Пише: Игор Ивановић

Пре неколико дана на порталу „Нова С” могли смо да прочитамо текст који говори о лепоти градова по Србији. Аутор овог штива се позива на вишегодишњу дискусију на Редиту (Reddit), где су се корисници изјашњавали о најлепшим и најружнијим српским варошима. Текст сигурно није писан злонамерно или тенденциозно, креиран је у духу летње разбибриге када под утицајем великих врућина из медија нестају многи „тешки” садржаји.

Аутор се у самом уводу пита који су то критеријуми на основу којих се неки град сматра лепим или ружним: архитектура, уредност, људи или културна заоставштина?! Дакле, да ли се примењују визуелни (тренутни) или психолошки (трајни) критеријуми у класификацији лепоте неког места. Међутим, одабиром неких од многих коментара корисника сајта, аутор отвара неке значајне дилеме и неприметно трасира путеве наших убеђења.

Због тога се на листи најружнијих градова у Србији помињу углавном „јужно-пругашки” градови, са акцентом на Прокупље и Лесковац, док се на мала врата на једном месту у тексту помиње да међу лепше српске градове спада Зрењанин. Иако је реч, понављам, о „лакој” летњој литератури која не претендује да код читаоца подстиче дубље мисли, неопходно је да се неке ствари ипак поставе на чвршће темеље.

Поглед из срца

Пре него што наставим природни ток приповедања на отворену тему, замолио бих читаоца да заједно направимо један мали излет у историју. Милош Црњански је по сопственом избору, као и по налогу „комедијанта случаја”, читавог живота путовао. Посетио је многе државе и многа места, путујући по свету као дипломата, новинар, извештач, авантуриста, писац или емигрант. И када су га неком приликом упитали, после путешествија по скоро читавој планети, који је град по његовом мишљењу најлепши на свету, писац Сеоба (једног од три најбоља српска романа), загонетно се насмешио и накратко заћутао. Одмах након ове станке, Црњански је одговорио: „Санкт Петерсбург… град у коме никада нисам био”.

Шта је овај монументални српски и светски писац поручио? Лепота града није само визуелни утисак који настаје због архитектуре и урбанизма. Она се формира у унутрашњем човеку, у његовом емотивном поимању лепог, присног и својег; у психолошком тумачењу видљиве и невидљиве историје неке вароши; у духовним везама које увелико надмашују светоназор само једног савременог покољења. Црњански је говорио о погледу који не долази из очију, већ из срца.

Враћајући се на нашу задату тему, неопходно је да се констатује како и аутор предметног текста на порталу „Нова С” сматра да постоје дубљи критеријуми за процену лепоте некога града. Он каже: „И заиста, када кренете да читате објашњења зашто неки град јесте леп, иако на први поглед не бисте рекли, схватили бисте да је, ипак, потребно време да га упознате. И не само то, пре него што га оцените, логично је да морате и да га посетите”.

На овоме месту у тексту, аутор уводи критеријуме времена и труда, којима поништава површни визуелни утисак као основно мерило. Када каже да морате потрошити време да упознате неки град – сублимирајући тако многе коментаре корисника портала – аутор уводи знање као нужан критеријум, било да је реч о сопственом искуству којим се долази до спознаје, било да се ради о културно-историјском знању о неком месту. И управо са тих позиција, у намери да продубим и проширим неке од хоризоната у оцени лепоте или ружноће неких од градова који се помињу у тексту са портала „Нова С”, ја пишем ово штиво. Мислим на Прокупље и Лесковац као „ружне” градове, као и на „лепи” Зрењанин.

Зрењанин или Петровград?

Зрењанин, несумњиво архитектонски лепа војвођанска варош, са очуваним централним језгром још из времена Аустроугарске монархије, и са поштовањем урбанистичких параметра у новијем делу града, има једну крупну историјску грешку. Кључна дилема је да ли један визуелно леп град може бити „дубински” лепо место, ако у свом називу садржи историјску неправду?! Да ли „Зрењанин” може бити лепа варош ако није праведан назив овог града?! Зашто се овај град назива „Зрењанин” и откада је је тако? Одувек? Од старих дана? Неће бити да је тако.

