Пише: Игор Ивановић
У историји свих народа постоји узвишена традиција да се на најважнијим локалититима, најчешће у престоници државе, поставе спомен-обележја личностима које су симболизовале историју или културу тих народа. У престоном граду Мадриду, на Тргу Шпаније, налази се монументални споменик светском писцу Мигелу де Сервантесу, у чијем подножју се, испред правоугаоног језера, налазе статуе његових књижевних јунака Дон Кихота и Санча Пансе.
Руска царица Катарина Друга је у Санкт Петербургу подигла споменик њеном деди и првом руском императору Петру Великом, статуа названа „Бронзани коњаник” и данас доминира Сенатским тргом тадашње руске престонице. Поред Берлина и још неколико немачких градова који имају споменик Оту фон Бизмарку, у Хамбургу је, од белог гранита, постављено највеће обележје „гвозденог канцелара”, у центру Сент Паули дистрикта.
У централном Лондону, на Трафалгар скверу, налази се Нелсонов стуб; америчка престоница је украшена монументалним спомеником Џорџу Вашингтону; у Паризу је испод чувене куполе „Палате инвалида” смештен „Наполеонов саркофаг”, као спомен-гробница Наполеона Првог Бонапарте. Сва ова места – као и многа друга слична – у себи спајају духовно и прагматично. Она су места сакралног, али и туристичког ходочашћа, понос историје народа и градова у којима се налазе.
И Србија, и Београд као њена престоница, наравно да имају слична обележја из богате прошлости: споменик Кнезу Михаилу (у жаргону: „код коња”), споменик Стефану Немањи, Карађорђев парк, Андрићев Венац, Трг Николе Пашића, Аеродром „Никола Тесла”, и слично.
У српској историји кључну улогу има Српска православна црква (СПЦ), па су због тога њени храмови, цркве и манастири највећа културна и сакрална ризница српског народа: Студеница, Жича, Љубостиња, Раваница, Високи Дечани, Манасија, Тумане, Ћелије, Милешева, Грачаница, Хиландар, Прохор Пчињски, Острог, и још многи, многи други… У њима су похрањене мошти највећих српских светитеља и владара.
У престоном Београду налази се највећи православни храм на Балкану „Храм Светог Саве” – посвећен нашем највећем духовнику – чије мошти су по предању спалили Турци, осим руке и једног прста, које данас чува СПЦ. Поред овог храма, у Београду се налази још много других вредних православно-историјских богомоља, између осталих и Саборна црква (Светог Архангела Михаила), као и калемегданска црква Ружица и, непосредно поред ње, Капела Свете Петке.
И управо на овом потезу, на Калемегдану, на шеталишту које се дуж реке пружа између Саборне цркве на Косанчићевом венцу са једне стране, и Капеле Свете Петке са друге, на пола пута смештена је прича кроз коју се опуштеним кораком креће наш улични шетач…
Калемегдански симболи
Ко је бар једном прошетао Калемегданским парком у Београду, било да је реч о домаћем шетачу или странцу, опуштено ходајући паралелно са Савом према њеном ушћу, у правцу од Великог степеништа према калемегданском Победнику, схватио је да се креће вероватно најлепшом стазом у престоници. И не само да је једна од најлепших, јер се са њене леве стране, преко реке, пружа изузетан поглед на Нови Београд и Земун, а са десне је опкољена столетним зидовима Калемегданске тврђаве, него је и пут највећег историјског значаја.
Управо ова Београдска тврђава и њене некадашње капије града, које су се простирале много даље од самог утврђења, крију тајну настанка српске државе памтећи херојства војводе Васе Чарапића и вожда Карађорђа. Памте ове камене зидине још од времена доласка Сина Божјег на овај свет, као неми сведоци векова у којима су се бориле за вечну превласт многе империје са Истока и Запада. И збиља, шетајући овом узвишеном стазом, човек брзо и лако схвата да лебди између прошлих столећа и савремене епохе, да се креће обузет лепотом, спокојем и значајем. Исти осећај испунио је и нашег уличног шетача.
