Пише: Џевад Галијашевић
Скоро три деценије након окончања рата у Босни и Херцеговини, за један број аналитичара и посматрача, свака повезаност бошњачких власти с неком исламском земљом и организацијом - прије, за вријеме и након рата – до данас, и готово по аутоматизму, потиче сумњу у стварни циљ те везе и отвара простор различитим тумачењима, па и теоријама завјере. Најчешће спомињана је наводна спрега Ирана, Бошњака, Хрвата, Сједињених Држава и међународних џихадиста, усмјерена против Срба. Неке чињенице, досад неоспорене, иду у прилог таквом тумачењу, каже њемачки публицист Jüergen Elsässer.
"Током 1991. и 1992. Сједињене Америчке Државе и њихови савезници у НАТО-у допустили су предсједнику Алији Изетбеговићу да сурађује с фундаменталистима и муџахединима. Када је 1993. године Бил Клинтон постао предсједник, извршио је притисак на хрватског предсједника Фрању Туђмана и наложио му да и даље омогућава одржавање тог чудног савезништва у Босни, унаточ чињеници да су муџахедини тамо нападали и хрватска, а не само српска села. У 1994. је администрација предсједника Цлинтона зажмирила на тајне испоруке иранског оружја муџахединима у Босни. Потом 1995. и сама америчка администрација је почела допремати оружје на босанско ратиште како би подржала муџахедине и муслиманске борце. То је рађено посредством твртке Military Professional Resources Incorporated (МПРИ), која је потписала уговор с Пентагоном. МПРИ је авионима до Тузле превозио оружје које је претходно у Хрватску стигло из Ирана и других исламских земаља,", тврди Elsässer.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) August 15, 2024
Данас доступне чињенице ипак указују на нешто другачији слијед догађаја. Извјесно је, наиме, да су савјетници предсједника Billa Цлинтона у најмање три наврата одбили приједлог Стате Департмента да се, преко америчких савезника у исламскоме свијету, тајно допреми оружје Армији БиХ, те да је Бијела кућа 1994. одбила понуду тадашњег директора ЦИА-е Р. Јамеса Woolseya, да сама Агенција директно достави оружје у БиХ. Када је крајем априла 1994., коначно, допустила успоставу канала за допрему иранског оружја преко Хрватске за Армију Босне и Херцеговине, Цлинтонова администрација је то учинила у промијењеним околностима и притјешњена политичком нуждом. Америка није могла својом војском интервенирати и тако осигурати опстанак Босне и Херцеговине и Бошњака. Ако је једини начин да се то постигне претпостављао кршење међународног ембарга на извоз оружја за БиХ, у Вашингтону се вјеровало да је онда боље да га прекрши Иран него ли Сједњене Државе, каже Рон Неитзке, у то вријеме помоћник америчког амбасадора у Загребу.
"Закључивши у марту 1994. Вашингтонски споразум, који је, барем на папиру, створио бошњачко-хрватску Федерацију, администрација је том костуру будуће државе морала додати и мало мишића. Но, Вашингтон се још ни тада није био вољан значајније ангажирати у Босни. Администрација је била спремна учинити дословце било што само да би избјегала изравно уплитање. ‘Било што’ је укључивало допуштење Иранцима, које иначе јавно оптужујемо за подршку тероризма, да успоставе блиске односе с хрватском владом и уз њезину помоћ почну допремати оружје у Босну. Алтернатива је могла бити само испорука америчког оружја. Без обзира што су челници администрације и сам предсједник Клинтон дубоко вјеровали како би то било морално оправдано, нитко у Вашингтону није био спреман на такав корак. Зато, када нас је предсједник Туђман питао може ли допустити Иранцима да преко Хрватске снабдијевају Бошњаке оружјем, ми нисмо рекли ‘не’. Тако се почео развијати за нас неугодан однос између Хрватске и Ирана који није укључивао само проток оружја за Босну, него и сурадњу у другим областима, а на крају је довео до појаве, не само у Босни него и у Хрватској, припадника терористичких скупина које је подржавао Иран. Такав се развој могао предвидјети па и сада служи као трајно и узнемирујуће подсјећање на једну лошу политичку одлуку," каже Рон Неитзке.
Иран је предложио Хрватској да као надокнаду за пријевоз оружја за Армију БиХ преко њезинога територија задржи трећину оружја од сваке испоруке. У Загребу су се тада припремали планови војних операција за реинтеграцију Крајине и западне Славоније које су још биле под контролом тамошњих побуњених Срба, па се таква понуда хрватским властима учинила истодобно привлачном и опасном. [98] Одлуку је требало поткријепити мишљење администрације из Вашингтону, затражено посредством Petera Galbrighta, америчког амбасадора у Загребу. Након кратких конзултација, челници администрације поручили су Galbraightu да Хрватима каже како о томе питању "није добио никакве инструкције," каже Anthony Lake, тадашњи савјетник предсједника Kлинтона за националну сигурност, на чију је препоруку усвојен овакав став.
