Пише: Петар Давидов
Коментар о „салонским експертима са троседа“
У списак пропагандних техника намењених за дестабилизацију унутрашњег поретка, реда и мира у друштву противника, несумњиво спада и стварање и ширење панике, страхова и гласина.
Сложићете се, да је, на фронту, много лакше, ратовати против непријатеља који није сигуран у снагу своје позадине. Зато се и стварају свакојаке организације које се буквално баве сејањем панике.
Зато се, такође, појављују и „салонски експерти са троседа“, који са паметним изразима лица промишљају катастрофално стање, Русије на фронту. Исти такви добро плаћени „експерти“ говоре и о предстојећој катастрофи Русије са екрана, у ТВ емисијама и на „демократским дебатама“.
Резултат је увек исти: ако верујете свему што се у информациони простор убацује споља, одавно би требало да посипамо главу пепелом, седимо у кострети и плаћамо ратне репарације. Ово кажем у контексту како европски медији сада говоре о томе како Русија решава „проблем у Курску“.
Понегде злурадо пишу да су украјинске трупе већ, ако не у Владивостоку, онда сигурно у Москви. Пријатељски настројени медији изражавају саучешће Русији. Али скоро сви су подлегли управо паници.
Ово је већ виђено и добро нам је познато. Узмимо, на пример, Наполеонов поход на Русију 1812. године. Од ура-патриотских узвика тадашњих лежерних експерата са троседа, месец дана након почетка рата није остало ни трага, у аристократским салонским експертским тимовима тада је такође владала паника. Проклињали су цара Александра, псовали Кутузова, презирали Барклај-де-Толија. Треба напоменути да је тада, Наполеон ипак дошао до Москве и заузео је – руска војска је ради избегавања нових губитака одлучила да напусти град. Да је тада постојао интернет, плашим се да би се већ појавиле вести да је Русија нестала са карте света.
Али војна и стратешка мудрост војсковође Кутузова довела је до тога да је, боравећи у руској престоници нешто више од месец дана, Наполеон срамотно побегао из ње – а Руси су испратили драгог госта чак до Париза. Да ли би се Французи могли истерати из Русије да су руске војсковође тада слушале хистеричне узвике тадашњих „салонских експерата“? – велико је питање.
За панику се током Великог отаџбинског рата (1941-1945) – стрељало по кратком поступку – казна је била строга, чак и сурова, али, изгледа, и неопходна. Не може војник да ратује ако му са свих страна вичу: „Све је пропало!“ Народ не би могао даноноћно да ради у фабрикама и погонима, да обезбеђује фронт свиме што је потребно за победу. Не би Руси и том приликом, још једном стигли до Берлина да су себи дозволили да подлегну паници.
Иста ствар се дешава и данас: упркос паничним гласинама, које се активно шире, Русија мирно наставља да води рат против нацизма. Судећи по томе како се помера линија фронта на Донбасу и у Курској области, Русија добија рат и побеђује. Погледајте извештаје правих, а не набеђених експерата, погледајте колико је уништене нацистичке технике, колико заробљеника – ствари нису ни приближно онакве каквима их представља отворено непријатељска пропаганда.
Сачувати спокој не значи не радити ништа. Наравно, понеко би веома желео да Русија безглаво и неосврћући се реши све проблеме једном и заувек. Али једно је лична жеља особе са брзоплетим карактером, склоне исхитреним и не баш мудрим закључцима, а друго је сурова стварност. Својевремено је управо захваљујући способности да се чека, како ми се чини, успешно завршен рат на Кавказу, и данас се чеченски борци заједно са Русима боре против нацизма у Украјини. Исто важи и за повратак Крима под окриље Русије: бити смирен и спокојан, понављам, не значи, ништа не чинити. Исто то се, по мом мишљењу, односи и тужне догађаје данашњег времена. Паника увек делује против човека. Хајде да јој не подлежемо. Мир и спокој, само мирно и спокојно – до коначне победе!
Извор: Правда.рс
