ДОЛАЗАК АГРЕСИВНЕ ИСЛАМСКЕ РЕПУБЛИКЕ НА БАЛКАН

Иран је и 45. година након револуције (1979) не само у средишту свјетске политике него  и озбиљан кандидат за статус једне од глобалних сила у новом, мултиполарном међународном поретку.Истовремено  управо је Иран био главна препрека глобалним амбицијама либералне демократије након 1989, развивши специфичан идеолошки и политички систем који се темељи на идеји теократско-републиканског дуализма.

Истина, Западу је након краја Хладног рата одговарало постојање Ирана као Непријатељског система - Другог и Другачијег. Али Иран није прихватио такву ограничену улогу него је постао кључни играч конзервативних идеологија и традиционализма. Истовремено, путем владе Алије Изетбеговића ушао је на велика врата у Босну и Херцеговину а мало касније и у Хрватску. Релативни амерички неуспјеси у ратовима на Блиском и Средњем Истоку као и стратешки порази у Украјини, отворили су Ирану могућности ширег повезивања с Русијом, Кином, Венезуелом, па чак и земљама “Старе Европе” (Њемачком и Француском).

Будући да су релативно успјешне земље у сусједству – Кина и четири азијска тигра – такођер утемељене на дуалистичким начелима Иран се није морао либерализовати онако како се крајем Хладног рата либерализовала Источна Европа. При томе, нуклеарне амбиције Ирана и воља Сједињених Америчких Држава да то не дозволи и да употреби сва средства да то спријечи, представљају нови оквир сукоба у коме, стално,  Израелска влада Бењамина Нетањахуа чини кораке који би довели до рата између Сједињених Америчких држава и Ирана. Иако се у јавностри вјешто ствара утисак да је Израел спреман за тај рат и да се не плаши рата са Ираном, ипак, Израел је, прво у ратру са Хезболахом 2006.године а и задњих десет мјесеци рата вса Хамасом, показао да он нема ни организовану ни снажну копнену војску и да упркос моћној техници, обавјештајној, логистичкој и финансијској подрђци Западних држава (САД иу Велике Британије, прије свега), предност Ирана, са прокси снагама у Либану, Сирији и Ираку је апсолутна на плану вођења копнених операција. Зато Израел гура САД у рат са Ираном. Израелско убјање иранских нуклеарних физичара, генерала и савезника (Фуада Шукра и Исмаила Ханије) као и америчко убиство Касема Сулејманија и сумњива смрт Иранског предсједника само су повод, истина, оправдан повод за војне одговоре на  Израелске акције, разлози за сукоб су много дубљи а Амерички интереси, у региону и у цјелом Арапском свијету порасли и главни узрок свих конфликата , немира и рушења секуларних режима оружијем и уз помоћ НАТО-а.

Да ли је Иран способан одговорити на војне ударе и ликвидације високих војних функционера, већ одавно није дилема – како ће Иран одговорити и шта намјерава а шта је у могућности учинити код новог развоја ситуације у Гази, Либану, Сирији и Ираку – те свакако, за нас врло важно питање: гд‌је је у том сукобу мјесто Босне и Херцеговине а гд‌је Југоисточне Европе, те колика је снага и који су извори иранске снаге на балканским просторима. Да би се оцјенила објективна Иранска моћ у властитом и у нашем региону неопходне су дубље и озбиљније анализе од постојећих.

ДЕСТУКТИВНА, ВЈЕРСКА СИЛА У РЕГИОНУ:

Исламска Република Иран обиљежила је 45. година од  револуције, која је у фебруару 1979. изведена под водством ајатолаха Рухолах Хомеинија. У тих, готово пола вијека  Иран није престајао бити у средишту пажње међународне политике. Већ у новембру 1979. године ирански су револуционарни студенти запосјели америчку амбасаду у Техерану, коју су држали под контролом пуна 444 дана, све до јануара 1981. (Houghton, 2001. и Wells, 1985). Запосједање амбасаде и неуспјех акције за ослобађање талаца (24. априла 1980) значајно су утицали на исход америчких предсједничких избора у новембру 1980. Тим је изборима започело осмогодишње предсједничко раздобље Роналда Реагана, које је – заједно с истовременом владом  Margaret Thatcher у Великој Британији – означило почетак краја Хладног рата.