И онда, тачно на пола пута, када нашем уличном шетачу позлаћени крст Саборне цркве остане невидљив иза леђа, а статуа Победника са Горњег града му се прикаже испред очију у пуном сјају, поглед му спонтано одлута удесно, испод самог бедема Београдске тврђаве. И он, онда, на можда најважнијем месту у престоници, угледа четири бронзана попрсја редом положена на заједничком постаменту од белог мермера. Наш случајни улични шетач види четири споменика са људским ликовима. А када само мало приђе ближе, он види и њихова гробна места?!
Тада схвата да се налази испред гробнице, на којој је постављена реална фигурација укопаних особа! Прво што се случајни шетач упита, сасвим логично и природно: о коме се ради? Ко су ти великани чији се споменици налазе потпуно издвојени од свих осталих калемегданских обележја, на најзначајнијој и најистакнутијој коти?! И још су на овом месту сахрањени, мимо било какве праксе или урбанистичке културе?! Чиме су ове четири особе толико задужиле српски народ, српску историју или српску културу?! Можда се ради о светско-историјским величинама које су се иронијом судбине упокојиле у Србији, па се наша држава овако одужује човечанству?!
И када се наш улични шетач, привучен учтивом радозналошћу, попне на мермерни плато и приђе ближе гробници ових великана, видеће на њеном централном делу угравирани натпис: „Смрт фашизму – слобода народу”. Ако он није живео на овим просторима у доба владавине југотитоизма, биће прилично збуњен. Много нелогичности ће наш улични шетач уочити и многа питања ће сам себи поставити, само на основу здравог разума.
Ако је реч о гробници а не само о споменику, и ако су прве две речи на гробном натпису „смрт фашизму”, онда је ту, вероватно, покопан управо – фашизам?! Или су његови ударни представници положени у ове гробове?! О ком „фашизму” је реч? У Србији, односно у Београду, током Другог светског рата, окупатори су били нацисти! Сами су себе називали национал-социјалистима, никако фашистима. Управо су у логорима у Јајинцима, на Старом сајмишту и на Бањици стрељали Јевреје, Роме и Србе у име национал-социјалистичке (нацистичке), а не фашистичке идеологије.
Очигледно је да су нацисти током сопственог историјског трајања инсистирали на идеолошкој одредници „социјализам” када су описивали њихову идеологију; очигледно је да је и југотитоистичка држава себе назвала „социјалистичком”: званичан назив од 1963. године па до распада је био Социјалистичка Федеративна Република Југославија! Али, све ове недоумице биће убрзо потиснуте за нашег уличног шетача, јер ће његово изненађење ускоро прерасти у озлојеђену зачуђеност, када постане свестан о чијим гробницама се ради.
Пре него што прочита имена тих укопаних великана и тако сазна о којим се то српским дивовима ради, наш улични шетач ће преживети праву мождану олују. У делићима реалних секунди севаће муње његових мисли, питаће се грозничаво ко могу бити ови монументални Срби или светски генији, да им је указана таква вечна част?!
Мождана олуја
Колико год да је наш улични шетач образован или информисан (за ово друго у ери интернета потребан је само просечан мобилни апарат), биће му јасно да није реч о Светом Сави, који нема гроб јер су Турци његове мошти спалили на Врачару. Присетиће се да нису у питање гробнице Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, јер се њихови гробови налазе недалеко од овога места, испред главног портала Саборне цркве. Одмах ће повезати да су у унутрашњости ове узвишене богомоље налазе гробнице кнежева Милоша и Михаила Обрановића, дакле не ради се ни о њима.
