Правда

Пише: Цвијетин Миливојевић

Ако је неко сумњао да претерујем када, од почетка јуна, тврдим да присуствујемо суперћелијској пролитијумској канонади плотуна из свих државних пропагандних оруђа и оружја, за свој крунски доказ прилажем признање Врховниковог личног трбухозборца, Адвоката Ђукановића.

-За две недеље упорне кампање, на основу најновијих истраживања, у потпуности смо успели да највећи део народа заинтересујемо да потражи и да чује аргументе и за и против експлоатације литијума. Кампања лажи и застрашивања више не пролази и, за почетак, то је одличан успех. На екстремне противнике пројекта „Јадар“ већински део народа углавном гледа као на луде људе и плаћенике. То још увек не значи да су људи преломили на страну „за експлоатацију“, али свакако нису ни децидно „против“, што је озбиљан пораз за манипулаторе. Суштина је да људи чују све аргументе и да се тако определе. - констатова Државни Одвјетник.

. . .

Александар Губаш (и Архив јавних скупова) који, још од деведесетих година, веома поуздано мери и процењује посећеност митинга и протеста, направио је преглед еквивалента одзива грађана у унутрашњости у односу на престоницу (коме би броју евентуалних протестаната у Београду, одговарао број протестаната у тим градовима), у овој летњој буни против ископавања литијума на коју су, у међувремену, устали: Лозница (до 3.500 учесника, што би одговарало 200.000 у БГ), Ваљево (2.500 – 60.000), Косјерић (750 или 280.000), Ариље (350 – 73.000), Гроцка (100 – 17.000), Крупањ (4.000-134.000), Коцељева (280 – 83.000), Богатић (1.000 – 188.000), Аранђеловац (1.500 – 91.000), Краљево (2.700 – 61.000), Сремска Митровица, Неготин (180 – 16.500), Љиг (400 -179.000), Шабац (7500 – 203.000), Младеновац (1.400 - 87.000), Барајево (260 – 39.000), Пожега... Дакле, у Косјерићу, Шапцу, Богатићу, Лозници, Љигу и Крупњу је процентуални одзив грађана на протесте против РТ превазишао и 5. октобар 2000!

Због чега је бивша (светска) банкарка и продуценткиња, Србима традиционално ненаклоњеног, Си-ен-ена, данас у фотељи српске министарке електрике и литијума, морала брзометно да труби узбуну ресорној „струци и науци“, да се најстручнији факултети, стручни институти и струковна удружења, најхитније „спонтано“ организују и огласе у прилог националној политици „литијум нема алтернативу“

Но је – да ли због опструкције или, ваљда није, нечије диверзије – „Струка“ само стала у „одбрану рудара“ (као да ико нормалан има нешто против њих) и, тек, саопштила да „није питање треба ли нам рударство“, већ „какво рударство“, као да ико при здравој памети мисли другачије.

Али, и такво, кусо и октроисано, ово је приопћење, за прву руку, у парламенту и по режимским пропаганднм причаоницама, послужило за фабриковање „замена теза“, као да су се ти силни рударски стручњаци, геолози, хемичари, биолози итд. изјаснили управо за ископавање литијума сад и одмах, и то под немачким гарантијама које, успут буди речено, и не постоје и не могу да постоје јер Немачка још нигде на својој територији литијум не експлоатише!

Дакле, неколико рударско-геолошко-техничких факултета и цеховских удружења само констатује „рупу на саксији“, елем, оно што смо и ми лаици много пута већ чули: да су геолошка истраживања дуг и комплексан процес, да је за отварање рудника металичних сировина потребно у просеку пет до 10 година, да од започињања истраживања, па до прве производње, прође у просеку од 15 до 20 година, те да „што се истраживања литијума тиче, у Србији имамо једно истраживање које се води као активно, али се истражни радови не изводе“.

За заборавне, мало подсећање да је, још пре две деценије, народним отпором (подржали су га и старорадикали, а данашњи новонапредњаци) на чијем је челу био први ренџер Мокре Горе Кустурица, спречен покушај експлоатације никла на Мећавнику, потом и у близини Врњачке Бање. Важно је и да је свој глас против тада дао и тадашњи председник Српске академије наука Никола Хајдин, а да је некадашњи председник Републике Борис Први Лепи изјавио да је тадашња власт одбила чак две милијарде евра за отварање та два потенцијална рудника!