Иранска је револуција, означила почетак успона политичког ислама (политицал ислам), који је касније – а нарочито у касним деведесетим годинама и у септембру 2001. – постао озбиљном пријетњом либералној демократији, не само у САД-у, него и шире у западном свијету (О’Ballance, 1997). Политички је ислам и прије иранске револуције имао појединачних успјеха, али је тек након ње постао озбиљнија регионална - а потенцијално и глобална – снага. Након иранске револуције слиједила је криза у Афганистану те совјетска интервенција у тој земљи – 1979. године. Та је интервенција, како показују садашње анализе (Феифер, 2009), значајно ослабила војну снагу и међународни политички кредибилитет СССР-а те допринијела његовом слому.

Слиједећи политику “извоза револуције“, Иран је активно помагао и настанак радикалних организација које су се често служиле насиљем – као што су Хамас и Хезболах.  Иранска је револуција тако најавила могућ почетак вала сличних исламских револуција, а свакако је поставила брану евентуалном продору либералне демократије у муслиманске земље. Тиме је фундаментално одредила и карактер сукоба (политичког, а понекад и војног) између либералне демократије, која је након 1989. покушала глобалну експанзију, и традиционалистичко- теократских снага, које се одупиру тој експанзији те покушавају задржати хегемонију у националним или регионалним оквирима . Не ради се дакле о “сукобу цивилизација” (Хунтингтон, 1998) ни само о сукобу око енергије, распод‌јеле моћи и националних интереса (како би могли интерпретирати реалисти у оквиру теорија међународних односа), него о централној епизоди у ширем политичко-идеолошком сукобу између универзалистичке амбиције либералне демократије (и њених институција) с локалним, али значајним, отпором који јој пружају традиционалистичке снаге. У том је смислу можда могуће поставити и питање: није ли иранска револуција из 1989. за муслимански дио свијета, оно што је 1789. била за западну цивилизацију, а 1917. за земље које су касније постале социјалистичкима? Има ли иранска револуција потенцијал да организира, потакне и усмјери амбиције политичког ислама у савременом свијету?

У првом реду, иранску политику значајно одређује однос са Сједињеним Државамаи амерички однос према Ирану. Ти су односи већ 45. година врло затегнути, али постоје. Иран је и данас сигурно највећи изазов америчкој вањској политици у исламском свијету.

Друго, при анализи иранске политике треба водити рачуна о томе да је Иран развио алтернативни политички систем који се темељи на идеји дуализма и комбинацији републиканског и теократског политичког модела, унутар којега се толерише али и примјењује ограничена демократска пракса. Демократија није сасвим искључена из тог система, али је подређена теократском елементу тог дуализма. У том смислу Иран се и у институционално-идеолошком смислу успоставио као алтернатива либералној демократији.

Треће, Иран се појављује као Исламски образац умјерене силе која има одређени утицај на друге муслиманске земље, па у њима може играти и стабилизирајућу и дестабилизирајућу улогу. То се у првом реду односи на Ирак, чија је шитска популација прилично бројна и са којом Иран поступа одмјерене и корак по корак – знајући да постоје обавезе које ова заједница и институције власти морају осјећати према улози и Америчким интересима. Односи се, такођер, и на утицај који Иран и даље има у односу на Хамас и Хезболах, а тиме и на стање на Блиском/Средњем истоку те (потенцијално) у готово свим муслиманским земљама, чак и у онима са сунитском већином, гд‌је је ирански утицај контрадикторан. Из тих је разлога важно којим ће смјером Иран кренути.

Четврто, Иран је врло често“тврда сила” (хард power) и агресивни играч на геополитичкој сцени , нарочито зато што има и капацитет за развој нуклеарног оружја те за војне акције регионалног карактера, па према томе има велик значај за стабилност регије. Евентуални израелско-ирански сукоб – до којега би могло доћи, имао би велике и негативне посљедице не само у регионалним него и у глобалним оквирима управо зато, што такав рат, није могуће ни водити ни замислити без директно укључених америчких, британских па и НАТО снага.