У делићу секунде, можда ће се наш улични шетач закључити да се испред њега на Калемегдану налазе гробови Карађорђа или његових династичких потомака, али ће се одмах потом присетити да су сви сахрањени у маузолеју храма Светог Ђорђа на Опленцу. Збиља, ко би могао бити? О чијим гробовима се ради? Стефан Немања, Душан Силни, краљ Милутун, Стефан Дечански, Стефан Урош? Можда су укопане неке од владарки Србије попут Јелене Анжујске, кнегиње Милице или деспотице Јерине? А можда се ради о равноапостолским женама, као што су Света Петка или монахиња Јефимија?
Нико од свих њих, сигурно нико није – закључиће наш радознали улични шетач – јер су сви покопани у православним манастирима чији су били заштитници или ктитори. Исто важи и за Ава Јустина, владику Николаја, митрополита Амфилохија и патријарха Павла. Није ни Васа Чарапић, јер је по његовој жељи коју је изрекао на самрти брату Танасију, сахрањен у манастиру Раковица. Није ни први управитељ Београда, деспот Стефан Лазаревић који је 1405. године изабрао овај град за његову престоницу, јер се око постојања његових мошти споре манастири Манасија код Деспотовца и Копорин код Велике Плане.
Сигурно нису ни Андрић, Црњански, Меша Селимовић или Бора Станковић. Његош је на високом Ловћену, Дучић на брежуљку Црквина изнад Требиња, Урош Предић у равном Орловату, Десанка у брдовитој Бранковини, а на Новом гробљу у Београду налазе се гробови Милана Ракића, Стевана Сремца, Ђуре Јакшића, Бранислава Нушића, Мике Аласа, Јована Цвијића, Николе Пашића, Јована Ристића, Слободана Јовановића, као и херојине Милунке Савић… Можда четири бронзана попрсја представљају Теслу, Пупина, Милутина Миланковића и Руђера Бошковића?
Ништа од тога – њихови гробови расути су по белом свету. Кости Саве Шумановића и Драгише Васића бачене су по незнаним и неопеваним јамама. Можда се наш радознали улични шетач нашао испред гробова особа које су били странци, а које су толико задужиле српски народ који им се овако одужује: Енглескиња Флора Сандес, Холанђанка Жана Меркус, Швајцарац Арчибалд Рајс или Рус Николај Рајевски? Опет ништа. Нови промашај. И само један, једини трен пре него што је наш радознали шетач успео да прочита имена сахрањених у гробници на Калемегдану, био је сигуран да се најзад сетио о коме се ради! Четири мушка попрсја, строга и реалистична, на овоме узвишеном месту, морају бити четири српске војводе из Великог страдалачког рата: Живојин Мишић, Радомир Путник, Петар Бојовић и Степа Степановић. Ко други?!
Народни хероји?
Како се само наш смели и радознали шетач постидео када је прочитао имена четворо људи која су угравирана на Калемегданској гробници, и када је схватио да сигурно никада није чуо за неке од њих, а да о преосталима скоро да не зна ништа. Јер како не осетити велику срамоту када једва да сте чули за ове српске великане, сахрањене на посебан начин, на месту у престоници које се додељује само највећима?!
Онима који би, логично, по значају и делу морали да увелико надмаше све српске великане побројане у претходном пасусу (као и све друге случајно непобројане, а такође горостасне!). О, како се само наш улични шетач осетио неуким и необразованим! Да би био сигуран да због шока није погрешио, два пута је полако прочитао њихова имена редом, слева надесно: Моша Пијаде, Иво Лола Рибар, Ђуро Ђаковић и Иван Милутиновић.
Ако је наш радознали улични шетач рођен после смрти „највећег сина наших народа и народности”, и ако је учио школу у којој по учионицама није обавезно висила слика Јосипа Броза, морао би да се искључиво путем писане литературе информише о Калемегданској гробници коју је посетио, као и особама које су тамо сахрањене. Прво што би научио било је да се налазио испред „Гробнице народних хероја на Калемегдану” – како гласи званичан назив – која је изграђена 1948. године, а које је одлуком Скупштине града Београда из 1983. године утврђена за споменик културе.