Овај административни центар Средњобанатског управног округа, други по површини територије у Србији, који је међу десетак највећих градова у држави са широм популацојим од преко сто хиљада становника, дуго се кроз писану историју звао Бечкерек (једно време и Велики Бечкерек) као насеље у Аустроугарској монархији. У славу српског краља Петра Првог Карађорђевића име града је 1935. године промењено у Петровград, након чега је град доживео највећи развој у сопственој историји.

Након Другог светског рата нове власти мењају име града у Зрењанин, по народном хероју Жарку Зрењанину Учи. Тако је захваљујући комунистичким властима српски краљ Петар Први Ослободилац скрајнут на историјску депонију, да би на његов постамент довели свог партијског колеку Жарка Зрењанина?! Чиме је овај лепи равничарски град на Бегеју „заслужио” да понесе име комунистичког функционера и револуционара? Жарко Зрењанин је много више био везан за Вршац, који се сматра његовим родним градом и у коме је провео значајан део живота.

Тачније,  рођен је у селу Избиште у општини Вршац, а иронијом судбине живот му је насилно окончан такође у Вршцу, где је убијен 1942. године од стране немачких окупатора у селу Павлиш. За време школовања и касније службе као учитељ, као и током револуционарно-партијског рада, живео је у Белој Цркви, Сегедину, Патровцу на Млави, Панчеву, Сомбору, Београду, Новом Саду, Канатларовцима и Прилепу у Македонији, Сремској Митровици (где је робијао)… Његове животне везе са Петровградом (касније по њему: Зрењанин) су лабаве и врло површне.

Сви други градови по Србији имају логична историјска имена још од настанка места или од давних народних преименовања у свакодневном говору. Чак је и Светозареву враћено историјско име Јагодина, иако нико не спори велики утицај и велико дело Светозара Марковића. Када се ради о Жарку Зрењанину, уз сво поштовање трагичне смрти коју је доживео, не постоји ни један једини разлог да овако велики град понесе његово име! Он није био посебно значајна личност ни у комунистичком и партизанском покрету, а камоли за целокупан српски народ.

Важио је за неспособног руководиоца, коме се приписује смрт бар шесторо партијских колега због његових спорних одлука. Нестао је читавих осам месеци на почетку рата, нико од његових „другова” није знао шта се дешава са њим. Није био ни неки велики херој, а ни партизан-стваралац попут Ћосића, Исаковића, Ћопића, Лалића, Андрејевића-Куна и других. Дакле, нити је имао животне везе са градом који носи име по њему, нити је био толико значајна личност. Свесни ове чињенице, али и срамоте да и дан-данас један тако велики град буде талац комунистичке мегаломаније, као и да нема сличних примера у Србији, група мислећих житеља је у неколико наврата покушала да исправи ову неправду.

Њихова иницијатива је била да се Зрењанину врати неко од историјских назива: Бечкерек или Петровград, или да постану град са два равноправна назива. У одбрану имена града „Зрењанин” идеолошки су стали махом југотиоисти, другосрбијанци и НАТО-апологете, чије личне биографије нису имале никакве везе са овим градом. Њихов став је најбоље формулисала Борка Павићевић, када је на једној од трибина подршке називу града по народном хероју Жарку Зрењанину – Учи рекла да су сви они свесни историјских чињеница о комунисти Жарку Зрењанину, али да они сопствени став граде на миту о њему!

Тако смо сви постали и остали таоци партизанско-комунистичких митова, а највише житељи овог равничарског града на обали Бегеја. Једини у Србији и једини у ширем окружењу: чак су и највећи профитери у комунизму – Црногорци, вратили крштено име Подгорици, која се, болно полтронски, једно време звала „Титоград”. И све док траје овакво стање, није морално а није ни културно да се Зрењанин крсти епитетом „лепи”. Ово нарочито требају да знају корисници медијске куће „Нова С” који махом долазе из идеолошки сродних схватања Борки Павићевић.

