“ метак, онда га је дефинитивно убио наручени хирург. Са друге стране, тешко рањени француски генерал Жозеф Жорж пребачен је у болницу Мишел Леви, где је успешно оперисан и преживео је. Једноставно, Барту је тај дан морао да умре. Француска унутрашња политика решила се министра који „није разумео потребе времена“ а француска историја добила је свог „страдалника“ не би ли се пред народом и историјом оправдала чињеница да је на територије Француске убијен краљ једне пријатељске земље. Ето, и они су принели своју жртву уз краља.
Краљ Александар и министар Барту добили су и посмртне маске изливене са њихових мртвих лица непосредно након атентата. Морбидна порука за оне који долазе.
Оба убијена србска краља имали су за кума руског цара. Обреновићу је кум био руски цар Александар II, а Карађорђевићу је кум био руски цар Александар III. Обојица су, сваки у својим политичким околностима, након низа погрешних потеза посебно у спољној политици, покушали да учине нешто за државе којима су управљали. Обојица, иако су свесно томе припадали, нису разумели какве су им заправо улоге додељене. Обојица су ритуално убијена. Иза обојице је остало крваво завештање и превише нерешених односа који су у временима која су уследила била повод за поделе, убијања, ратове, страдања. И до данас се у политици Југославије а сада и Србије ама баш ништа није променило.
У крилу интегралног југословенства, које је „стварао“ и у које је веровао убијени Александар Карађорђевић, брижљиво је гајена и негована једна нова политичка снага – комунистичка партија Југославије. Прогони, хапшења и забране ове политичке организације били су резервисани само за неупућене или за младе кадрове. Једноставно, као и данас што је, већина „прогона“ политичких лидера су само банални, фингирани догађаји без икаквог утемељења у стварности. Кључни људи КПЈ су заправо брижљиво неговани и обучавани за време и улоге које су им додељене. Крвни и идеолошки потомци носиоца тих улога на овом простору неометано делују и данас.
Крај 20. века и вишепартијски систем изнедрио је простор у коме су створена два национална „крила“ од којих је направљена регрутна база за сва потоња регрутовања по националном основу. Пост комунистичке генерације политичара успешно су распоређене по свим новонасталим партијама. Лидери партија и покрета одлично су знали да се у Србији намерно праве два непомирљива политичка правца под истом „националном“ капом а који треба да „очувају“ простор за сва даља разрачунавања и поделе.
Задивљујућа је та „моћ“ трансформације. Како што су се 90тих комунисти масовно „пребрцнули“ у православце славског типа тако је и самозвани од националисте са сетом тупих кашика напрасно постао hokus-pokus-proukro-prorus-probrit-profranc- probajden-promurat-volimbler-obožavammerkel-grlimšreder-nisammajkemioskar- volimlitijum- ... (настави низ) политичар.
По дубини дешавања, мање више сви су знали да је за крај 20. и почетак 21. века већ одређен политички али и временски оквир који је требао „да тече“. Све између, па и страшна страдања и општа девастација, служили су само зато да се нечим попуни предвиђено време и простор. Сви политички чиниоци на овим просторима су пристали на то.
Сви до једнога.
Председник Републике Србије и касније Савезне Републике Југославије, Слободан Милошевић је у једном моменту, такође свестан свега реченог, покушао да свом саговорнику из администрације САД, да до знања да је спреман да учини све што треба само да му кажу шта то они очекују од њега. Чак је испред саговорника ставио празан папир и рекао – „Напишите ми шта треба да урадимо да би нас оставили на миру“. Добио је циничан осмех и понижавјући одговор – „Господине председниче, не иде то тако. Ви треба стално да антиципирате шта ми то желимо и да нам чините и пре него што вам кажемо шта треба да радите“. Након тога је и Милошевић добио своје нове-старе веснике. То су били Игор Иванов и Андреј Козирјев. И то је било време катастрофално лоших потеза у међународној политици али весници су мимо тога знали какав је план одређен за Милошевића. Речено је и Милошевићу. Добио је гаранције да ће му породица остати на сигурном и материјално обезбеђена као и простор да током суђења у Хагу говори оно што жели о свом времену.
Након Слободана Милошевића и потоњи премијер Србије Зоран Ђинђић, свако из свог политичког угла, разумели су какве су последице по судбину народа имале трагично лоше одлуке убијених краљева. Ђинђић је јавно говорио о томе да је стварањем краљевине СХС и Југославије уништена србска национална мисао. Заправо, Ђинђић је био националиста а не грађаниста и као такав био је део тих испројектованих србских подела. Ђинђић је у својим политичким околностима, такође потпуно свестан свега реченог, покушао нешто друго.
