Пише: Свештеник Србољуб Милетић

Највише пажње јавности привукао је пројекат „Јадар“ британско-аустралијске компаније Рио Тинто. У току су масовни протести у многим градовима Србије, где је становништво револтирано радикалним плановима од пресудног утицаја на расељавање становништва које вековима ту живи, као и на животе сотина хиљада породица у Србији.  

Поверење да ће власти у Србији на одговарајући начин моћи да прате и контролишу сва ова рударења, недостаје у јавности. Стога се представници власти позивају на Немачку и на Европску унију, да ће наводно, они гарантовати „највише стандарде“, што ни на који начин не значи да је експлоатација сасвим безопасна по људе и околину. 

Некоме ће се можда учинити да је овај текст уперен противу тренутних власти у Србији, али то није ни намера ни поента. Ствари су такве какве јесу, и немогуће је власти ове државе ослободити одговорности коју су оне саме на себе преузеле, а то је - да упорно спроводе тзв. „пројекат Јадар“ и остале рудокопе, колико год их било. Сам председник се за то својски залаже, говорећи како је ово за Србију „прекретница и велика промена“.

Тако је тровање Србије већ почело тиме што је атмосфера око приче о рударењу прилично затрована, чему су допринели и сами представници власти, изјавама да су противници ископавања неписмени људи, лажови, нестручни (а у влади су све сами стучњаци за литијум), они који мрзе Србију, који желе да зауставе њен напредак, спречавају развој, и томе слично. Речју, свакоме ко хоће да мисли својом главом и не подржава претварање Србије у један велики рудник, одузима се људско достојанство и такав се проглашава непријатељем ове земље. Са друге стране, договори, преговори, споразуми и уговори власти са Рио Тинтом и осталим компанијама (које, узгред буди речено, у Србији нису регистроване под својим матичним именима) нису доступни јавности, а водећи политичари се понашају као да су државне институције њихове личне алатке (да не кажемо играчке), а цела Србија њихово власништво.

Највећи светски произвођач литијума је Аустралија, чија влада је крајем јула ове године најавила пооштравање правила о начину на који рударске компаније објављују резултате истраживања, како не би могле да претерују у представљању својих могућности и планова: „То ставља кочницу на компаније које креирају сопствену терминологију и дефиниције“, рекао је за Блумберг Стив Хант, председник Заједничког државног комитета за резерве руде. „Увек постоји тенденција да компаније најбоље што могу представљају своје могућности улагања. Овај код технички обезбеђује заштитну ограду" додао је он.

Повод за то је најава Рио Тинта да ће отпустити 300 радника у оквиру радикалног смањења броја запослених у Западној Аустралији, приликом последњег неуспеха аустралијског сектора литијума који се бори за опстанак на тржишту, извештава аустралијски лист „Финансијски преглед“ (Financial Review) од 1. августа 2024.

Рио Тинто у Западној Аустралији поседује 17 рудника, углавном злата, бакра, сребра, цинка и олова, 4 лучка терминала, железничку мрежу у дужини од скоро 2.000 километара и припадајућу инфраструктуру. Један од ових рудника је и површински коп литијума у месту Гринбушес удаљеном око 243 км јужно од Перта.

Корпоративни фашизам

Међународна корпорација Рио Тинто је основана 1873. године када је од шпанске владе купила руднике на Рио Тинту. Осим искуства у рударењу, од тада је стицала искуство и у раду са представницима државне администрације, као и са протестима незадовољних грађана, јер је због пагубног утицаја на животну средину широм света жестоко критикована. Норвешка влада је забранила инвестирање пензијских фондова у ову компанију. У Индонезији су вишегодишњи протести против рударења Рио Тинта игнорисани, а када су демонстранти прешли на саботажу влада је послала војску. Деценијски грађански рат и блокада довели су до погибије десетина хиљада Бугенвиловаца. 

Србија и Европска унија су 19. јула у Београду потписале меморандум о разумевању и стратешком партнерству у области одрживих сировина, ланцима производње батерија и електричних возила. Немачки новинар Патрик Баб је једном приликом рекао: „Дубока држава није када се пет прерушених људи у четири ујутру тајно састану у некој подземној гаражи ради договора. Дубока држава је када се главни играчи сретну и разговарају пред очима јавности, а резултати њихових разговора се следећег јутра објаве у званичним медијима.“

Тренутно се у Србији највише говори о ископавању и дробљењу руде, што је само први део процеса. Други део подразумева хемијску прераду самлевене сировине, што је уствари много опаснији процес по људе и околину, а у том послу Рио Тинто нема много искуства. Стога се мање говори о другом делу прераде руде, о опасностима и осетљивости хемијског пречишћавања литијума, припреми и производњи батерија. А у том послу ће компаније највише импровизовати. 

По свему судећи, прича о правима и дозволама за рударење по Србији је много сложенија и опаснија од онога што се на први поглед може видети. Очигледно је да се пројекат Јадар српском народу жестоко намеће споља против воље његове већине. Уз масовне протесте државни представници воде агресивну кампању у корист копања, упорно повлачећи потезе који постепено воде ка изградњи рудника литијума у Јадру. Бојати се да они иду на исцрпљивање, док народу не досади да протествује.

Очигледно је да су представници власти у Србији под великим притиском који долази са Запада, a Запад се понаша као да је господар или мерило целог света. Што се у Бриселу замисли цео свет мора да прихвати. Међутим, времена и прилике се мењају. Јер не постоји ни један пример да се нека држава на свету обогатила продајући своја рудна богатства приватним страним компанијама.

Сам пројекат Јадар би заузео територију околних села која имају око 20.000 становника. Петиција против рудника у Јадру прикупила је скоро 300.000 потписа. Новински наслови извештавају да се у многим градовима одвијају протести, блокаде путева, демонстрације, корупционашке афере и политичке тензије. Инострана навала на рудна богатства Србије је изазвала опште незадовољство у земљи. Са властима или без њих, народ ће се још једном изборити за слободу, живот и своја права, која корпоративни фашизам игнорише.

Српска села, која треба да нестану под рудокопима и њиховим постројењима, јесу чувари традиције, породице, здраве хране, ваздуха и воде, они су већи чувари српског идентитета, духа и културе од безземљаша по модерним градским становима. Чак и једна од представница власти, Милица Ђурђевић Стаменковски каже: „Село је чувар традиције, морала и државе.“ Треба сачувати тај здрави сегмент српског села, као што су Јадар и Рађевина, подручје Власине и друга места којима прети „прекретница и велика промена“, како рече председник.

Изврор: Правда