Дакле, током „златних 1980-их”, односно током „Перикловог периода југословенске (српске) демократије” (како многи у јавности називају овај историјски период), донешена је одлука о подизању ове гробнице на највиши културни ниво! И ако су у њој сахрањене особе од највишег културног или историјског значаја за српски народ – ова одлука би имала логично оправдање; али, ако у њој нису сахрањене особе таквог значаја – ова одлука би била само још једна политичка срамота на штету српског народа.
Друго што би наш збуњени шетач сазнао након истраживања било би да ниједан од укопане четворке из ове гробнице није Србин! Тамо су вероватно покопана два Хрвата, један Јеврејин и један Црногорац: кажемо „вероватно” зато што ове особе нису умирале у истом друштвеном систему и под истим условима националног изјашњавања, па је њихову етничку припадност могуће утврдити првенствено на основу родног идентитета. Нарочити је тешко ретроактивно одредити да ли је у том периду неко ко је рођен у Црној Гори себе сматрао „Србином” или „Црногорцем”, у периоду велике флуидности ових појмова.
Такође треба подвући да су многи „српски Јевреји” имали подједнак двојни идентитет, као и паралени српски и јеврејски патриотизам. Ипак, оно што је нашем све збуњенијем шетачу постало јасно, било је да су сви покопани били комунисти, југословени на титоистички начин (противници идеологије југо-монархизма!), као и да нису повезани директном заједничком судбином, иако су се судбински путеви укрштали некима од њих.
Нису чак ни покопани у исто време: Лола Рибар и Иван Милутиновић 1948. године, Ђуро Ђаковић две деценије после погибје када су му пренесени посмртни остаци, а Моша тек 1957. године; нису сви убијени у ратним или мирнодопским обрачунима (Моша је умро природном смрћу у старости, а Иван Милутиновић се утопио као непливач после бродске несреће); нису живели и радили у истим местима и нису чак сви имали везе са Београдом, бар у неком периоду живота (Ђуро Ђаковић једва да је у животу честито посетио Београд); нису били ни приближно сличног образовања (Лола је завршио Правни факултет у Београду и уписао Филозофски факултет у Београду, а Ђуро је био нешколован и био је металски радник); дакле, да закључимо: сем идеологије њих ништа заједничко не везује.
Награда за геноцид
Зато је њихов избор за укоп у овој заједничкој гробници у најмању руку чудан, јер исте критеријуме су задовољили скоро сви погинули у комунистичко-партизанском покрету. Зашто баш њих четворица – питао се наш слуђени шетач, да би му на тренутак, само на тренутак и ни трептај дуже прошла кроз главу мисао: „Можда баш зато што нису Срби?” Иако све више слуђен, ипак је наш улични шетач одбацио ову подмуклу помисао, јер је проценио да није реална могућност да се нешто овако догоди. А можда је наш слуђени шетач био само наивни шетач?!
Логично, после свега је наш слуђени шетач кренуо даље са истраживањем у правцу сазнања о којим се укопаним комунистима ради, чиме су то они толико задужили српски народ да им се гробови налазе у сред Калемегданског шеталишта, и да их обилазе нове генерације српске деце скоро пола века после смрти „друга Тита”. Укратко, сазнао је следеће:
Ђуро Ђаковић је био Хрват (синове је назвао Стјепан и Јосип), који је рођен у некадашњој Аустроугарској, а данашњој Хрватској. Као млади радник металац, од почетка се прикључио радничком покрету. Више пута је притваран због синдикалног деловања. Скоро читав живот је провео на територији данашње Хрватске и Босне, повремено је боравио у Москви као делегат на конгресима Коминтерне. Био је веома активан на припреми Четвртог конгреса Комунистичке партије Југославије (КПЈ), одржаног у новембру 1928. године у Дрездену, на коме је изабран за организационог секретара Централног комитета КПЈ.
