Пре 10 година сва документа која нису предата након петооктобарских промена проглашена су државном тајном и архивирана у том статусу на 30 година.
Премијер привремених институција у Приштини Аљбин Курти рекао је да "одлука Србије 2014. године да документе о деловању 37. моторизоване бригаде ВЈ на КиМ прогласи државном тајном спречава откривање убиства и нестанка албанских цивила".
Вратимо се, ипак, нешто пре 2014. године...
Некадашњи премијер Зоран Ђинђић одбио је да преда класификована документа Карли дел Понте и захтевао је да се српским генералима не суди по командном ланцу одговорности о чему Дел Понтеова сведочи у својој књизи "Лов: Ја и ратни злочинци" у којој описује последњи сусрет с Ђинђићем уз речи да је "реаговао бурно". Након премијеровог убиства 2003. године документа су уступили Зоран Живковић и Борис Тадић.
Оснивач и први командант 72. бригаде за специјалне операције пензионисани генерал Милорад Ступар оцењује да је премијер Зоран Ђинђић убијен и јер је одбио да преда документа и генерале.
"Зато су и убили Ђинђића. Онда су довели оне који ће испунити све што се тражи. Тадић је испоручио и бројне српске генерале Хагу, што је са поносом истицао као врхунац своје политичке каријере. Многи који су сарађивали и помагали у уништавању српске војске у то време добијали су високе апанаже", наглашава Ступар.
Све је што је потраживано тада - доступно је надлежним судовима, наводи пуковник Ђурковић.
"Органи лажне државе Косово имају могућност да дођу до тога што је доступно. Ово сада је чиста фарса да би се подгрејала атмосфера на политичком терену лидера да стекну примат и Србији нанесу штету за злодела којих на Ким није било", објашњава Ђурковић.
Србија по потписаним споразумима сарадње са Хашким трибуналом беспотребно послала поверљива документа која су морала бити војна, а самим тим и државна тајна, оцењује Ђурковић.
"Било ко сада у свету да тражи, а посебно непостојећа држава Косово, Србија нема никакво право, а ни могућност да та документа уступи, зато што они нису релевантан фактор међународног права, а ни потписник, према којем би требало испунити икакву обавезу", наглашава Ђурковић, указујући да, чак и да се то уврсти у Бриселски дијалог, Србија нема никакву обавезу да тајна документа преда Приштини.
Ђурковић објашњава да се говорило и могуће да је било жртава тамо где је дејства изводила 37. бригада, али је све то било у складу са међународним ратним правом, а и ако је било појединаца који би извршили злочин - у српској војсци кажњавани су на лицу места.
"Немогуће је то избећи у околностима када је вођство терористичке УЧК, која је као терористичка организација класификована и од међународних институција, вршило константне терористичке нападе. Вршили су злодела и над својим народом који није желео да им се повинује. Активност УЧК је ишла на то да изведу народ из Метохије како би свету приказали егзодус и појачали слику о наводним српским злочинима, као и да би појачали активност НАТО према Србима касније, наводи Ђурковић, додајући:
"Када бисмо им дали документа о оперативном извођењу дејстава наше војске, ако би се неко на било који начин усудио да им то учини доступним, начинио би и дипломатску и политичку и државну грешку. У тим документима може да се нађе само једно - читав Приштински корпус, па и 37. моторизована бригада дејствовали искључиво по начелима међународног ратног права и то бранећи суверенитет и територијални интегритет сопствене државе."
На другој страни, Ступар указује да "Србија треба да сарађује и дели документа са онима са којима има потписане споразуме, нашим судовима пре свега, али и међународним са којима имамо споразуме".
"Ту је једно велико питање којем наше руководство после петооктобарских промена није поставило, а то је 'Зашто друга страна не даје исте документе и податке?' Зато ценим да смо ми у свим овим послератним дешавањима испали наивно глупи. Време ипак покаже истину. Ми смо већину докумената предали Међународном суду правде у Хагу, а други нису ништа, почев од Хрватске", објашњава Ступар.
И Ступар наглашава да су се појединачни злочини у српској војсци одувек најстроже кажњавали, али да српска војничка част кроз историју није дозвољавала припадницима војске да чине злочине.
"Рат је најсложенија и најтрагичнија појава у људском друштву и у рату се дешавају страшни злочини, својствени пре свега, паравојскама, каква је на простору КиМ била терористичка УЧК. Они нису својствени у дугој историји српске војске и тамо где су били српски официри, није се десио значајнији злочин. У српској војсци постојали су одувек војни судови и злочини су кажњавани на лицу места. Некада и лишавани живота", наглашава Ступар.
Зато, казао је Ступар, "као припадник регуларне оружане силе нисам против давања било којег документа, од 'строго поверљиво' до 'државне тајне', јер знам да смо исправни".
Ступар подсећа на то када су међународни посматрачи и судије доносиле пресуде не узимајући у обзир стварне чињенице, као у случају "Рачак", "Маркале", "Добровољачка" и слично и да прави злочинци никада нису кажњени.
Зашто баш 37. моторизована бригада?
Специфично је, ипак, што се сада спомиње херојска 37. моторизована бригада којом је у периоду за који се Курти занима командовао некадашњи начелник Генералштаба генерал Љубиша Диковић.
Примарни циљ покретања овакве иницијативе лежи у зони одговорности 37. моторизоване бригаде, која је, између осталог, била распоређена и у Дреници. Дреница је, како би било јасније, родно место Хашима Тачија, али и једног од првих вођа терористичке УЧК, Адема Јашарија, којег је српска полиција ликвидирала након што су терористи у више напада убили четири српска полицајаца - годину дана пре почетка рата на КиМ.
"УЧК је у Дреници и околини чинила страшне злочине и над Србима, али и над својим становништвом, према свима онима који им се нису повиновали. Та злодела сада желе да припишу припадницима 37. моторизоване бригаде, која је у другом ешалону оперативно-стратегијским распоредом стављена ту да спречи евентуални ваздушни десант НАТО снага и евентуално да неутралише терористичку претњу припадницима бригаде", оцењује командант другог батаљона 125. моторизоване бригаде Приштинског корпуса током битке на Кошарама Ђурковић.
Генерал Ступар указује за РТ Балкан да је у питању намерна замена теза и наставак агенде да се од терориста направе ослободиоци, а од регуларне војске која нема мрљу - злочинци.
"Када је у питању случај ликвидације Јашарија - ради се о терористима, то су људи који су убили четири српска полицајца и ту су реаговале Посебне јединице полиције и неутралисале терористе. Сваки напад на полицајца, посебно у тим околностима је тероризам. Нико не говори ко је убио преко стотину полицајаца 1998. године на КиМ. А сада желе да нападну херојску 37. бригаду, која је држала Дреницу", указује Ступар.
Ступар истиче да су само српски генерали одговарали по командној одговорности, а да сада желе да баце љагу и на честитог српског официра Љубишу Диковића и 37. моторизовану бригаду која је без мрље.
Прочитајте ОВДЕ како је Вучић променио идеју референдума о литијуму
Извор: РТ Балкан