Пише: Слободан Рељић
ДОК се ових дана друштвеним мрежама преноси слика како неки младић на баптистичкој цркви (у време досад невиђених сукоба енглеских „побуњеника“ у земљи коју још сматрају својом и младих муслимана, имиграната) одлама крст, сетио сам се књиге „Рат против Европе – Босна, Косово, Чеченија…“ објављене 2000.
Та се слика први пут видела марта 2004. на Косову, а ево две деценије касније – постаје, што би рекли модерни коментатори, вирална.
Вирално не мора значити ни да се догађај баш тако одиграо (то је нама вештачка интелигенција дала!), али асоцијација коју та слика производи је – реална. Сурово реална.
У онај низ „Босна, Косово, Чеченија“ уместо три тачке сада стају и земље далеко на Западу. И Енглеска је стигла до наше народне изреке „ко другоме јаму копа…“
Антихришћанско чињење на читавом Западу јесте довело до тога да се цркве претварају у биртије, свештеници залажу за содомију, неверни народ тумара…
„Рат против Европе“ – о коме се међу забринутим и људима способним да сагледавају једноставне чињенице говори деценијама – данас је свакодневица видљива и мачкама које с каквог дивана отворе једно око и гледају слуђене укућане пред екранима.
Западни европски свет се гаси као историјски играч и за собом вуче цео континет.
Биолошка и духовна инфериорност је постала – идеологија европског друштва. И некад моћна сила колонизовања света, из чега се извлачило богатство и право на утицај у свим сферама живота, сад настоји да наговара свет да се гаси заједно с њом. Самоубиство се разуме као жртвовање за „нову стварност“.
Али, то је илузија губитника. Кад би Смрт победила Живот људи би нестали. А они, ван Запада, не показују да се спремају за то.
У оној књизи коју споменух Александар Дел Вал потанко описује да је „циљ спољне политике САД искључиво одржавање америчке хегемоније, која је остала без премца након хладног рата, и спречавање настанка геоекономских конкурената, пре свега у Азији и западној Европи. Она је, дакле, великим делом усмерена против интереса европских нација“.
Ми, на брдовитом Балкану, били смо директни и учесници и посматрачи уживо двострукости процеса „ширења НАТО-а све до Русије“: „антируски народи из бившег совјетског блока, у индустријском развоју, католичко-протестантске вероисповести интегрисали су се у ‘западни свет’“, а с америчке стране истовремено се ангажују народи „исламског опредељења (Турска, средњоазијске муслиманске републике, Босна, Албанија-Косово, итд) који се употребљавају за слабљење Русије… која се ‘одгурује’ ка Азији и одсеца од западне Европе. Циљ је да се европски континет пресече надвоје и да се реактивира ‘нови хладни рат’ између пост-византијског света, некад совјетског и комунистичког истока и американизоавног запада“.
Као циљ Америке одређено је „да се између ‘Запада’ и ‘Истока’ успостави ‘ѓвоздено-крвава завеса’, те да се ‘Запад’ подигне против ‘православног блока’“.
Као Француз који разумева дубину „исламске претње“ Дел Вал поставља питање: зашто се систематски девастирају „три велике компоненете европске цивилизације – Северна и Јужна Америка (чије језгро чине САД), Западна Европа са Европском унијом и Словенска православна Европа, чије је стратешко средиште Русија – које се налазе на удару колективне претње, на различитим ступњевима, а идеално би требало да буду уједињеније него икад наспрам претње с југа, одушевљеног осветничким барјаком исламизма, спремног да се обрачуна с Европом, којој никад неће опростити што је колонизовала Дар-ал-Ислам.“
Ова већ тада развијена мисао надилази политичке баналности и није била усмаљена.
Самјеул Хантингтон, амерички геостратег, директно указује како је „главна ‘геоцивилизацијска’ претња неоспорно представљена у лику теократског тоталитаризма који представља исламизам, на који се позива неколико режима из муслиманског света, независно од њихових међусобних размирица: Саудијска Арабија, Пакистан, Судан, Авганистан, Иран, Чеченија (пре последњег руско-чеченског рата) итд“.
Да је то тачно видели смо ми лепо у Босни – кад су исламистичку владу коју је креирала Америка подржавали и Иран, и Саудијска Арабија, и Турска… И људством и материјално. И прокламаторно: Алија Изетбеговић је 1993. у Ријаду примио 93.333 долара у кешу „као награду за његово ангажовање у корист џихада“. И само су се у тој цивилизацијској тачки солидарисале. Око историјских пројектованих циљева исламске цивилизације. У свему осталом су у сукобу без помирења.