Дакле, био је активни учесник и један од креатора Дрезденског конгреса, на коме су донешени изразито антисрпски закључци. Последица овог конгреса је стварање многих нових народа и држава на српским територијама, као и помоћ у стварању њихових цркава, упркос чињеници да је комунизам био радикално атеистичка идеологија. Скоро сви истраживачи су сагласни да је Дрезденски конгрес припремио идејни темељ за многе будуће српске несреће.
Ђуро Ђаковић је страдао 1929. године код Дравограда у данашњој Словенији, упуцан је од стране пограничне полиције приликом покушаја бегства, како гласи званичан извештај. Комунисти ову верзију нису никада прихватили, већ су тврдили да су двојица жандарма хладнокрвно убили Ђуру Ђаковића и Николу Хећимовића.
Моша Пијаде је српски сефардски Јевреј. Рођени Београђанин, студирао је сликарство и бавио се новинарством. Већи део живота је провео у затворима због политичких активности. На потпису споразума између комуниста са једне стране и усташа са друге стране, сачињеном 1935. године у затвору у Сремској Митровици, стоје потписи Моше Пијаде и Милета Будака. Пошто овај документ није сачуван у оригиналу, постојала су нека тумачења да се ради о пропаганди Недићеве владе током рата. Међутим, дневник Славка Кватерника (заменика поглавара Павелића) који је похрањен у легату Вицка Крстуловића, потврђује постојање овог споразума.
Током Другог светског рата, по мишљењу скоро свих историчара, Моши се као главнокомандујућем на том терену, приписује огромна кривица за геноцид над српским народом у Црној Гори и Херцеговини током 1942. године. Оптужују га као главног идеолога „пасјег гробља”, јер су партизани које је он предводио, на Бадњи дан 1942. године у Тарином лугу код Колашина, тољагама и маљевима убили 373 невиних Срба – од којих су неки били деца, а неки „солунци” из Великог рата. Тада му је српски народ у Црној Гори испевао песму, где га је назвао „ђаво у виду човека”.
Моша Пијаде се сматра најактивнијим учесником и главним креатором одлука на Другом заседању АВНОЈ-а, којима је потврђен анти-српски континуитет Дрезденског конгреса. Овим одлукама су верификовани нови народи и нове државе на српским територијама кроз републике у будућој социјалистичкој Југославији. Тада је Хрватска – као држава које је у рату спроводила монструозни геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима – награђена лавовским уделом на Јадранској обали, док је Србија – путем аутономних покрајина на њеној територији – платила цену што је једина имала чак два ослободилачка покрета, и што је дала преко милион жртава! Дакле, са позиција историјске науке, неспорна је мрачна улога коју је имао Моша Пијаде у геноциду над српским цивилима током рата, као и у реализацији одлука АВНОЈ-а из новембра 1943. године.
Иван Милутиновић је био Црногорац (Југословен, Србин?), родом из села Стијена Пиперска, недалеко од Подгорице. Његов рођени ујак је био др Вукашин Марковић, који је оставио на њега кључни утицај у формирању комунистичко-револуционарног светоназора. Вукашин Марковић је био Лењинов лични пријатељ и учесник Октобарске револуције (пуча?!) на највишем нивоу. Иван Милутиновић је студирао Правни факултет у Београду, али га није завршио јер је због политичког деловања већи део живота провео по затворима, одакле и познаје Мошу Пијаде.
Током рата, идентично са кривицом Моше Пијаде, и Ивану Милутиновићу се приписује команда улога у великим злочинима над српским народом у Црној Гори и Херцеговини током 1942. године, које су партизани касније признали као „лијева скретања”. Иван Милутиновић је предводио 11 црногорских делегата на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, одржаном 29. и 30. новембра 1943. године, када су потврђене и прецизиране одлуке Дрезденског конгреса. Сви партизани-црногорски делегати су једногласно подржали ове одлуке, а сам Иван Милутиновић је – као члан радног председништва – учествовао и у њиховом креирању.
