Истиче да смо сви свесни каква све злодела чини и да је то кључни разлог зашто наши сународници напуштају своја вековна огњишта. „Свакодневна застрашивања, пребијања, затварања, отпочињање монтираних процеса, насилно мењање етничке структуре на северу Косова и Метохије, атаци на државне, српске институције... Сијасет је разлога који условљавају Србе и који их нагоне на размишљање да напусте своје домове или их одвраћају од намере да се у њих врате. Жалосно је што све то међународна заједница ћутке посматра, а поједини фактори индиректно и одобравају”, наглашава Милош Вучевић.
Управо су нерешено питање безбедности и одрживог опстанка већ 25 година главни разлози зашто се већи број Срба, ни после четврт века од доласка Кфора, није вратио на своја вековна огњишта. И не само то, забрињава и податак да је само у протеклих годину дана још око 15 одсто Срба напустило Косово и Метохију, и то због континуираног терора и притиска које привремене приштинске власти врше над српским становништвом. Због свих ових чинилаца проценат повратка на Космет није достигао ни два одсто и најмањи је у једном постконфликтном подручју, мањи чак и од броја повратника у Руанду.
Исељавање српског становништва не престаје и вероватно би у таквим условима било много масовније, да део Срба ипак није чврсто решен да не напусти своја вековна огњишта и да није залагања државе Србије. Међутим, у атмосфери какву ствара Приштина, о повратку се ретко говори, а још ређе се на Космет враћа. Уз то, ситуација на КиМ је изузетно тешка и сложена јер Срби у покрајини живе у перманентном стању опасности, напетости и неизвесности. Ускраћени су за основна људска права и у континуираном страху за сопствени живот и животе најближих. Поразан је податак међународне заједнице да од њиховог доласка повратак у јужну српску покрајину још није омогућен за четврт милиона интерно расељених лица. Управо због тога је од кључне важности безусловно обезбеђивање опстанка и сигурности српске заједнице на КиМ због чега, између осталог, Београд остаје конструктиван фактор у дијалогу, упркос чињеници да Приштина већ дуже од деценије упорно одбија да испуни своје давно преузете обавезе.
Проблем повратака Срба је један од примера најдуже и најпродуженије избегличке кризе у целом свету. Сигурно да не постоји случај да је расељеничка криза оволико продужена и, што је најгоре, она ће остати на том статусу кво и што време више пролази, највероватније да се минимум 95 одсто тих људи неће вратити. И то из различних разлога – неки су се интегрисали тамо где су се преселили, отишли у други део Србије или у друге државе, у иностранство. Младе мало тога привлачи да се тамо врате. Тако да, нажалост, осим Владе Србије, и неких организација и добротвора попут Арно Гујона, ретко се ко труди да се овај процес настави.
Примарна одговорност за превазилажење наведеног трагичног стања и омогућавање услова за одрживи повратак, уз постизање трајног решења расељења, лежи на надлежним телима Уједињених нација и подршци кључних политичких фактора унутар међународне заједнице. „Очекујемо већу пажњу и одлучније деловање међународне заједнице према овој дуготрајној и тешкој дискриминацији и кршењу основних људских права над Србима на Косову и Метохији”, наводи се у годишњем извештају УН посвећеном Космету. А у њима се, између осталог, констатује да је повратак на тако ниском нивоу. Према проценама УНХЦР-а и других међународних организација, с Косова и Метохије је oд 1999. године отишло између 220.000 и 250.000 Срба, од којих се вратило свега два одсто.
Уколико би се задржао овај темпо повратка, онда би нам били потребни векови да се сви прогнани врате у своје домове и на своја огњишта. Својевремено, тадашњи министар спољних послова Србије Ивица Дачић истакао је приликом говора у УН да је занемарљив повратак Срба. „Да ли је овај податак резултат демократског развоја Приштине и њеног доприноса мирном суживоту Срба и Албанаца на КиМ?”, казао је Дачић и упитао да ли сматрају да ти што су протерани треба да остану протерани и да ли то пише у Резолуцији 1244. Подсетио је на „сурову истину” да је, за протеклих више две деценије, Косово и Метохија од мултиетничке средине постало готово етнички чиста територија. У прилог томе говори и чињеница да је само у Приштини живело више од 40.000 Срба, а да их данас има мање од 100. Дачић је подсетио да је у Призрену, у коме је рођен, а за који му је потребна дозвола за посету, раније живело више од 10.000 Срба, а да их је остало двадесетак.
Директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић указује да је подручје КиМ, у време пре настанка нововековне српске државности, као централна и најгушће насељена српска област, било својеврстан демографски расадник. Одатле су силом прилика, у оквиру низа мањих или већих сеоба, насељене многе области на Балкану. Петковић за наш лист подсећа да је свим тим покретима народа једно било заједничко – увек су се догађали присилно и по правилу су били иреверзибилни.
„Векови прогона довели су до тога да Срби на својој матичној територији од практично јединог народа постану етичка група у опадању која се бори за свој опстанак и све скученији животни простор. Околности под којима се догађао савремени одлив српског становништва с КиМ биле су битно другачије него пре два или три века, али и оне су увек биле праћене неком врстом присиле, као и улагањем свесних напора да егзодус буде неповратан, односно да се они који напусте своје домове више никада не врате”, наглашава Петковић. Јасно је да је у протекле две и по деценије постојала неформална коалиција интереса сепаратистичке политичке елите на КиМ и њених међународних спонзора да се та територија учини политички „стабилнијом” тако што би се сузбио српски фактор, и тако омогућило стварање нове политичке и демографске реалности на терену. Међународни пројекти за решавање проблема готово четврт милиона интерно расељених Срба и других неалбанаца зато су били усмерени пре свега на то да привремена места боравка расељених постану трајна, а не на стварање услова за повратак људи на Косово и Метохију.