. . .

Поменух у прошлом тексту да смо већ увелико закорачили у индоктринарну фазу ове пролитијумске циклон кампање, у којој је оно „мир (или ЕУ) нема алтернативу“ заменило „литијум нема алтернативу“.

Индоктринација је процес насилне социјализације или присилног, сугестибилног усађивања идеја, ставова, когнитивних стратегија или професионалних методологија, с тим да је циљ да индоктринисана маса не доводи у питање и критички не испитује доктрину или „истину“ коју је „научила” и прихватила. То подразумева и принудно терање људи или појединих циљних група у тоталитарним друштвима, али у системима „испирања мозга под слободом“ (Ноам Чомски), да делују и размишљају на основу одређене идеологије, што се кроз образовни систем чини од најмлађих нараштаја.

Неке религије имају церемоније иницијације за сасвим малу децу која нису још у стању да сама расуђују, а камоли доносе одлуке. Југословенски социјализам „с људским ликом“ ту је иницијацију вршио (присилним) учлањивањем ђака првака у Савез пионира, 14-годишњака, „седмака“ у Савез социјалистичке омладине, тако да је основни процес индоктринације за „братство и јединство и самоуправни социјализам по сваку цену“ био обављен пре него што млада особа постане пунолетна.

Термин “испирање мозга” је, према Оксфордском речнику, први употребио новинар Едвард Хантер, у Мајамијским вестима, 1950. године. Хантер и други су користили кинески термин да објасне зашто су амерички ратни заробљеници у Корејском рату сарађивали са својим заробљивачима, а поједини и пребегли на другу страну. Америчка војска и влада је поднела оптужбе за „испирање мозга“ како би поткопала признања ратних заробљеника за ратне злочине, укључујући и биолошко ратовање, окривљујући за то „умно-разарајућу ефективност кинеских комуниста у извлачењу жељених изјава од заробљених Американаца“.

Испирање мозга (познато и као ментицид, контрола ума и мисли, присилно убеђивање, реедукација) је индоктринарни концепт који се заснива на томе да човеков ум може да буде измењен или контролисан употребом специфичних психолошких техника. Оно смањује способност субјекта да размишља критички и независно, омогућава увођење нових непожељних мисли и идеја у његов ум, утиче на мењање субјектових ставова, вредности и уверења.

Амерички филм „Манџуријски кандидат“, из 1962, говори о наводној завери совјетске владе да преузме контролу над САД, захваљујући председничком кандидату чији је мозак испран. Концепт испирања мозга се повезао са експериментима руског психолога Ивана Павлова, који је углавном користио псе, а не људе као субјекте експеримената.

Неки научници и стручњаци за људске ресурсе тврде да поједине корпорације користе испирање мозга како би унифицирали запослене и направили радну снагу са заједничким вредностима и културом, али и да би, добрим делом уз помоћ савремених образовних система, „произвеле глобалну монокултуролошку мрежу произвођача, купаца и менаџера“.

У књизи “Уништавање света да би га спасили”, Роберт Лифтон је указао да поједине западне владе, посебно у борби против тероризма, користе и неке технике контроле ума, фразе које заустављају, односно блокирају критичко размишљање.

Павлик, Павка, Павел (Трофимович) Морозов - тако се, беше, звао онај руски 14-годишњак из Сибира кога је, од 1932, када су га ликвидирали чланови његове властите породице, бољшевичка пропаганда славила као великомученика.

Питате се зашто? Зато што не само да је, у време принудног откупа, властима цинкарио где његови сусељани („кулаци“) скривају жито, него је, за исто „недело“, НКВД-у пријавио и свог оца који је осуђен на 10 година робије?!

Била је то легенда наслоњена делимично на чињенице, совјетска "морална прича с поуком" која ће постати и обавезно школско штиво: како је противљење држави “себично и реакционарно“, да је „држава увек на првом месту“, испред породице, па и властитог живота; како је најузвишенији задатак сељака да држави преда жито, макар после тога он и његова породица умрли од глади....

Једино је извесно да је Павлик заиста постојао, а све остало је личило на покушај стаљинистичке пропаганде да, искоришћавањем несрећне дечакове судбине, међу најмлађим Совјетима гради и јача “свест” о томе како оданост држави има предност у односу на љубав према родитељима и лојалност породици.