"Нама није речено да се ради о испорукама оружја из Ирана, него из исламских земаља. Заправо, један од важних разлога због којега смо хтјели зауставити босански рат, била је намјера да сузимо простор за продор и јачање иранскога утјецаја у том дијелу Еуропе. Међутим, у тој је фази рата било важно омогућити бошњачкој страни да добије оружје, односно не препоручити хрватској влади која нам се обратила за савјет, да спријечи испоруке тога оружја преко свога територија до Босне. Били смо у тешкој дилеми. Да смо казали Хрватима - ок, имате зелено свијетло да пропустите оружје, судјеловали бисмо у кршењу ембарга Уједињених народа на увоз оружја у БиХ. Нисмо били у позицији да издамо такву инструкцију. Да смо рекли Загребу - блокирајте пролаз оружја и не дајете да оно прође у Босну, додатно би се продужило успостављање војне равнотеже на терену, угрозило би се хрватско-бошњачко савезништво и опстанак Федерације БиХ којом се та равнотежа покушала успоставити и одржати. На крају смо некако ‘изврдали’ и, гледано унатраг, немам разлога да жалим што смо наложили нашем амбасадору у Загребу да каже предсједнику Туђману како на његов упит није добио никакве инструкције из Вашингтона. Било каква друга одлука у том тренутку била би још штетнија", каже Lake. У таквим околностима су почеле иранске испоруке оружја преко Хрватске за Армију БиХ. ЦИА процјењује да је од маја 1994. до јануара 1996. тим каналом у Босну и Херцеговину допремљено око 14.000 тона оружја, вриједног између 100 и 200 милиона долара. Службеник Агенције који је имао приступ "оперативним извјештајима" о садржају пошиљки, тврди да су оне долазиле скоро сваке седмице и да су углавном садржавале пјешачко наоружање и муницију, те велики број ручних ракетних бацача и протутенковских ракета. У пратњи тајних иранских пошиљки оружја за Армију Босне и Херцеговине стизали су припадници Qods формације Иранске револуционарне гарде, који су имали искуство у наоружавању и увјежбавању милитантних блискоисточних скупина, попут шиитског Hezbollaha у Либанону. Уз њих, прво у Хрватску, а потом и у Босну, стигли су и припадници милитантних блискоисточних скупина. И док су једни одлазили с транспортима оружја у БиХ, други су почели свакодневно проматрати америчку амбасаду у Загребу, слиједити кретање њезина особља и чланова њихових обитељи. Американци, који су "зажмирили" пред иранским трансфером оружја преко Хрватске за Босну, постали су, скоро преко ноћи, метом екстремиста који су допутовали с овим оружјем, каже Неитзке.
"Био сам тада замјеник шефа наше мисије у Загребу и, када амбасадор Galbraight није био у Хрватској, обављао сам дужност амбасадора. Потпуно сам био свјестан растуће терористичке пријетње којој је била изложена америчка заједница у Хрватској. Подузели смо све кораке које смо могли како бисмо заштитили особље амбасаде и чланове наших обитељи, а осјећали смо се све више изложенима. Проблем је био у сљедећем. Да смо се обратили за помоћ хрватској влади и затражили прекид односа с Ираном, она би морала затворити ирански канал за допрему оружја у БиХ. Тада бисмо се нашли у ситуацији да сами шаљемо оружје у Босну и тако прекршимо ембарго, што још увијек нисмо били спремни учинити. Дакле, повећана опасност којој су били изложени амерички дипломате и њихове обитељи у Загребу била је на неки начин цијена коју смо морали платити због тога што нисмо тражили од Хрвата да прекину испоруке иранскога оружја за Босну. Иако је сигурносна ситуација постајала све напетија, од власти у Загребу никада нисмо затражили да подузму такво што," истиче Неитзке.
Према више извора, тек отвореним каналом за допрему оружја преко Хрватске, за само неколико седмица у БиХ је стигло око 400 припадника иранске Револуционарне гарде (пасдарани), те припадника иранске обавјештајне службе ВЕВАК (Везарат-е Ettela'at ва Амниат-е Кесхвар - Министарство за обавјештајну дјелатност и националну сигурност). Двије седмице након што су Washington и Загреб дали допуштење за почетак испорука, УНПРОФОР је извијестио о појави јединице Иранске револуционарне гарде која самостално дјелује у Босни. Неколико дана раније, Иран је за свог првог амбасадора у БиХ именовао Mohammeda Taheriana, који је раније био на служби у Афганистану у вријеме када су власти у Техерану тајно допремале оружје тамошњим побуњеницима.
