Пише: Петар Давидов
Говорим о феномену такозваних „релоканата“ или „пресељених“. Са којима се, извините, драги Срби, сусрела и ваша земља. Колико је мени познато, за време прошлог рата би их назвали пребезима код непријатеља, или другим речима - издајницима. У нашем случају непријатељ је за многе од њих жељена и маштана „Европа, где је све цивилизовано“, а ако имају среће, чак и небеске Сједињене Америчке Државе. Те творевине, која себе самозадовољно називају „целим цивилизованим светом“, не крију да њихов циљ у украјинском конфликту – није чак ни спасење Украјине, већ уништење Русије на бојном пољу (главни баштован европског врта Борељ, је поделио са нама ово сјајно виђење ситуације). Русија и руски народ тврдоглаво се не слажу са овим, још једним пројектом просвећивања своје земље од стране западног света. Украјина, колико могу да приметим, види до чега доводе покушаји да се усагласе са таквом идеологијом. Гашење пожара бензином – није задовољство.
Елем, „релоканти“. Најчешће су то младићи и девојке, васпитани, како се каже у Русији, на „смузију“, „раф кафи са ванилом и лавандом“, електричним тротинетима. Наравно, у шорцићима и са брадицама (девојке још увек без брада, иако степен њиховог урањања у западне вредности може да варира, као и њихов пол и гендер). У своје време ови мамини синови и ћерке створили су чак повод за подсмех. Називали су их „јуришницима Горњег Ларса“ – граничног прелаза између Русије и Грузије. Долазили су тамо у прескупим аутомобилима, потом када су видели ред на граници, да би га заобишли, куповали су електричне тротинете за отприлике исте паре колико коштају њихови бивши аутомобили, и на тај начин долазили до грузијских граничара. Судећи по документарним снимцима, дочек није био баш гостопримљив. Најчешће коришћена реч била је... у реду, нећемо је овде понављати.
Отићи из дивље и варварске Русије – ето то је, по мојим запажањима, религиозно веровање многих из ове групе. Наравно, не у Етиопију или Македонију – већ само у неку од цивилизованих држава. Остваривању тог религијског циља, како се испоставило, може се посветити неколико година живота у „тамници народа“, да би се постало достојно покровитељског тапшања по рамену од стране белог господара. То што у „тамници народа“ има раф кафа (са ванилом и лавандом), електричних тротинета, није се узимало у обзир. То да у „тамници народа“ постоје такође и праве тамнице, као и закони, чије кршење може довести до тога да тамо проведеш пар година, било је откриће. Испоставља се да „залагати се за слободу“ никако не значи красти новац или државна предузећа. Вршити нужду на Црвеном тргу – то уопште не значи „залагати се за слободу стваралаштва“. Клевета, лаж, фалсификовање чињеница – то уопште није „слободно новинарство“. Покушај да се, рецимо, Архангелска област одвоји од Русије – то уопште није борба за екологију. За то ће ти, наравно, бели господар поклонити нове стаклене перле, али немој се чудити ако се домороци баш не одушеве твојим поганостима у центру града. Натераће те да га уклониш. Узгред, у Москви све до данас није уклоњена „уметничка инсталација“ у облику гомиле измета: стоји поред храма. Постављена је уз дозволу (и одобрење) претходних московских (али не и руских!) власти на кеју. Извините, а да ли се мишљење самих Руса у земљи под називом „Русија“ више икога тиче?
„У Русији је све лоше и увек. Бити Рус је срамота“ – то је главна заповест ове религиозне организације. Понављам, са некима од њених чланова Срби су се већ упознали. Кажу ми: „Ти Руси који су дошли у Европу мрзе Русију. А ти Украјинци који су овде дошли је воле. Парадокс“. Саосећам, браћо. С друге стране, код вас није ништа боље, чини ми се.
Мој познаник „релокант“ Владимир, син заменика гувернера богате области у северној Русији, најпре је створио капитал који би му обезбедио поштовање неких грађана ваше земље, посебно из Скупштине или Министарства спољних послова. Понеко се, на част Срба, и окренуо са гађењем од њега. Неко ће, плашим се, и „покренути бизнис“ са њим: новац не смрди. Али још како смрди! Упркос руском имену, Владимир се окомио на мој народ и моју земљу са таквим тирадама да би му и Гебелс сигурно позавидео.
Животињска мржња према свему руском – једна је од основних одлика религијске секте „релоканата“. Најлакше је сада показати своју мржњу у балтичким републикама: Литванији, Летонији и Естонији. Тамо се, узгред буди речено, многи русофоби из Русије и налазе. Хистерично полтронство, удвориштво, мржња – то је оно што видим. Али никако испољавање оних истих квалитета за које су се ти грађани (најчешће Израела) залагали у самој Русији. О објективности извештавања о догађајима у Русији, о основној култури комуникације, нема ни говора.
Постоји и још један сјајан квалитет код ових људи: они не могу да поднесу једни друге. Чим се нађу на месту где се деле хонорари и радна места „за конструктивни рад против Русије“, њихово окупљање се претвара у омиљени и добро увежбани спорт из младости: „тегла са пауковима“. Прелеп призор, уверявам вас. Узгред, сада у цивилизованој Летонији (број становника 1989: 2,5 милиона, 2022: 1,4 милиона – ето им ЕУ напретка и среће!) живе се исти такви заговорници судбине руске земље. На пример, Александар Песков, млади 28-годишњи борац за права нечега тамо у дивљој Русији. Пре пар година, још пре специјалне војне операције, колико се сећам, организовао је понижавајуће извештаје за Русе и Русију из старог доброг Архангелска. Општи утисак након гледања његових снимака био је следећи: у овој руској области све је лоше; свуда су пијанице; медведи силују туристе на депонији; страшни Путин све то благосиља, а КГБ контролише извршење. Па добро, мало смо се насмејали. Заједно са туристима, Путином, КГБ-ом и медведима. Е а данас, и на самог несрећног Пескова, кога страшна Русија није ни помислила да задржи у својим границама, сипа се толико прљавштине и помија од наизглед, истомишљеника и истоверника у Летонији, да би му, изгледа, боље било да се обраћао медведима.
Ми, Руси, можемо само да се насмејемо. А то и радимо, наравно. Да ли браћа Срби имају приступ истим информацијама као и ми у Русији, како би поделили са нама сарказам и иронију? Е, то је питање, и то питање је врло сложено. Лично нисам сигуран. Зато још једном понављам: упркос свим нашим паролама о братству, дужни смо да квалитативно и квантитативно проширимо нашу сарадњу. Почети можемо управо од истог информационог поља – веома мало знамо једни о другима.
Остале текстове овог аутора можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Правда