„Стамбени програми који су спровођени уз подршку иностраних донатора за циљ су пре свега имали интерграцију расељених у местима широм централне Србије, чиме је у извесној мери решен велики хуманитарни проблем, али су истовремено зацементиране последице присилног егзодуса који је кулминацију имао 1999, када је с Косова и Метохије протерано 220.000 наших сународника, а потом током мартовског погрома 2004. године још 4.000 Срба заувек је морало да напусти своје домове, шест градова и девет села етнички је очишћено и обесрбљено. И поред свега тога, и данас постоји велики број Срба који би се радо вратио у места предратног пребивалишта на КиМ, уколико би за то постојали макар минимални услови”, каже Петковић.
Први услов је да повратници имају кров над главом и њега је често немогуће испунити јер и данас многе станове и имања узурпирају Албанци, и то неретко чине уз подршку тзв. косовског правосуђа. Други важан фактор је безбедност и правна сигурност, међутим, систематско обесправљивање и застрашивање Срба које кулминацију има у време владавине екстремистичких структура предвођених Албином Куртијем за циљ управо има не само да се онемогући повратак расељених већ и да се преостали Срби на КиМ приморају на одлазак. „Услед Куртијевог терора данас имамо ситуацију да се са севера КиМ иселило 15 одсто Срба и тај процес траје и даље, што је у свом извештају констатовала и Међународна кризна група. Омиљен и очигледно ефикасан вид притиска Приштине јесу произвољна хапшења људи под лажним оптужбама за ратне злочине и разна друга наводна кривична дела. На тај начин се Србима на простору покрајине стварају немогући услови живота на КиМ, а интерно расељени Срби се одвраћају од саме помисли на повратак”, наводи Петковић.
Трећи важан услов за одрживи повратак је економска и социјална сигурност, а Приштина и на том пољу чини све да Србима живот на Косову и Метохији постане немогућ. Мере попут забране динарског платног промета, забране промета робе из централне Србије, гушења српских институција у областима као што су здравство и образовање – несумњиво обесхрабрују потенцијалне повратникe.
„Питање повратка расељених Срба Београд је покренуо још пре три године у оквиру дијалога у Бриселу и тада су чак договорени принципи који би водили успешном повратку, уз обавезу Приштине да прилагоди своје интерне акте како би се створио простор за решавање овог питања. Међутим, до дана данашњег то се није догодило и Приштина наставља да се оглушује о своје обавезе. У нашем државном и националном интересу је да на КиМ живи што више Срба, јер захваљујући њима успевамо да очувамо српски карактер Косова и Метохије и да спречимо легализацију суровог етничког инжењеринга спровођеног у последње две и по деценије. Немамо, међутим, право да се љутимо на оне који су били присиљени да се определе за другачији пут, тако што су нове корене пустили негде у централној Србији, сматрајући да би повратак на Косово и Метохију био пут мучеништва и страдања. Србија ће на челу с председником Александром Вучићем, иако је ова борба веома тешка, наставити да се бори за сваку српску породицу и да на све доступне начине помаже свакоме ко пожели да се врати на свету српску земљу и од те борбе свим расположивим економским, политичким и дипломатским средствима нећемо никада одустати”, закључује Петковић.
Лицемерне похвале међународних НВО Приштини
Зашто се о немогућности да се Срби врате на Космет и даље ћути? Одговор је једноставан, ако би почели да извештавају о изостанку повратка Срба на КиМ, морало би се поставити и питање ко је одговоран за то, а у крајњој линији то су међународни спонзори лажне државе Косово. Посебну врсту лицемерја приказују велике међународне невладине организације које Приштину редовно обасипају похвалама и проглашавају за шампиона демократије и људских права, правећи се да не виде како на том истом Космету припадници српске заједнице живе као најобесправљенији народ у савременој Европи.
Обавезу повратка расељених преузела мисија Унмик на основу Резолуције 1244, а затим и споразумом између Србије и Унмика, такозваним споразумом Хакеруп–Човић из новембра 2001. године. Унмик је преузео одговорност за враћање интерно расељених лица на Косово и Метохију, међутим, од свега тога није било ништа. У српским срединама, у градовима, практично нема повратка. Ти градови су етнички очишћени још, нажалост, од 2004. године. Тада су и последње српске заједнице, урбане заједнице у Обилићу, Косову Пољу, Приштини, Гњилану, Витини етнички очишћене.
Свакога ко се врати Албанци прогласе ратним злочинцем
Кључни разлог зашто се Срби не враћају на Космет јесте понашање великог броја Албанаца. Наиме, довољно је да људи оду на неколико дана у централну Србију код родбине и већ за то време ће им све бити опљачкано – стока из штале, пољопривредна механизација, намештај из куће... И све то се третира као криминал, а не као међуетнички инциденти у смислу да се онемогући повратак. Такође, ти повратници су у албанској заједници сви представљени као ратни злочинци.
Прочитајте ОВДЕ о новим Куртијевим сплеткама
Извор: Политика