Иако се у више извора ирански утјецај у БиХ у то вријеме доводи у везу и изједначава с оним који су га имали страни муџахедини и мисионари, он се ипак знатно разликује. Иранци су, најчешће као војни и обавјештајни инструктори, пружали такозвани know-how и били интегрирани у обрамбене и сигурносне структуре владе у Сарајеву. Припадници Револуционарне гарде дјеловали су углавном као војни савјетници, док су дјелатници ВЕВАК-а помагали обуку припадника већински бошњачке тајне службе – Агенције за информације и документацију (АИД), за коју западне обавјештајне службе тврде да је била одговорна искључиво Алији Изетбеговићу и његовој Странци демократске акције. У тој функцији је, чини се, био и Центар МУП-а БиХ на Погорелици, код Фојнице, у којем су ирански инструктори проводили програм обуке полицијских снага за антитерористичку борбу. Када су припадници међународних снага (Implementation force - ИФОР), у фебруару 1996., извели десант на тај центар, ИФОР и медији тврдили су како се ради о логору за обуку исламских терориста, каже Есад Хећимовић.
"У току рата и првим годинама након рата, највише се говорило о могућој иранској повезаности с тероризмом. Међутим, оно што битно разликује иранско дјеловање унутар БиХ и дјеловање раније споменутих муџахединских група је то како су једни и други сурађивали с Владом БиХ, односно с војним структурама. Камп у Погорелици је управо примјер тога. Влада БиХ је у том тренутку тврдила да је то њен камп у коме су ти странци - ирански стручњаци - били присутни као инструктори. У другим случајевима, ради се искључиво о камповима исламских војних добровољаца и мисионара, у којима су Босанци, односно Бошњаци, једино били присутни као полазници различитих религијских или војних курсева. У вријеме кад се то дешавало, војни команданти у тим подручјима уопште нису знали за те муџахединске кампове и нису ни на који начин учествовали у њима", записао је новинар Есад Хећимовић.
Нема сумње да је Иран имао и још увијек има врло конкретне интересе у Босни и Херцеговини. Када је 1978. извео револуцију и успоставио Исламску Републику, њезин оснивач, ајатолах Хомеини, објавио је како Иран "неће стати све док цијелим свијетом не буде одјекивало: ‘Нема бога до Алаха, а Мухамед је његов Посланик.’"
Попут Саудијске Арабије и Иран себе сматра лидером исламскога свијета и ширење ислама сматра својом уставном обавезом. [103] Међутим, двије земље, као и два начина практицирања исте вјере, дубоко су супротстављени. Неки Ал-Каи’ди блиски кругови унутар сигурносних служби Саудијске Арабије до данас вјерују да је управо иранска обавјештајна служба организирала убојство Abdullaha Azzama, челника муџахединског покрета у Афганистану и оснивача Ал-Каи’де. Зато, када се ради и о босанскохерцеговачкоме рату, смјештање Ирана, Саудијске Арабије, Ал-Каиде, босанских муџехедина, Армије БиХ и Америке у исти кош, посљедица је незнања и стереотипа који владају на Западу, каже Evan F. Kohlmann, аутор књиге Ал-Каи’дин џихад у Европи: Афганистанско-босанска мрежа.
"Из перспективе некога са Запада, чињеница да је нетко шија или сунија, не значи много, за њега су сви муслимани исти. Но, такав је приступ потпуно крив. Радикалне шије и радикалне суније, напросто се не подносе! Ми смо годинама опсједнуто вјеровали да су Иран и Ал-Каи’да савезници. Међутим, то никада није био случај. Једно кратко вријеме, током 1992. и 1993. они су, на неки начин, користили исте изворе. Но, управо 1993. међу муџахединима у Босни се почело ширити врло јако антишиитско расположење. То је ишло до те мјере да би појединци који би случајно исказали било какву симпатију према ајатолаху Хомеинију или некоме другом иранскоме челнику, били одмах избачени из јединице. Према Ал-Каи’диним документима из Босне, у најмање једном случају је човјек убијен хицем у главу због сумње да је шпијунирао за Иран. О дубини тога раскола и мржњи између радикалних шија и сунија свједочимо у посљедње вријеме у Ираку. Филозофију и тактику какве сљедбеници Абу Мусаба al-Zarqawija, и након његове смрти, проводе против ирачких шија, први пут су осмислили и примијенили вехабије и селефисти током рата у БиХ. Једино што тамо није било толико шија", каже Kohlmann.
