Пише: Небојша Јеврић
У кафићу су само причало о томе који апарат даје који не даје.
(Било је то уклето место. Дечака избеглица деведесет пете послала је мајка да позајми десет марака од ујака. Враћајући се свратио је у коцканицу. Укључили су му апарат. Изгубио је. Отишао до реке и обесио се. Имао је девет година).
Коцкарница без Моржа би имала дупло мањи промет. Зато га је власник коцкарнице високо ценио.
Позајмљивао је са суровим каматама новац коцкарима.
Мало, мало па би се неко истапијао.
Увек би ту био Морж да му посуди паре.
Ако би се дугови повећали, прављени су уговори на последње што су имали: станове, гараже, кола….
Од дружине која се у кафићу скупљала било је мало оних који му нису дуговали. Да га умилостиве, да одложе пропаст која је неминовно долазила слали су му пиће.
Морж је увек у новчанику иамо довољно новца за још неку партију.
Ту негде почиње и ова прича.
За све је био крив шаховски кандидат Ноле, је толико пукао да се усред лета маскирао јер је тврдио да губи јер га апарат препознаје.
„Је ли Морж, рекао му је узимајући паре под кирију, што ти тако лоше данас изгледаш“ Рекао му је да чуије цела кафана.
„Стварно Ви данас лоше изгледате,како сте спавали“ рекне и келнерица којој никад није оставио бакшиш довољно гласно да чује цела кафана.
И сви су истог часа схватили сем малог дебелог ћелавог Моржа.
Славиша Апотека, уображени болесник, увек је имао кутију са разним лековима.
Понудио му је да изабере. „Ево ти бромозепан рокни два и испавај се биће ти боље. А узми амарил можда је скочио шећер. Или је најбоље да узмеш пренесу за притисак, можда ти је скочио притисак.
„Иди умиј се можда ће ти бити боље“.
И Неплативи уђе у купатило. Већ му се мало вртило у глави.
И заиста је видео неко бледо промењено лице.
Уплашио се тек кад је у кафић ушао лекар коцкар и пијаница из локалног дома здравља.
У коцкарници су му објаснили шта се дешава.
„Буразеру сутра на преглед код мене. Нема чекања, нема плаћања. Многима си ти ваљао“.
Сутрадан се од Дока вратио са гомилом таблета и упутом за све даље претраге.
Више Морж ни о чему није могао да прича сем о својој болести.
Отишао је у најскупље клинике где са га испитивали и слали даље другима.
Једнога јутра је измерио шећер 24, притисак сто шездесет са сто.
Страх га је појео изнутра. Добио нездраву боју.
Пола блока је чуло од коцкара за причу и ко год би га срео понављао је као мантру:
“Је ли теби добро?“
Кренуо је да обилази хомеопате, да наручује чајеве, но залуду, било му је сваког дана све горе. Био је уверен да се разболео тешко и неизлечиво.
„Да одемо до под Острог, тамо долазе и Муслимани и католици“. Миша Поп пропали студент богословије- “Или у Тумане.“
„Хоћу али ником да не причаш.“
Но, нема лека за страх. А Морж се бојао. Топило му се сало и мишићна маса. Лице добило жуту боју.
А игра се настављала.На општу радост дужника.
„Је ли теби добро?“ Умро је те зиме У Земунској болници са дијагнозом „аутоимуна болест“.
Извор: Ин4с