„Јужна пруга”

Ако је помињање лепоте града Зрењанина мање битно као мотив настанка овог штива, онда је истицање ружноће градова „јужне пруге” свакако инспиративније. Поштено, аутор предметног текста на порталу „Нова С” посвећује трагичној историји Лесковца значајан пасус, где дословце каже: „Лесковац није имао прилику да буде леп. Сравњен са земљом у Другом светском рату, имућнији становници (који би можда после могли да поново саграде лепе зграде) су убијени, што од стране окупатора, па затим савезника, што од нове власти, да би онда кренули да се граде нови блокови преко рушевина.”

Историјски прецизан и вредносно садржајан пасус, који погађа у мету, али који треба допунити, да не би неке чињенице остале недоречене. Посебно, ако се узме у обзир вредносно-политички профил просечног корисника медијске куће „Нова С”, који је у многим сегментима подударан са оном идеологијом коју је у јавности пропагирала за живота Борка Павићевић.

Лесковац је до Другог светког рата био један од најпросперитетнијих и најуређенијих српских градова. Професор архитектуре др Предраг Ристић (познат као Пеђа Исус) у свом рукопису Слово о Игору пише о томе. Каже како је текстилни магнат Теокаровић ангажовао чувеног руског архитекту Григорија Самојлова, који је пројектовао многа здања по Београду попут „Палате Београд”, да изгради многе текстилне фабрике по Лесковцу. Професор Ристић пише: „Самјолов је у фијакеру, на коленима, држао липову даску за цртање возећи се од једног градилишта до другог, и тако је био назидан ‘српски Манчастер’ који је производио, без губитака, штофове светског квалитета”.

Такав уређени и модерни Лесковац нестао је у једном једином дану: 6. септембра 1944. године! Тада су „савезници” Енглези и Американци из Балканских ваздухопловних снага (БАФ) са формацијом од 50 „летећих тврђава” (назив преузет из депеше команданта операције Била Елиота), у бомбардовању буквално срушили до темеља Лесковац! Свирепо бомбардовање је почело у 11.30 сати на претходни захтев партизанског команданта Коче Поповића, који је данима пре тога вапио захтевајући „озбиљније бомбардовање Лесковца”.

О овоме сведочи сер Фицрој Меклејн, директни изасланик премијера Черчила у партизанском Врховном штабу, који говори о томе да је добио задатак да кординира из ваздуха британску помоћ партизанима, у њиховој намери да копнено покоре Србију. Меклејн пише: „У једном тренутку се учинило као да је читав Лесковац одлетео у ваздух, у правом оркану прашине, дима и рушевина… Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом док је град обавио жестоки пламен…Кад сам се окренуо, последње што сам спазио била је група победнички расположених партизана, који су играли коло око једне од многобројних ватри. Њихове црне силуете, оцртане пред пламеном, чиниле су ми се као неки паклени демони”.

Историчар професор Момчило Павловић, коаутор књиге Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944: студија и документи (ОВДЕ), наводи: „Цивилне жртве биле су неизбежне, а одговорност за њихово страдање лежи на команди Балканских ваздухопловних снага (БАФ) стационираних у Барију и на партизанском вођству, посебно на команданту Кочи Поповићу, који је нешто раније тражио бомбардовање, не посебних циљева у граду као у претходним захтевима, него, једноставно, града Лесковца”. (!!!)

Број невиних српских жртава никада није тачно утврђен, а процене су да се ради око 2.000 душа. На примеру Лесковца, као и на примеру многих српских градова током савезничког бомбардовања током 1943. и 1944. године попут Подгорице где је убијен сваки шести становник, потврдиле су се црне слутње равногорског мајора Салатића који шаље депешу дражи Михаиловићу: „Народ  доноси закључак: што Павелић са Немцима није успео да уништи, то ће докусурити Тито са Енглезима”. Зато је Лесковац трагичан град, односно град жртва у православном тумачењу овог појма.

У таквим вредносним категоријама лепота не долази из бљеска очију, већ из патње срца. Да није постојао Коча Поповић и да Енглези нису такве свирепе убице, вероватно би Лесковац успео да сачува своју несумњиву спољну лепоту. Ово посебно морају да знају корисници медијске куће „Нова С”, који махом подржавају југотитоизам и његове тековине. Божидар Зечевић у надахнутом есеју Савезничко силовање Србије (ОВДЕ) закључује на једном месту поводом судбине Лесковца: „Тако су Срби и Руси градили Лесковац – ‘српски Манчестер’ – да би га за једно јутро, 6. септембра 1944. године, разорили Енглези и комунисти”.