На сличну врсту мазохизма (цинкарење свог „затуцаног, ретроградног, кулачког“ народа) из овог совјетског пропагандног мита, у сведржавној кампањи подршке политици “литијум нема алтернативу”, код свакога коме је до „напретка Србије“, као да апелује наш Врх Врхова.

. . .

Док „надлежни органи“ још утврђују где се то, на потезу између Народне скупштине, Андрићевог венца, ЦИК-а и БИА-е, пре годину и по, изгубило 38.000 потписа грађана на народној иницијативи за забрану литијума, председник Републике најавио референдум-дум-дум на коме ће он и његови победити! Кога? Сопствене грађане? Јавно здравље? Природу? Воду, ваздух? Јер, вели он, „ако буде ишло по плану, можемо крајем следеће године да тражимо и изјашњавање грађана…и могу да бирају хоће ли у Лозници, хоће ли у Западној Србији или у целој Србији?”. „А где год и шта год да буде – победићемо“, запрети председник свих грађана оним грађанима који не подржавају „државну и националну“ политику „литијум нема алтернативу“.

Пали и први предлози за референдумска питања. Два су моја фаворита.

Синиша Ковачевић предлаже, рецимо, да је „поштено“ да се грађани опредељују заокруживањем једног од ова два питања: “Да ли сте за лажну бригу, затуцаност, беду, глад, болештине и сиромаштво?“ Или: „Да ли сте за просперитет, богатство, здравље и економски напредак које доносе литијумска ископавања?“. Уз додатак, „зна се ко броји“.

Председник Републиког извршног већа (РИВ), уз “гаранцију“ (његову, ваљда?) да се „литијум неће ископавати ако се не буду добиле гаранције струке да није угрожено здравље људи и животна средина, јер овде живе наши родитељи и наша деца“ и, уз „часну реч“ да „нико није луд да ради било шта против сопствене државе и сопствених грађана“, најављује референдум „не о копању или заштити државе, него референдум о томе да ли желимо да искористимо природне ресурсе које имамо или не желимо“. Његова идеја за референдумско питање је духовитија чак и од Ковачевићеве: „Да ли желимо да будемо економски развијени или мислимо да то не треба да се користи за даљи напредак државе Србије?!”

Најавио је то дан након што је Врховник, чак из Париза, поручио да је „држава (l‘etat - c’est moi!) спремна да организује референдум по питању литијума“.

Ако се питате шта је то РИВ, е то је оно што је постојало у време социјализма, до 1990 (нешто као извршни орган Скупштине Социјалистичке Републике Србије), пандан нечему што би требало да је Влада Србије, али – није! Дакле, Вуч(ев)ић му дође данас нешто као последњи председник РИВ-а Станко Радмиловић, знан по реченици „из суве дреновине се исцедити не може“.
. . .

Да ли је потенцијална немачка инвазија – нова претња којом, ако Јадрани не прихвате ископавање по сваку цену српског литијума за немачке бабе здравље, маше Ес-ен-есов партијски бич у парламенту?

Наиме, бивши командир српских „језичких патрола“ са севера Баната, запретио је (Србима, не Мађарима): „Тај литијум у земљи остати неће! Да ли ће бити вађен уз сагласност државе Србије и учешће државе Србије тако да може да заштити своје грађане и своје интересе или ће га неко вадити без обзира шта су интереси државе Србије – то је алтернатива!“

Да ту има нечега (могућност германског десанта на српски литијум), посумњали су и навијачи крагујевачког „Радничког“, на свом дебију „у Европи“ који су одиграли на новом стадиону у Лесковцу: „Опет мора да се тера, Шваба преко Цера!“ А онда су им се, из Уба, придружили и
симпатизери „Партизана“: „Не дам росу, не дам траву, не дам Дрину, не дам Саву“.

Сва срећа, па су нас, промтно, утешили Доктор Терзини „војници“, са северне трибине, некоћ, „Маракане“: „Свима су вам уста пуна јадарита, а за Космет нико и не пита“. По обрасцу класичног спина: ми који тачно онолико година (7!) колико се, и пре почетка фудбалског првенства, унапред зна шампион, мудро ћутимо о пузајућем одустајању од Космета, да се не замеримо властима, сад, као, враћамо Косово уместо јадарита на дневни ред, да помогнемо властима...

