Пише: Мухарем Баздуљ
По некој чудној коинциденцији, баш негде око Видовдана ове године, по сарајевским и босанскохерцеговачким порталима објављена је вест о томе да је Република Аустрија од сарајевске општине Центар купила зграду у којој се већ тридесетак година налази аустријска амбасада. Доскоро је плаћана кирија, а некретнина је сада у власништву Аустрије. То је много лепа грађевина, у строгом центру града, на ободу Великог парка, директно преко пута зграде Председништва Босне и Херцеговине. У контексту локалне дневне политике, то је изазвало неки мали интерес, али прича о тој згради је много занимљивија из културолошке, него из дневнополитичке перспективе.
Наиме, старе Сарајлије дотичну грађевину и данас називају Кучерина вила. Хуго Фрајер фон Кучера био је у првом делу аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине десна рука Бењамина Калаја. Име и презиме Бењамина Калаја припадају општем знању просјечно образованих Срба, док је за Кучеру мало ко и чуо. А не би требало да је тако. Јер Кучера има врло занимљиву везу, макар и донекле индиректну, са једном од најважнијих тема српске књижевности у последњој четвртини двадесетог века.
„Хазарски речник“ Милорада Павића катапултирао је тему Хазара у контекст глобалне уметничке сцене на крају двадесетог века. У контексту историје, Хазаре је годинама раније у фокус пажње светске јавности вратио Артур Кестлер са књигом „Тринаесто племе“. У тој књизи, Кестлер износи храбру и помало радикалну хипотезу по којој Јевреји Ашкенази нису потомци Семита, него Хазара. И он сам као практично јединог правог претечу те тезе наводи Кучеру.
Валеријан Жујо, можда и најбољи савремени познавалац прошлости Сарајева, о Кучери пише овако: „Имао је изузетно успјешну каријеру, био је оријенталист. Завршио је Оријенталну академију у Бечу и био је одличан познавалац источних језика. Чак је у Сарајеву за вријеме свог службовања фасцинирао наш свијет познавањем оријенталних језика, али и шеријатског права за које је био експерт. Наша овдашња улема би се снебивала када би он почео тумачити одређена питања. Дакако да је са средином у којој је радио, поготово бошњачком, помало кокетирао и у томе је био изузетно вјешт, али ваљда је све то спадало у опис његове дипломатске мисије”.
Време које је провео у Босни и Сарајеву, Кучера је користио и тако да оствари снажан утицај на путнике са Запада. Један од тих путника био је и специјални дописник лондонског „Тајмса“ Хари К. Томсон који је у Сарајево дошао у љето 1896. На Кучерину препоруку, он одлази да прави репортаже из сјеверозападне Босне, из Бања Луке и околине. Он је тамо био фасциниран чињеницом да је Отоманско царство још прије Бечког конгреса прве прагове жељезнице у Босни и Херцеговини поставило између Бања Луке и реке Саве. Томсон је свестан да је то био дугорочни циљ спајања Европе са Медитераном преко Новопазарског санџака и Косова. Пре непуних стотину и тридесет година он пише дословно овако: „Око 60 миља трачница положено је између Босанског Новог и Бања Луке, а слична деоница изграђена је и у Македонији, између Солуна и Митровице на историјском Косову, пољу косова у Старој Србији. Та пруга је грађена с намером да чини део система турских железница кога је требало да изведе барон Хирш, али који никад није завршен. Једног дана, надамо се, веза између Бања Луке и Митровице ће се остварити; био би то далеко најближи пут до Индије“.
Подсетимо, ово је 1897. година, ово је књига објављена у Лондону, где угледни енглески аутор, из перспективе Енглеза призива да се што пре оствари железничка веза између Бања Луке и Митровице. То је најкраћи пут до Индије, то је интерес целог Запада.
Прошло је скоро пуних тринаест деценија; шта се променило? Копнени пут до Индије и даље је јако важан, а и даље би најкраћи био ако се ради по дијагонали Бања Лука – Митровица. У време кад је Отоманско царство први пут замислило ту комуникацију, између Бања Луке и Митровице није било (међу)државних граница. То је увек нешто што олакшава комуникацију. Данас, нажалост, у планирању путовању на релацији од тих петстостињак километара, најпре треба имати у виду броју пунктова на којима се проверавају путне исправе.
Ипак, још увек је могуће путовати од Бања Луке до Митровице кроз крајеве у којима (доминантно) живе Срби, а и то је, чини се, врста (симболичког) јединства која некима смета. Било како било, нека једиства су трајнија и жилавија од неких других. А пут који веже Индију и Европу такође остаје важан, данас можда обостраније него у деветнаестом веку.
Прочитајте ОВДЕ нови ауторски чланак Цвијетина Миливојевића
Извор: Косово Онлајн
