Пише: Петар Давидов
Сава, мој млађи син, одавно је дошао до закључка да нема много смисла ићи са мном на фудбалске утакмице: „Са твојим емоцијама, - каже, - боље да коментаришеш такмичења у синхроном пливању, него фудбал. Седиш мирно и тихо у ћошку и једном на сат уздахнеш – и ето то су ти сви коментари на утакмицу. А ја хоћу добро да се извичем. Ајмо у Москву – да навијамо за Србе!“ И одосмо.
Навијати за Србе – је сасвим природна ствар. Као прво, наш кум живи у Косовском Поморављу. Као друго, своју прву фудбалску утакмицу сам гледао са његовим сином, тада малим Стефаном, управо на Косову, на косовском, могло би се рећи, пољу. Нећу рећи којим резултатом је завршена утакмица, али Стефан се и даље поноси њим. Као треће, Сава навија управо за Србију. Четврто, ако је куп – братски, шта нас спречава да навијамо за браћу, не плашећи се преких погледа навијача ЦСКА или „Динама“? А и пето: у оба руска тима играју Срби, а у ЦСКА главни тренер је Марко Николић – кога год да изабереш, свуда су Срби.
Гневних погледа није могло бити по дефиницији: Сава се, још у метроу, огрнуо српском заставом, ставио шубару и викао у аутобусу „Напред, Србија!“, што је, чак и код иначе строгих и озбиљних чика, изазивало поштовање и благонаклоне осмехе – прилазили су, и руковали се. Иста прича и приликом уласка на стадион: полицајци су свесрдно подржавали младог навијача, као и стотине његових истомишљеника. На трибинама – банери ЦСКА и „Партизана“, посебне овације и лимунада лично Сави за шубару.
„Нису ‘гробари’ играли лоше – већ је ЦСКА играо добро“ - општа је, чини ми се, процена квалитета игре. Узгред, уверио сам се да квалитет руског фудбала ипак иде на боље: играли су заиста добро. Право побољшање квалитета може се догодити једино када имаш јаког противника – и то је управо оно што је руски клуб показао, по мом мишљењу.
Али учити, или вежбати вештину и умеће, не треба само у фудбалу: обе стране – и руска и српска – треба да се много боље и ближе упознају. Пароле у стилу „ми смо браћа“ су добре, али треба знати зашто смо у то уверени; шта (или Ко) заиста уједињује земље и народе. Никола Шијан, уредник портала „Хелмкаст“, каже:
Ја уопште нисам фудбалски навијач, имам друга интересовања. Али сам сигуран да спорт у великој мери доприноси превазилажењу баријере незнања, или недовољног знања једних о другима, а које, нажалост, ипак постоји. Чудно: љубав постоји, али знања је мало! У сваком случају, за Русе је добро што су још једном осетили да нису изоловани – Срби долазе и долазиће да играју у Русији, а Руси – код нас. За Србе је корисно да понекад изгубе, да се не погорде. За навијаче је корисно, не само да вичу о братству, већ и да теже да што боље упознајемо једни друге. У принципу, то је свима корисно: и културним и јавним делатницима, и политичарима, и економистима, и свима осталима – тада ће фудбал заиста бити од помоћи.
Роман Бабаев, генерални директор ЦСКА, сматра:
Имали смо позитивно искуство одржавања турнира прошле године. Уверен сам да ће овог лета бити лепше и занимљивије, јер ће учествовати наши пријатељи из Србије. У условима недостатка међународних утакмица, на које су сви навикли, свака оваква утакмица је велики празник за навијаче. Првенствено се ово и организује због њих.
Саша Зделар, везни играч ЦСКА:
Веома сам срећан што ћу се срести са тимовима у којима сам раније играо. На почетку каријере сам играо за ОФК Београд, а затим и за „Партизан“. Хвала организаторима што су приредили овај турнир, и што имам прилику да играм против својих старих пријатеља.
Поред фудбала, на стадионима ЦСКА и „Динама“ је био организован и добар културни програм: почевши од импровизованих чувених улица српске престонице, прича о њиховом настанку, архитектама, владарима Србије, па до јела традиционалне српске кухиње (цене су, додуше, биле традиционално московске, али ништа страшно), тако да је, иако не баш тако дубоко и свеобухватно, упознавање са Србијом успело. Барем за Саву и хиљаде других навијача. Који су још једном схватили: чувено „отказивање“ (укидање или ти „кенсловање“) у односу на Русију – било да је у питању спорт, култура или нешто друго – је, као прво, глупа и наметнута идеја; друго, у принципу неостварива; а као треће, штетна, укључујући и ментално за саме „отказиваче“. Син ме гледа са сасвим разумљивом недоумицом у очима: „Зашто ми још увек нисмо били заједно у Србији?! Хајде да идемо!“ Управо због таквих питања, због „хајде да идемо!“ се и организују овакви сусрети. Добро је ако их буде више: Србија даје пример.
Извор: Правда.рс