Подсећамо, тада је хрватски народ награђен за геноцид који је починио над српским народом у НДХ, а српски народ је кажњен зато што је деловао ослободилачки против нациста, као и зато што је дао огромне људске жртве! Србија је добила тзв. „авнојевске границе” са аутономним покрајинама унутар себе – које је само она имала од свих шест новоформираних република – а које су касније запечаћене у континуитету из Дрездена кроз Устав СФРЈ из 1974. године. Тако је носећа парола Дрезденског конгреса КПЈ која гласи: „слаба Србија – јака Југославија”, прво потврђена на Другом заседању АВНОЈ-а, а коначно верификована Уставом из 1974. године.
Веома важну улогу у овом антисрпском чину имали су и Моша Пијаде и Иван Милутиновић. Касније је Иван Милутиновић покушао да се оправда због овога, када је средином јула 1944. године у Колашину одржао говор који је завршио речима: „Другови, ко није добар Црногорац тај није ни добар Србин… Црногорци и Србијанци су народ једног племена”. Очигледна је намера ових речи Ивана Милтуновића да, путем демогошког агитовања, отвори врата будућем етничком раздвајању унутар српског националног корпуса. Самим тим, он уводи термин „Србијанци” уместо Срби, да би тако на подмукао начин сузио све што је српско на оно што је србијанско.
Страдао је под чудним околностима на самом крају рата, утопио се као непливач у бродској несрећи на Дунаву код Београда. Многи сматрају да је Иван Милутиновић био жртва атентата нарученог од стране Броза, на начин на који је „друг Тито” уклонио и многе његове саборце, било комунисте, било партизане.
Иво Лола Рибар је био Хрват рођен у Загребу, који потиче из угледне интелектуалне породице, што се и за њега сигурно може рећи. Његов оригинални надимак није Лола, већ је Лоло, скован током његовог детињства у Загребу у духу хрватског изговора. Лола гимназију завршава у Београду, а неко време студира у Паризу и Женеви. Враћа се у Београд 1935. године и уписује Правни факултет.
Иако несумњиво хрватске националности, Лола није био антисрпски оријентисан, вереница му је била Слобода Трајковић, Српкиња рођена у Врњачкој Бањи, која је несрећно завршила живот у нацистичком логору на Бањици. Чак би могли да кажемо да је Лола имао пуно симпатија за српски народ, за разлику од остале тројице покопаних у заједничкој гробници на Калемегдану.
Ако би за погибју Ивана Милутиновића могли да ставимо знак питања да ли је у питању несрећни случај или атентат, за насилну смрт Иве Лоле Рибара не би могли да имамо никаквих дилема. Формално, убијен је само два дана пре Другог заседања АВНОЈ-а на Гламочком пољу хицима из усташког авиона, када се спремао да се укрца у авион за Каиро као шеф Прве војне мисије НОВ и ПОЈ.
Суштински, Лола је жртва сопственог партизанског покрета који га је потказао непријатељима. По каснијим сведочењима и документима, директни налогодавац за издају Лоле Рибара је први човек хрватских комуниста Андрија Хебранг, који је ово недело организовао у сарадњи са Стевом Крајачићем и Владимиром Бакарићем.
Ова тројка је руководила хрватским комунистичким покретом и тесно сарађивала са министром Независне државе Хрватске Будаком. Тако Хебранг преко усташких обавештајаца, убачених у партизанске редове – браће Реквијен и Лудвига Луја Чачића – дознаје за Лолин лет у Каиро (ова тројица по претходном договору о свему обавештавају Хебранга). У конспиративној акцији названој „Тројански коњ”, пред само полетање Лолиног авиона, изненада се појављује непријатељски авион „Хенсел”, који отвара смртоносну ватру на Лолу Рибара. Тако за Каиро уместо Лоле, одлази поверљиви Брозов човек Владимир Велебит, такође Загребчанин.
