Пише: Митрополит Иларион (Алфејев)
Рај није место, колико је заправо стање душе. Тако да ад представља страдање које је заправо немогућност људске душе да воли и да буде причасна Божанској светлости. Са друге стране, рај је блажено стање душе, које произилази од изобиља љубави и светлости, са којима искрено и у потпуности сједињује онај ко се налази у заједници са Христом. Томе не противрече ни описи раја, као некаквих места са разноразним „просторијама“ и „дворцима“, јер су све то само покушаји, да се људским језиком опише оно што је недостижно и што превазилази људски ум.
У Библији „рај“ је врт у који је Бог поставио човека. Исти онај назив је кориштен и у древној црквеној традицији, приликом описа будућег блаженства људи, који су искупљени и спасени захваљујући Христу. Назива с ејо и „Царством Небеским“, „животом будућег века“, „осмим „, „новим небом“ и „небеским Јерусалимом“. Свети Јован Богослов каже: И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видех Свети град, Јерусалим нови, где силази са неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће са њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што седи на престолу: Ево све чиним новим…Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота…И одведе ме у Духу на гору велику и високу, и показа ми Град, свети Јерусалим, који силази с неба од Бога, и који има славу Божију…А храма не видех у њему, јер храм је његов Господ Бог Сведржитељ и Јагње. И Град не потребује сунца ни месеца да ту светле, јер га слава Божија осветли и светлост је његова Јагње. И народи ће ходити у светлости његовој, и неће ући у њега ништа нечасно, ни који чини гадост и лаж, него само записани у јагњетовој Књизи живота (Отк 21, 1-6; 10-11; 22-24; 27). Ово је уједно и најранији опис раја који срећемо у хришћанској књижевности.
Читајући све описе раја које је могуће пронаћи у агиографској и богословској књижевности неопходно је имати у виду да већина писаца Источне Цркве говори о рају који су видели и у којем су били, захваљујући сили Светог Духа. У свим је наглашено да земаљске речи могу пренети тек мали део свих небеских лепота. Разлог је тај што су оне „неописиве“ и што надилазе људско схватање. У Библији се помињу и „многи станови“ раја (упор. Јн 14, 2) које је могуће схватити као разне степене блаженства. По речима Светог Василија Великог, Бог ће једне наградити великим почастима, а друге мањим, због тога што „се звезда од звезде разликује у слави“ (1 Кор 15, 41). Узимајући у обзир чињеницу да су „многи станови“ код Оца, Он ће једне упокојити у почасном и високом стању, а друге у нижем. За свакога ће његов „стан“ бити највиши степен блаженства који може постићи, а који одговара његовом земаљском животу и чињеници колико је био способан да се кроз њега приближи Богу. Свети Симеон Нови Богослов наглашава да ће сви светитељи који се налазе у рају, видети и знати једни за друге, док ће Христос видети и испуњавати све.
Бог је основни и једини извор блаженства за људе у царству небеском. О томе Свети Григорије Ниски каже следеће: ви и у садашњем веку живимо на различит начин, узимајући учешће у различитим стварима, као што су: време, ваздух, место, храна, , одећа, сунце, светлост и многим другим које су неопходне за животом, од којих нити једна не представља Бога. Блаженство које од нас очекује, нема потребу низачим од овога. Као замена за све то, за нас ће бити Божија природа, која ће се раздавати према потребама тог живота…За достојне, Бог је и место, и дом, и одећа и храна, и пиће, и светлост и богатство и царство…Онај Који је за све, Тај и јесте у свима (уп. Кол 3, 11)
Након свеопштег васкрсења Христос ће Собом испунити сваку људску душу и сву творевину, тако да ништа неће остати ван Христа. Све ће се преобразити и засијати, изменити се и преобразити. То и јесте непролазни „невечерњи дан“ Царства Божијег, „вечна радост, вечна Литургија са Богом и у Богу“. Све оно што је сувишно и привремено, све потребне ситнице из свакодневног живота и постојања ће нестати, док ће Христос царствовати у душама људи које је Он искупио и у преображеном Космосу. То ће бити коначна победа Добра нас злом, Светлости над тамом, раја над паклом, Христа над антихристом. То ће бити коначна пропаст смрти. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле победа? (уп. Ос 13, 14) А Богу хвала, који нам даде победу кроз Господа нашег исуса Христа (1 Кор 15, 54-55; 57).
(Из књиге – У шта верују православни хришћани)
Извор: Чудо.рс