Пето, Иран има амбиције постати респектабилна сила у глобалним размјерима, и то углавном укључивањем у “алтернативне мреже” утицаја као што су Шангајска организација за сарадњу и група БРИЦС земаља (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка). Он развија, директну, нескривену војну сурадњу с Русијом и блиске односе с Венезуелом. Све га то чини значајном земљом и у глобалним оквирима, нарочито у контексту, сада већ видљивог развоја мултиполаризма у савременом свијету па је то контекст у коме треба разумјети и савремену иранску политику. Она се не може разумјети само из локалне, унутар-иранске, перспективе, јер је Иран још увијек дефиунисан као проблем и једна од главних безбједносних пријетњи (региону и западној цивилизацији) али и кључни актер отпора глобалном ширењу либералне демокрације, нарочито на подручју на којем доминира ислам.  Свакако, Иран је био и остао, највећа препрека доктрини и пракси либералног интервенционизма, а тиме и амбицији да се крај Хладног рата а посебно„ након бруталне и крваве, западне побједе у арапском свијету у задње двије деценије, након два америчка рата (против тероризма 2001. и рата под именом „Арапско прољеће“ од 2011.), након разарања држава, убиства предсједника, истребљења елита и потпуног уништења економског суверенитета, од стране западних елита искористи за апсолутну и неповратну глобалну превласт и хегемонију либералне демократије. У идеолошком смислу, Иран је дуго имао ону улогу коју је за вријеме Хладног рата имао Совјетски Савез, те се – нарочито након 2001. успоставио као главни идеолошки контрапункт и антипод либерално-демократској глобалној амбицији и није то престао бити упркос евидентном јачању руског и кинеског утицаја у свијету.

Истовремено, Иран је постао дио теорије и праксе о глобалној и свеприсутној опасности од исламског фундаментализма, те о општем рату против тероризма, и заузео мјесто оног нужног ЗЛОГ И ОПАСНОГ фактора међународних односа насупрот којем се редефинисала и сама либерална демократија – нарочито у околностима у којим је крај Хладног рата означио и нестанак видљивог и познатог непријатеља. У том смислу Иран и Запад требали су један другог јер су један другоме били пожељни противник јер је јачање једног стварало оправдање за постојање оног другог.

Парадоксално је дакле да се истодобно с јачањем тензија у односима између Запада и Ирана појавио и висок степен потребе обију страна да се у константном сукобу потврђује оправданост постојања и д‌јеловања оба актера сукоба. У Сједињеним Државама је постојање иранског нуклеарног програма и иранских амбиција да буде велесила - ојачало снагу интервенционистичког неоконзервативизма, а директна интервенција у Авганистану, Ираку и Пакистану (убиство Осаме бин Ладена),па у Либији и Бахреину, притисак, који је довео до смјене власти у Тунису, Египту и Јемену Јачајући утицај Америчких савезника у региону (Саудијске Арабије, Катара и Уједињених Арапских Емирата) ојачал истовремено и  конзервативне снаге у самом Ирану. 

Иран и Запад требали су дакле један другог да би консолидирали властите политичке системе и идентитете након хаоса и ратова у арапском свјету и злочина и нестабилности које су ти ратови и њихов укупан резултат донијели на три континента. Из данашње перспективе лакше је схватити зашто у протеклих четрдесет и пет година, није дошло до неког значајнијег приближавања Ирана и Запада. Ни једној ни другој страни наиме приближавање није било у интересу, управо зато што су и једна и друга страна користиле постојање оног Другог за консолидацију властите друштвене (политичке, економске и правне) структуре и . Америци  је, сво ово вријеме, требао Иран како би увјерљиво показао да нови свијетски поредак (који је наметнут и може се написати без наводника)  није ослобођен пријетњи и опасности. Истовремено, главним креаторима постреволуционарног, а Исламског, иранског идентитета одговарало је постојање пријетећег Запада како би учврстили унутрашњу хетерогеност и ојачали идеолошку, војну и политичку кохезију. Амбиције Ирана да се укључи у нову распод‌јелу моћи у оквирима који су шири од регионалног видљиве су из његове вишекратно обнављане молбе за укључивање у чланство Шангајске организације за сурадњу (Схангаи Цооператион Организатион)11 те из његова нуклеарног програма, за који није сасвим јасно је ли претежно војног или претежно енергетског карактера. Иран би хтио развити директнију сурадњу са БРИЦ земљама (Бразил, Русија, Индија и Кина), а већ је успоставио поличке односе с Русијом и Венезуелом. Иранско-руска сурадња укључује и помоћ у нуклеарним енергетским пројектима, а америчка политика нарочито подозрева због евентуалног дубљег и не сасвим јавног аспекта те сарадње. Осим политичких и војно-безбједносних разлога иранско-руско повезивање има и енергетско-економски аспект, посебно у вези с евентуалним алтернативним коридорима транспорта енергије у тој регији. Сјеверно- јужна “осовина” (уколико до ње дође) могла би бити важна алтернатива западно-источној “осовини”, и то у подручју у којем и Иран и Русија и Сједињене Државе имају значајне интересе.