Америка јесте створила Осаму бин Ладена, али је после, насупрот прокламацијама о толеранцији и дијалогу, морала да га убија у директном ТВ-преносу јер су ти американизирани фундаменталисти, уроњени у исламски свет, дошли до тога да је њихов створитељ – „Велики Сотона“.
Ни једна опомена свих ових деценија није утицала на америчко разумевање Силе.
Сила не верује у промену док јој не пусте крв.
Ми и данас гледамо да се у Америци ништа не мења јер „америчка администрација и даље тврдоглаво води опасну происламску стратегију коју су за време хладног рата осмислили ЦИА, Пентагон и Државни секретаријат, са циљем да се ослаби совјетска Русија, због чега жале неки од највећих америчких стручњака за стратешке проблеме Самјуел Хантингтон, Хенри Кисинџер и Џозеф Бодански“.
Било је и у америчкој администрацији људи који су увиђали да исламизација антиправославног сарајевског режима нема никаве везе с званичним прокламацијама: „Ми немамо илузија… мултиетичност, коју заговара бошњачка влада, само је фасада намењена спољном свету, из једноставног разлога што мултиетничка држава има више шансе да добије међународну помоћ“, написао је у Лос Анђелес Тајмсу 6. фебрура 1994. Џорџ Кени, високи чиновник Стејт Департмена, који је 1992. због америчке политике према босанској држави поднео оставку.
Јер, било је бескрајно сумануто држати се приче о „мултиетничком друштву“ ако се може у Исламској декларацији Алије Изетбеговића, као пројекцији те државе, наћи: „Ислам ни у ком случају не може да коегзистира са другим вјерама, у истој држави, осим као краткорочно средство.“ Али Изетбеговић лично не верује у „краткорочно средство“: „У дужем периоду, након што ојачају, у којој год земљи, Муслимани имају обавезу да дођу до власти и да створе аутентично исламску државу.“
Изетбеговић јесте био кетман – као онај описан у „Заробљеном уму“ Чеслава Милоша. Пољски писац је то узимао као метафору за антицивилизацијско понашање у Источној Европи, а што су чинили неки његови сународници пред тврдим комунизмом, али је објаснио да је та појава у исламу – законитост.
Кад се Изетбеговић појављује, како је говорио белгијски новинар Мишел Колон, као човек двоструког лица – „западњачким демократама се представља као антирасиста и поборник мултиетничности, а арапским народима као борац против империјализма западњачких сила“ – он у ствари поступа у складу с Кур’аном: Алах ће ценити сваког муслимана по томе шта му је у срцу а не шта му је на језику. Муслиман има право да лаже кад се осећа угроженим због вере, па ако треба и да порекне своју веру, а чак – иако то Изетбеговић ни у сну није морао да покаже – и да исповеда веру неверника.
Не мисли ваљда неко да Американци нису знали овакве чињенице. Али, кад је њима интерес (не вера!) у питању – кетманство је и дозвољено и добро дошло. Кад се ради на подривању Словенске православне Европе – No limits!
Ако се још увек питате – а што би САД биле непријатељски постављене против Срба – можете да промените полазиште. Непријатељство према Србима је исте каквоће као и пријатељство према Муслиманима. Они се не двоуме: ови народи су само употребне стране у вечној стратегији divide et impera како је завађање на смрт својих противника описивао Јулије Цезар.
Ми смо ту смешни, али смо углавном и немоћни. Али Европа… Европа би морала бити озбиљније постављена. Али није. И у изгледном периоду неће бити. Данас би се могла писати још уверљивија књига под оним старим насловом Рат против Европе, али би се Босни, Косову, Чеченији могла додати Украјина, а у изгледу су и Молдавија, Јерменија…
Муслимани широм света, очигледно, постају све уздржанији пред Великим Сотоном, а Бошњаци и Албанци се на том питању не могу похвалити ни у вицевима. Њима Запад вазда налази „грађанске лидере“, који су толико испразни да никако не могу да стану у кетманство Великог Алије. Они су само потрошни материјал „америчког националног интереса“. И на сав глас обавештавају да су они и срећни због тога.
СЛОМЉЕНО КРИЛО ОДБРАНЕ УКРАЈИНСКЕ АРМИЈЕ: Руси сада упадају у велико упориште (МАПА)
Извор: Sveosrpskoj.com