Премијер Ђинђић је у околностима у којима је био предложио својим „пријатељима“ из иностранства да кажу шта све то Србија треба у наредним деценијама да уради по питању Косова и да се, ако то већ све тако мора да буде, једном и у низу брзих и конкретних потеза то све реши и да цео народ онда крене да се развија неометано. И ако је тако нешто на нивоу политичког теоретисања у неким затвореним круговима можда и могло да буде дозвољено у јавном дискурсу од стране премијера тога није смело да буде. После неколико јавних иступа у којима је говорио о његовим „пријатељима“ који би требало да разумеју шта он хоће и да ако то не разумеју „онда му нису пријатељи“, запечаћена је његова судбина. И Ђинђић је непосредно пред убиство добијао јасне и прецизне податке о томе ко и зашто намерава да га убије. Петроградски весници су и њему рекли шта се спрема и ко све у томе учествује. Друго, одлично је познавао менталитет и тај вечити зеленомувски каректер свих својих најближих сарадника и разумео је све „сигнале“ које је од њих добијао. Зато је непосредно пред убиство и одлучио да их све склони од себе.
Као и код побијених краљева тако и у време убиства премијера Ђинђића, неутврђено велики број људи је заправо знао шта се спрема. На сам дан убиства неки су отишли на скијање, неки на ванредне „задатке“ а неки авиони волшебно нису полетели ка Београду док су неки други слетели. Тај дан, Ђинђић је требало да се сретне са тадашњим министром спољних послова Шведске, Илвом Аном Маријом Линд за коју се испоставило да је била једна од оних који нису знали шта се спрема. Када је госпођа Линд схватила шта се догодило, почела је да хистерише и да диже непредвиђено велику гунгулу не због самог убиства једног премијера већ због тога што њој нико није рекао шта се спрема и како је уопште
могуће да се она нађе у таквој ситуацији !
Ану Линд је 10. септембра 2003. г. ножем тешко ранио Мијаило Мијаиловић, пореклом из Србије. Преминула је сутрадан у локалној болници од последица рањавања.
Породица убијеног премијера је такође добила све обећане материјалне и све друге гаранције. Речено је, дан након убиства лично потврдио тадашњи државни секретар САД, Колин Лутер Пауел. Из истих мотива, бригу за безбедност породице показао је и тадашњи аустријски премијер Волфанг Шисел.
Инжењер је о убиствима важних личности рекао овако – „Када је одлучено да краљ треба да путује, нико то није спречавао, само се правио механизам за контролу окружења а не спречавање погубљења“.
Србији једноставо није дозвољено да се у било ком форамту политички па потом и економски стабилизује. За Србију је одређено дуго и болно страдање. Заправо, доследности ради, за нестајање је одређен србски народ а не географски појам Србија. Србија, по њима, може да постоји и без Срба баш као што сведочимо да и Европа може да постоји без европљана.
Нови очеви створиће чак и Нову Америку а за Нову Србију оца нема и неће га бити ако га сами не породимо.
Мимо свих других трагичних карактеристика свих тих самозванаца и наравно чињенице да је политика алат створен од непомјаника против а не за човека, јасно је да Србијом вековима управљају политичари који не разумеју дубину процеса и немају довољан степен спознаје да схвате чему све то заправо служи. Једноставно, поред свих тих личних умоболија и душобоља, они немају свест о духовном војишту на коме се одвија кључна битка.
За потребе политичке артикулације тог процеса у текућем времену одређен је актуелни самозвани и његова киклоп партија. Колико год то можда било чудно партија на власти је заправо метаморфоза или ако хоћете метастаза комунистичке партије. Она функционише по принципима КПЈ у и свом дискурсу има све фракције које је у складу са потребама свог времена имала и КПЈ. Тако партија на власти има своје фракције прозападног и происточног типа, чак и про- кинеског, леве и десне, тврде и меке, народне и грађанске, просиликонске и прооскаровске, про-бизон-литијум и против-литијумске ... Све политичке позиције које Србија данас може да има су покривене или апсорбоване у оквиру структура партије на власти. У таквом случају све душевне болести самозванца који стварно поверује да је на врху те структуре могу да се одразе на цео народ. Споља, то изгледа као да се самозвани и његови зеленомувци боре сами против себе али ако сагледате ове процесе по дубини видећете да се на тај начин заправо покрива цео политички спектар и тако, последично, лако управља целим простором. Јер „најлакше је управљати онима који мисле да са њима нико не управља“. У оваквој организацији власти све друге политичке партије су заправо изгубиле свој смисао и у јавном контексту их као потпуно по њега безопасне политичке формације одржава управо самозвани, зарад привида демократичности и вишепартијског система. Заправо, као и у време КПЈ, Србија живи једнопартијски политички систем што је ништа друго него прикривена диктатура.