И Врховникова Тајница се, између две порције промовисања РТ-а (то је оно што није „Раша тудеј“), о јаду забавила па, са позиције спикера парламента, нејакој опозицији понудила јал’ парламентарну комисију, јал’ “јавно слушање“ песме о Светом гралу, пардон Српском светом минералу, дакле, литијуму...

Док су политички причувни одреди режима, по већ изанђалом синопсису, оне који сматрају да није време за „копање“, оптужили да тиме помажу „лажним еколозима, србомрсцима, плаћеницима и антисрпској опозицији која не може на легалан и легитиман начин да победи на изборима, да покуша да преко протеста против литијума дође насилно на власт“. А уз то и ред припадајућег „Мајдана“: „Лажима, обманама и изазивањем панике покушавају да грађане увуку у ширење насиља и хаоса, а све у циљу организовања обојене револуције преко које желе да униште Србију...“

Зато је, у пуном борбеном капацитету, реактивиран онај Врховников ССРН (Српски савез радног / расејаног народа”;), а „Покрет за бланко подршку Александру Вучићу за било шта о било чему да одлучи“ је под пуном борбеном готовошћу, као оно када ГИНА („Генерална инспекција народне армије“) долази у инспекцију. Ко је био у ЈНА, знаће о чему причам.

. . .

Далеко било, без икакве намерне аналогије - ово је само опомена докле ствари могу да оду ако се, не дао Бог, отргну контроли.

Јехова, бог Израиља, овим речима прети свим богохулницима, без обзира да ли су Израиљци или странци: „Ко похули на име Господње казниће се смрћу. Сав ће га народ засути камењем.“ (Трећа књига – Левитска 24.16)

Да ли, после ове пролитијумске суперћелијске кампање, надолази и сама Инквизиција?

Инквизиција (лат. inquisitio - „ислеђивање“) је, током средњег века била установа (али и низ и скуп монструозних процеса и радњи против прокужених појединаца) у Католичкој цркви чији је задатак био да ислеђује, суди и кажњава људе које је црква сматрала јеретицима. Почетак рада инквизиције везује се за прву половину 13. века, а дефинитивно је угашена тек 1834. године, по налогу папе.

Инквизитори би, долазећи у неко место, прво позивали наводне јеретике и осумњичене на покајање и да се сами пријаве. Оптужени или осумњичени није знао имена сведока који сведоче против њега, а од њега је захтевано и да даље открива имена саучесника. Црква је највише важности придавала признањима, која су јој се чинила важнијим од доказа.

Личност самог инквизитора била је неприкосновена; инквизитор је био одговоран једино папи, па је на суд могао да изведе чак и духовне ауторитете веће од себе.

Пресуда је обично читана јавно, на градском тргу, пред хиљадама људи. Изрицању пресуде претходила је обавезно проповед (sermo generalis) коју је, рано јутром, обично недељом, пред заједницом верника држао велики инквизитор, тражећи од народа да прокламира своју веру. Затим је долазило свечано проглашење подељених милости, осуђени су се на коленима одрицали заблуде и молили; а казна одлучења, под којом су све до тог тренутка били, је укидана. Најстрашније казне за јеретике биле су: одузимање имања, затвор и ломача.

Црква је световним властима предавала (побожна формула) јеретике који се не би покајали или би се повратили у кривоверје, пошто је „била беспомоћна пред тврдокорнима који се нису одрицали својих заблуда“.

Учвршћивање вере, искорењивање јереси и сузбијање протестантизма – били су главни циљеви инквизиције. Свака сличност са стварним догађајима и ликовима из данашњих дана је случајна.

„Она“ инквизиција је осудила Николу Коперника, Галилеа Галилеја, Ђордана Бруна и њихова дела. „Ова“, за почетак, не само да дисквалификује лаицизам, него деградира чак и „струку“, ако није по њеном светоназору. Ја, ипак, тврдим да, све, све осим Судњег дана, има алтернативу. Има је и смрт – то је живот. А има је и живот – то је смрт. А камоли литијум, сад и одмах и по сваку цену, са све „немачким гарантијама“ по српско народно здравље и животну околину…

Извор: Правда.рс