Град „Гвозденог пука”

Прокупље је у слично време било бомбардовано од стране „савезника” (конкретно Енглеза), али са много мањим последицама него Лесковац. Ипак, Прокупље је такође веома трагичан град, чија несрећа долази још из претходног Великог рата. Али у том Првом светском рату, Прокупље постаје, захваљујући Гвозденом пуку, и митско херојско место! Пошто је овај град био центар Топличког устанка у фербруару и марту 1917. године, поднео је највећа страдања. Тада је српски народ из Топлице, Пусте реке и Јабланице (Лесковац!) подигао оружани устанак против бугарске и аустроугарске окупације, због зулума који су ове окупационе власти вршиле над цивилним становништвом.

Устанак је угушен у крви, а страдало је преко 20.000 људи, од чега 18.000 недужних цивила. У истом рату, далеко на фронту, увелико је војевао чувени Гвоздени пук, састављен од бораца из Топлице, Пусте реке, Јабланице и Заплања. Званични назив ове војне формације гласи Други пешадијски пук „Књаз Михајло”, а надимак „Гвоздени пук” (једини од 50 пукова српске војске!) настао је вероватно током Брегалничке битке 1913. године, сасвим спонтано од стране непријатеља Бугара, али и наших војника из других пукова.

Гвоздени пук је значајно страдао током Великог рата, али је увек био на првој линији борбе. Нека се читалац не увреди због личне анегдоте коју ћу испричати у наредним редовима, али имам оправдање да је износим једино и само као каменчић у мозаику опште теме о којој говоримо. Имао сам прилику да упознам благопочившег Патријарха српског Иринеја, који је од 1975. године до устоличења на трон патријарха био Епископ нишки. Питао ме је приликом нашег сусрета, одакле вучем порекло. Пошто сам рођен у Прокупљу, рекао сам да сам Топличанин. Патријарх је био везан за „Јужну пругу”, годинама је тамо службовао, обрадовао се када је чуо мој одговор.

„Моји Топличани”, рекао је „нема вас у Топлици”.

„Зато нас има у Гвозденом пуку”, одговорио сам.

„Тако је”, застао је на час патријарх, а онда продужио, „има вас где треба и када треба!”

Знамо ми који смо пореклом Прокупчани или који живимо тамо, да је Прокупље ружан град ако га посматрате само површно и туристички. Никада нисмо ни покушали да га представимо као лепо и уређено место. Знамо да је Прокупље више паланка и касаба него модеран град, знамо и да смо кроз историју због несразмерно великог броја магараца у односу на број становника добили надимак „Магарево”. И увек смо се због тога у исто време и поносили и зезали на сопствени рачун, пратећи стихове нашег генијалног суграђанина песника Раке Драинца, који је записао:

„Нема ништа глупље – него живети у Прокупље! Десно, лево – свуд је Магарево!”

Али знамо и да потичемо из града који једини у Србији носи име по великом хришћанском свецу! Прокупље је названо по великом мученику Светом Прокопију, чије су мошти уграђене у темеље градске цркве. Знамо и да смо сваки трули сокак у Прокупљу, сваку прашњаву и разровану улицу, сваку неомалтерисану кућу, сваку прљаву фасаду, сваки неуређни кутак у граду – све то смо поштено платили сопственом крвљу и сопственим телом, као и вековима раније наш заштитник Свети Прокопије.

Знамо и да сигурно никоме нисмо ништа дужни! Па, када следећи пут пожелите да нам кажете како смо ружан град – што је неспорно – сетите се да постоји и она друга, душевна и дубока истина које се не види очима, већ срцем. Нарочито нека ово имају на уму корисници медијске куће „Нова С” традиционално прозападни и новокомпоновано „урбани” гледаоци. Јер док празним погледом чежњиво гледају у светлу европску будућност, нека их пут срца врати у славну прошлост заборављених предака. Па, нека онда просуде шта је лепше.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Стандард.рс