Пише: Петар Давидов
Граница са Небом је – чињеница, достојна поштовања, наравно. Али понекад, посебно у политици, економији и геополитици, потребно је пажљиво обраћати пажњу и на земаљске границе. И не само на њих гледати, већ и натерати те границе да раде у корист твог народа, упркос бучној, глупој и прилично досадној пропаганди, са оне стране ограде из западног дворишта. Признајем, постоје случајеви, када се у то двориште не само не жели ићи – већ нема жеље ни да се погледа преко ограде. Можда то и јесте та „самоизолација“.
Али, на срећу, Русија има, по целом свету и разумне суседе, који у потпуности одговарају високом звању homo sapiens и који савршено разумеју: политичке разлике долазе и пролазе, а економске везе (посебно оне успостављене у тешким временима) могу трајати и вековима доносити корист обема странама. Ево једног малог примера.
Недавно је у северном Архангелску покренута нова железничко-морска рута „Арктички експрес бр. 1“, чији је задатак квалитативно и квантитативно повећање промета кроз Северни морски пут (СМП) преко ове луке. Да подсетимо, СМП је најкраћи морски пут између Европе и Далеког Истока, који повезује Европу и Азију преко Северног леденог океана. Дакле, сада се роба из Русије у Кину и обратно – из Кине у Европу – превози и испоручује много брже: из лука Шангај или Нинбо до Архангелска за 20-25 дана, а затим железницом до других логистичких центара (Москва, Санкт Петербург итд.). До Београда траје неколико дана дуже, и добро је ако Београд, као и друге балканске престонице, узме у обзир ову чињеницу: кризе долазе и пролазе, а Србију, Руси виде не само као трговинског партнера, већ и као братску земљу. Железнички пут је дугачак 1200 км, а морски 6600 миља. Да би се роба превезла морским путем, користећи Суецки канал (без узимања у обзир будног ока јеменских Хусита, који су изненада научили да рукују руским ракетама и нису нешто у последње време испуњени љубављу према бродовима под заставама западних „партнера“), потребно је неколико пута више дана – а колико је важно време за испоруке робе у пословању, мислим да није потребно говорити.
Гувернер овог, провинцијског руског региона, саопштава да је само за овој години, планиран превоз преко новог транспортног коридора – обратимо пажњу – више од 20 хиљада контејнера. Само са луком Шангај промет је повећан 10 пута. У овој летњој сезони пловидбе, у луку Архангелск ће упловити 12 бродова. Јасно је да планови за наредне године изгледају много импресивније. Таква изолација ми се свиђа.
У исто време, Путин се састаје са индијским премијером Модијем, стране истичу да је трговински промет између земаља већ премашио (два пута) планирану суму од 30 милијарди долара до 2025. године, а до 2030. треба да износи најмање 100 милијарди.
За то време, ред за улазак у БРИКС се повећао и сад је већ – 24 државе.
Нови уговори, нове иницијативе, нове економске везе – то су, за сад, резултати „страшне економске, политичке, културне изолације Русије“ у ове две године. Велико је питање, коме таква изолација наноси већу штету. Веома бих волео да Србија, добро знајући своју вредност за Русију, и нашу цивилизацијску заједницу, одговори на ово питање у своју корист. Рилке је у праву у односу на Русију, само је заборавио на Србију: она се такође граничи са Небом. Што нас, сложићете се, обједињује много више него све остало.
Остале текстове овог аутора можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Правда