Ирански утицај у БиХ на различите се начине наставио и непосредно након рата и довео до отворенога шпијунског рата са Сједињеним Државама, особито током 1996. [104] Двије су се земље у то вријеме бориле за превласт у утјецају на бошњачку страну и на различите су начине настојале придобити наклоност бошњачких челника. ЦИА тако тврди да су Иранци предали Алији Изетбеговићу најмање 500.000 долара (двије торбе са по 250.000 долара у свакој), за помоћ његовој и кампањи Странке демократске акције пред изборе одржане 14. септембра 1996. У извјештају ЦИА-е тврди се да је Иран придобио Изетбеговића и "дословце га ставио на свој платни списак." Администрација у Вашингтон ставила је до знања Изетбеговићу како иранску донацију сматра "неприхватљивом," али је касније ипак одобрила наставак раније суспендиранога, 100 милиона долара вриједног програма помоћи Војсци Федерације БиХ који је, уз остало, имао за циљ сузбити даљњи ирански утјецај на војне структуре Федерације БиХ.
Програм "Опреми и обучи", који је по уговору с америчком владом проводила твртка Military Professional Resources Incorporated (МПРИ), прекинут је крајем 1996., након што је администрација из Вашингтон тражила од власти у Сарајеву да откажу гостопримство иранским војним и обавјештајним инструкторима и савјетницима, те да смијене бошњачке дужноснике који су сматрани ‘иранским људима’
Брод с тенковима, хеликоптерима, тешким и пјешачким наоружањем и опремом данима је, усидрен испред луке у Плочама (Хрватска), чекао на истовар који је био увјетован испуњењем америчког захтјева о смјени замјеника министра обране у Влади Федерације БиХ Хасана Ченгића, за којег је ЦИА тврдила да је главни ирански човјек у БиХ. Но, и након Ченгићеве смјене, амерички обавјештајци су тврдили да је најмање један члан Владе Федерације БиХ агент иранске обавјештајне службе ВЕВАК.
За разлику од Ирана, чији су контакти и помоћ били више усмјеравани службеним каналима и намијењени министарствима обране и унутарњих послова у Сарајеву, утјецај што га је у Босни и Херцеговини у посљедњих петаестак година, на разне начине, остварила Саудијска Арабија, знатно је примјетнији и по свему судећи – дуготрајнији. Цлинтонов савјетник за националну сигурност Anthony Lake одбио је ове приједлоге јер је страховао од могућих правних посљедица таквих тајних операција уколико се за њих дозна, као и од реакције америчких савезника чији су војници били распоређени у мировној Мисији УН у БиХ, прије свих Велике Британије и Француске, које су се противиле било каквој допреми оружја у БиХ.
Хрватски предсједник Фрањо Туђман, шеф обавјештајне заједнице (и његов син) Мирослав Туђман, те министар вањских послова Мате Гранић били су против отварања иранског канала за допрему оружја Армији БиХ, углавном због неповјерења према Бошњацима, односно, муслиманима, чије војно јачање власти у Загребу тада нису сматрале пожељним. С друге стране, министар обране Гојко Шушак сматрао је како треба омогућити прилив иранског оружја јер се желио домоћи иранских ракета земља-земља, средњега домета, које би омогућиле Хрватској да нападне циљеве у Србији, у случају да Београд покуша војно одговорити на предстојеће акције хрватске војске у Славонији и Крајини. Шушков став је на крају превладао и испоруке иранског оружја за БиХ почеле су већ у мају 1994. Када Шушак, коначно, 1995. с Иранцима договара испоруку жељених ракета Хрватској, морао их је отказати, на изричит захтјев Сједињених Држава. Када је амбасадор Galbright у Загребу рекао предсједнику Туђману како из Вашингтона "није добио никакве инструкције" о могућем хрватском одговору на иранску понуду, Туђман је остао збуњен и није разумио што то значи. "Обратите пажњу на оно што вам нисам рекао," казао му је тада Galbright, јасно сугерирајући како Вашингтон нема ништа против испорука оружја за БиХ.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) August 15, 2024
Одлука администрације предсједника Цлинтона да допусти пролазак иранских испорука оружја за БиХ, постала је једна од главних тема у кампањи Републиканске странке пред предсједничке изборе 1996, а цијели је случај детаљно истражило сенатско повјеренство. Републиканци су тврдили да је администрација непромишљено допустила ширење и јачање иранскога утјецаја у БиХ. Bill Цлинтон је ипак побиједио на изборима, а једина жртва овога случаја био је његов тадашњи савјетник за националну сигурност Anthony lake, кога Сенат, због афере с иранским оружјем за БиХ, није желио потврдити као предсједниковог кандидата за новог директора ЦИА-е. Америчка политика са Ираном је од тад наставила системом вруће-хладно, тачније са дугим и интензивним сукобима између којих су повремено постизани и неки формални и неформални договори, везани за укупне регионалне односе као и на цивилни програм обогаћивања уранијума и механизме надзора у вези са тим програмом, који је на крају закључен и потписан за вријеме администрације Барака Обаме.
Наставиће се…
Извор: Правда