Ако вас интересују дубље паралеле онда треба да знате да су политички системи у наративу и јавној пракси устројени по принципу и угледу на многобожачки пантеон грчких богова. Као што у грчком пантеону постоји врховни бог Зевс и много других богова са својим „моћима“ и „овлашћењима“, тако и у политичком систему постоји „врховна власт“ која је оличена у премијеру или председнику и сви ти „мали богови“ које зовемо министрима са својим надлежностима тј министарствима. У накарадним друштвима, као што је ово наше, сви они се управо тако и понашају, као недодирљиви, „посебни“, „моћни“, „вечити“ и незаменљиви мали богови. Када су у питању политичке партије као што су комунистичке, фашистичке или нацистичке, описана структура је још очигледнија. Исто се понашају и рецимо генерали и пурпурни мантијаши у својим ООУР-овима. И тако се онда управља, делегирањем власти са врховног ка нижим чиниоцима власти. Јасно вам је да чак и по тим принципима народ нико никада ништа није питао. Све се решава само по једном смеру - одозго на доле.
И зато, не верујте политичарима!
Да би то све тако трајало све што треба да ради актуелни самозвани је да антиципира шта то од њега задужени странци желе и да то авансно у недоглед чини или поклања. Бар он то тако види те тако и чини. Труди се да не понови грешке Милошевића и Ђинђића. Оно што ни он још увек не разуме је да план „мера и радњи“ превазилази пуку издају, организовани криминал и уништење државе и народа. Кад је народ неверујући, кнез овог света може то да узме и без њега. Зато самозвани изнова и изнова стално греши. Није схватио са ким је одлучио да се такмичи а по природи и карактету је само још један уплашени безбукваровић.
Зато, самозвани, од значаја је да разумеш. Нико од просвећених од тебе не очекује жртву јер ти немаш духовни капацитет за узвишене жртве. Уосталом, ти си са потпуно другог краја духовног спектра. Ту где си ти то није жртва, већ наплата дуга. Дакле, не комуницираш са узвишеним бићем већ са чаушима од извршитеља. Сви који нешто знају, знају да се тако и са таквима као што си ти ништа добро не постиже а у злу ионако не оскудевамо. Србији не треба 1868., 1903., 1934., 2003... Ником са и мало душе то стварно не треба. Зато, сви самозваници који се нуде за „жртву“ џаба се нуде!
Уосталом, ово што је речено већ поништава то што је понуђено. Бесмислено је.
И отуда ово што следи.
Због осеке људи који су заправо само рођени као људи, тек, скоро би од када смо од тријумвирата новог времена за време потпуне отворености које следи, добили свештеника. Додељен јер је рекоше достојан а достојан је да би могао да буде додељен. Он у свом и прихваћеном мисли да може Име Истинитога заменити именом лажнога. Тако и говори. Зато ће на крају времена у свим храмовима из уста свих тих дволичних и лицемерних пурпурних фарисеја звонити име Истинитога, јер им је тако дозвољено, а прикриће се име од њих позванога, да би позвани могао да дође. Јер и он долази само када га човек слободном вољом позове а кога човек сазива тај му онда и дође. За оне који то одаберу то ће бити прво онај лажни а онда онај стварни. Мали рог и сви мали рогови и тај један једини велики рог, врховни непознати али Богу знани. Од пада Адамовог, цела историја, све што знамо, мислимо да знамо и не знамо, сво знање и сва наука, сва политика и друге илузије, све што смо икада као збир свих жеља свих рођених људи пожелели, додирнули или мислили да поседујемо, постојало је само зато да би се уприличио тај, један једини тренутак. Никада нико и ништа заправо није било битно спрам тог циља палог. Због тог циља постоји – историја.
И сви политичари и владари из тог боршча и тог казана, у паничном страху од казанџијине кутлаче, од када је владара и владања призивају и траже да им се тај укаже док сазивају скуп „свих кнежевина и власти...“,... „о светлости“,...
Сви самозванци од почетка времена чине исто.
Сви самозванци од почетка времена проћиће исто.
Све да би Адам постао Бог, Адамова слабост да постане „жртва“ која је дата да би људи могли бити људи, јер, од палог тако преварно дато, људи су људи само онда када могу да уживају те да би онда у загрљају палог људи Бога заменили за уживање и обећану, лажну, „вечност“. Да се онда, последично, у новом добу сав грех заборави и да кривица у том луциферијанском забораву нестане. Као да је заборав пред Богом могућ, као да опрост има везе са људским сећањем, као да пали може да одлучује о злочину и казни или о покајању. Последња и највећа обмана палог.
И све то људи чине и у томе учествују својом вољом.
Не учествујте у томе!
И зато је додељен свештеник.
А свештеник је добио Херамана.
Извор: Правда.рс