Браћа Реквијен су убијена на Вису почетком 1944. године као врло незгодни сведоци, а Лудвига Луја Чачића убија Стево Крајачић 1952. године из истих разлога. Броз признаје у разговорима са Јосипом Копиничем на острву Ванга, непосредно пред смрт 1979. године, да је Лола потказан и да му је намештена погибја, али за то оптужује Хебранга. Вицко Крстуловић, први командант партизанске Девете дивизије НОВЈ, у меморима пише поводом Лолине погибје: „…Отишао је најпаметнији човјек из наших редова…” Ове речи објашњавају прави разлог Лолиног убиства.
Слављење окупације
После свега наученог, наш улични шетач више није слуђен већ озлојеђен. Нова сазнања у њему буде осећај понижења и беса. Да ли је могуће – пита се озлојеђени улични шетач – да ова гробница на Калемегдану постоји само да би се славила окупација српског народа од стране Хрвата и Југотитоиста?! Да ли је могуће – наставља се мисаона агонија нашег јунака лагане калемегданске шетње – да свакодневно шетамо покрај споменика људи који су убијали невине српске жртве?!
Али, наш улични шетач није изузетак у његовом чуђењу због сазнања које је стекао током опуштене шетње по Калемегдау и накнадног истраживања. Његови закључци чине правило засновано на свачијем минимуму здраве логике и на минимуму поштовања према сопственом српском народу. Зашто су на једном од најузвишенијих места српске историје и урбанизма, свечано сахрањене убице српског народа (Моша Пијаде и Иван Милутиновић)?! Зашто је њима двојици – који стоје иза геноцида у Тарином лугу, где су тољагама убијана и српска деца и где је разапет леш убијеног пса на крсту са натписом „пасије гробље” – подигнута свечана гробница?!
Зашто је оваква част пружена маргиналном хрватском раднику Ђури Ђаковићу, када их је у Србији било на хиљаде бољих и трагичнијих?! Да ли гробно место Ђуре Ђаковића служи да Србе подсећа на непријатељски Дрезденски конгрес?! Да ли гробно место Моше Пијаде служи да Србе подсећа на АВНОЈ и његове поражавајуће границе, због којих су поново морали да ратују 1990-их година прошлог века?! Да ли гробно место Ивана Милутиновића служи да Србе подсећа на „пасја гробља”, где су им, уз сатанистички ритуал, покопана деца?!
Сваки нормалан Србин и Београђанин не би имао ништа против спомен-обележја Лоли Рибару у престоници, чији посмртни остаци су очигледно „залутали” у ову гробницу на Калемегдану, због нечијег вишка савести или „моралног” компромиса. Наравно, тај исти нормални Србин и Београђанин – као, уосталом, и наш улични шетач – љутито се чуди зашто се било ко сахрањује ван гробаља или црквених поседа. Нарочито на узвишеним местима попут Калемегданске стазе.
Зато би спомен обележје Лоли Рибару требало подићи негде на примереном месту у престоници, а његове посмртне остатке преместити на католичко гробље у Београду. Посмртне остатке остале тројице из гробнице на Калемегдау, обавезно треба преместити на адекватне локације. Ђуро Ђаковић нема никакав значај за српски народ и за Београд, али има и дан -данас бисту на Дорћолу?! Ни он, ни Моша Пијаде, ни Иван Милутиновић, не заслужују никакво обележје нигде у Србији, а камоли на Калемегдану!
А Ви, поштовани читаоче, ако понекад имате вишак слободног времена и потребу за мазохизмом, предлажемо Вам да пратите Калемегданску стазу којој се лагано кретао наш улични шетач. Тамо ћете видети спомен-гробницу која је подигнута да понижава српски народ и да га подсећа на његову окупацију. Ако Вам, и поред свега, не буде јасно о чему се ради – онда ухватите превоз до Дедиња. А тамо Вас, на најлепшој падини чека „Кућа цвећа” као место могућег укопа „највећег сина наших народа и народности”, и као маузолеј највећем српском непријатељу од Немањића до памтивека… Уживајте!
Извор: Нови Стандард