Иранско-кинески односи темеље се на заједничким интересима у енергетској политици. Иран је значајан извозник природног плина у Кину: 14% цјелокупног кинеског увоза долази управо из Ирана. Иран је успоставио и врло добре односе и с Венезуелом, чији је предсједник Hugo Chavez један од истакнутијих симбола “алтернативе” либерално-демократском моделу, и америчкој глобалној хегемонији.

Војно јачање Ирана може се разумјети само у функцији остваривања стратегијског интереса те земље да постане глобални актер. Евентуална нуклеарна способност Ирана могла би угрозити сигурност Израела, за који су многи ирански предсједници говорили да би га требало збрисати с лица земље. Постане ли нуклеарна сила, позиција Ирана у исламском и арапском сви јету додатно би ојачала, што би захтијевало веће напоре од САД-а да одржи већ успостављени омјер снага у региону и ограничило утицај америчких партнера у исламском свијету, који су дуго имали Саудијска Арабија и Турска. Са својих 80 милијуна становника, и са сусједством које укључује земље као што су Ирак, Азербајџан, Арменија, Турска, Туркменистан, Афганистан и Пакистан, већ је на први поглед јасно да није свеједно хоће ли Иран бити фактор стабилности или нестабилности у тој регији. Чак и без нуклеарних капацитета његова потенцијална интервенција у било коју од кризних ситуација у окружењу (примјерице, у арменско-азербајџанске или арменско-турске напетости, у афганистанске унутрашње под‌јеле или у пакистанску унутрашњу политику) могла би бити од великог значаја не само за те земље него и за глобалну безбједност. У смислу кориштења “тврде моћи” од посебног је значаја иранска улога у финанцирању наоружавању и политичком подржавању организација као што су Хамас и Хезболах (8). Обе организације имале су и имају значајну улогу у израелско-палестинском конфликту те у ширим регионалним питањима Средњег истока. Ирански утицај на те двије организације Сједињеним је Државама био главни разлог за стављање Ирана на листу земаља које чине “осовину зла” (axis оф евил). У контексту “рата против тероризма” иранско финанцирање и помагање организација које САД сматра терористичкима излаже Иран опасности да буде проглашен легитимном метом. Чак и без потенцијала да постане нуклеарна сила Иран дакле има значајну улогу у питањима регионалне и глобалне безбједности. Политички Иран је у посљедњих 45 година био стално поприште надметања реформиста (најизразитији представник је бивши предсједник Мохамед Хатами), конзервативаца (представници су Врховни Вођа Али Хаменеи, а донекле и садашњи предсједник Мохамед Ахмединеџад) и центриста (бивши предсједник Али-Акбар Хашеми Рафсанџани Аналитичари иранског друштва истичу да је Техеран “исламски дању, а либералан ноћу”. Иран живи у некој врсти подвојености између јавне сфере (која мора бити видљиво исламистичка) и приватне – у којој је ипак допуштена релативно висока аутономија. Та плуралност, заправо, чини Иран далеко више западном земљом него што би то радикални исламисти жељели. Она се не може елиминисати, дијелом и због тога што је таква иранска политичка и друштвена прошлост. Таква је била и иранска револуција 1979. године: она је по карактеру била плуралистичка јер су у њој суд‌јеловали и комунисти и националисти и теократи. Међутим, све анализе, у сфери значаја различитости политичких система и глобалне равнотеже, престале су бити важне, пред  чињеницом, која најпотпуније обиљежава положај Ирана у свјетској заједници и њен однос према тој заједници. То је улога ове земље у спонзорисању тероризма, у подршци терористичким организацијама и појединцима и њеној активној улози на свим ратним жариштима, која је дестабилизирајућа и изразито негативна. Нарочито на просторима бивше Југославије, у ратном сукобу, Иран је само ИЗВОЗИО РАДИКАЛНУ ИСЛАМИСТИЧКУ ИДЕОЛОГИЈУ, Обавјештајце и убице првцог реда и огромне количине оружја које су са знањем Америчке владе, преко Хрватске стизале на ратиште Босне и Херцеговине.  Када у мултиетничкој Босни и Херцеговини, за било коју земљу постоји само једна страна коју идеолошки, пропагандно и логистички подржава – коју наоружава за убијање других вјерских или етничких заједница – може ли улога Ирана икада бити позитивна за Босну и Херцеговину и може ли икоме требати таква политика и држава?!

Наставиће се...