Након чернобиљске катастрофе, у Југославији је уведен мораторијум на изградњу нуклеарних електрана, а Србија је, као наследник Југославије, наставила да ту забрану примењује. Будући да је технологија од тада доста напредовала, ово би могло да се промени и Србија би могла да крене нуклеарним путем.
Професорка Електротехничког факултета у Београду Ковиљка Станковић говорила је у „Енергији Спутњика“, коју води Јелица Путниковић, о младим научницима, оснивању Српског нуклеарног друштва, цени изградње и исплативости нуклеарних електрана, као и о процедури за добијање дозволе о градњи.
Шта ако дође до новог Чернобиља?
Један од основних, ако не и главни разлог бриге када је реч о изградњи нуклеарних електрана у Србији је, наравно, страх од катасрофа какве су се десиле у Чернобиљу 1986. или Фукушими 2011. године. Саговорница Спутњика објашњава да то не треба да нас брине из два основна разлога. Први је тај што је технологија обезбеђивања „нуклеарки“ довољно напредовала да се такве несреће не догоде, а други је тај да смо свакако окружени нуклеарним електранама земаља у суседству, тако да и без изградње сопствене можемо да осетимо њихове последице.
Уколико би дошло до катастрофа у електранама у Мађарској, Румунији, Бугарској или Словенији, свакако да би дошла и до Србије.
Када погледата колико само у нашем окружењу има нуклеарних електрана и које су то државе у нашем непосредном окружењу које добијају електричну енергију из нуклеарних електрана, онда је потпуно ирационално имати Закон о забрани код нас. Ако се ми плашимо неке нуклеарне несреће и ако мислимо да постоји велика вероватноћа да се она догоди, што наравно није тачно, онда нас уопште не штити та чињеница да имамо Закон о забрани, односно да немамо електрану, ако је сви око нас имају, рекла је професорка Станковић.
Након несреће у Фукошими, постављени су додатни захтеви за сигурност нуклеарних постројења, који се некад називају и „постфукушимски захтеви“. Њима се повећала и цена изградње нуклеарки, управо због тога што се инсистира на много више сигурносних система. Предимензионирале су се мере безбедности, да би се ризик од несреће смањио.
Битно је да знамо да су све ове технологије изузетно напредовале у последњих четрдесет година, као што је напредовала и сама нуклеарна технологија. Оно што се некада дешавало у смислу нуклеарних несрећа које су биле велике, то у данашњим нуклеарним системима није могуће да се деси.
Процедура
Међународна агенција за атомску енергију има дефинисане смернице за улазак неке државе у нуклеарни програм и то су смернице које су, објашњава Станковићева, више пута реализоване у пракси. Међународна агенција окупља експерте из свих области које се тичу нуклеарне енергије и помаже свакој држави приликом уласка у нуклеарни програм.
Након праћења свих смерница које Међународна агенција за атомску енергију има, они сами долазе у посете земљи која гради електрану и тада процењују различите поступке и фазе градње. Они су ти који ће рећи да ли је нека фаза добро одрађена и успешно завршена, односно да ли се може кренути даље са изградњом. Те фазе јасно су дефинисане пре саме изградње, којем претходи период од неколико година припреме.
Кад данас причамо о нуклеарној енергији, то не значи да ћемо нуклеарне електране градити одмах. Чак и да кажемо „да“ и укинемо Закон о забрани изградње нуклеарних електрана, након тога нас чека посао од неколико година примене, док не дођемо до тренутка када ћемо одлучити коју ћемо технологију одабрати. Тек након свега тога долази изградња нуклеарних постројења.
Станковићева објашњава да је изградња електране дугорочан пројекат које захтева континуитет. Уколико бисмо данас рекли „да“ нуклеарној енергији, у најбољем случају бисмо нуклеарну електрану имали за петнаест година. Ово би, објашњава она, била „последња прилика“ да уђемо у могућност да смањимо емисије CO2 по замислима зелене агенде.
Локације за потенцијалну изградњу нуклеарне електране из времена Југославије биле су предвиђене уз ток Дунава. Данас би требало направити нове истражне радове и испитати све поново, каже наша саговорница.
Колико се нуклеарка исплати?
Иницијална улагања у једно нуклеарно постројење изузетно су велика, објашњава професорка Станковић, и због тога Србија испитује и могућност изградње малих модуларних реактора. Иницијална улагања у њих јесу мања, међутим, професорка Станковић напомиње да се код малих модуларних реактора не зна колика би била цена по мегават сату, на колико времена би било потребно мењати гориво, како би се управљало отпадом... Кад је реч о великим, односно конвенционалним нуклеарним електранама, сви ови детаљи су познати и испитани.
РУСИ ДИГЛИ АВИОНЕ НА АМЕРИЧКЕ СТРАТЕШКЕ БОМБАРДЕРЕ: Приближили се државној граници
Извор: Спутник.рс
