Најновије

Душана Микља (интервју): Људи које власт није променила издвајају се јединственом људскошћу

Вулкан издаваштво је објавило нову књигу прослављеног путописца Душана Микље "Галерија: Затворено због пописа", која се насловом издваја од свих осталих у Микљином богатом књижевном опусу. Имали смо част да са овим великаном разговарамо о његовом роману и сазнамо шта се крије у пишчевој галерији.

Фото: Милош Вучићевић

Шта за Вас представља улога галеристе?

Галериста је у овом роману особа која бира, боље рећи, одлучује која ће слика бити изложена. Важно је да се зна како је овде реч о сликама које су описане речима. Које су независно од тога поређане као у свакој галерији. У овом случају, ипак, на јединствен начин као ликови и предели који несумњиво постоје али не као насликани, већ као описани и доживљени. То поставци Галерије даје донекле енигматичан карактер јер изложене слике нису у еснафском смислу произашле из кичице сликара већ из пера писца у улози галеристе.

Галерију сте поделили по сегментима, како сте бирали ко ће се наћи унутар ње?

Поглавља романа, у овој прилици просторије Галерије, угостила су различите ликове и исто тако различите пределе. Повинујући се жељи да изложба буде што свеобухватнија Галериста је понудио гостопримство људима које власт није променила, крунисаним главама, владарима и државницима, бунтовницима, онемоћалим моћницима позајмљеним из Музеја воштаних фигура, митоманима, манијацима и манипулантима, пределима одбеглих са сликарског платна, топографији православља, мистерјама, зачинима и мирисима, сликарима најзад различитих опредељења од реалиста до надреалиста који су где год је то било могуће довођени у везу са изложеним сликама.
Иако је, како из овог прегледа произилази, присутна намера излагача да што више ликова уврсти у Галерију, видљива је његова наклоност према онима којима је у изложбеним просторијама доделио почасно место. То су на првом месту људи које власт није променила. То опет упућује на то чиме се у свом избору Галериста руководио. Биле су то личности које су се издвајале јединственом људскошћу али такође и мање пожељним својствима. Биле су по нечему изузетне.

Предворје галерије посветили сте онима које власт није променила. Постоје ли такви људи и по чему се издвајају од других?

Свакако да постоје али су на жалост малобројни. Како је већ неко рекао да је много праведника не би Исус био једини.
Поменуо сам већ да се људи које власт није променила издвајају јединственом људскошћу. Уз њу ваљда иде и скромност и честитост, некористољубивост и посвећеност општем добру. Па окренимо се око себе. Нема таквих баш много.

Кога бисте издвојили од крунисаних глава и владара и државника који заслужују да се нађу у галерији?

У романсираној Галерији сам издвојио италијанског председника Пертинија по невероватној смерности али и кочоперности. Када сам у једној прилици затражио интервју обратио сам се, какав је и обичај, Уреду за штампу у председништву. Начелник тог одељења ми је поручио да причекам. Недуго потом чуо сам „овде Сандро“( Пертини). Знајући колико је овде тешко да се дође и до председника општине нисам могао да верујем да се јавља лично председник. Такав је човек био и када је терористима из „Црвених бригада“ понудио да уместо неког отетог судије узму њега за таоца. Да једва чека да тим „младим магарцима извуче уши“.

Герилац и песник, потоњи председник Анголе Агостињо Нето ме је задивио када је одговорност за непромишљеност у једном интервјуу великодушно преузео на себе. Није то била мала ствар. Помислите само. На једној страни непознати новинар. На другој светски познати државник.

Ловца на нацисте Симона Визентала сам замишљао у потпуности другачијим од оног у стварности. У свом уреду у бечкој уличици Зелцторгасе домаћин је више личио на књиговођу него на неустрашивог борца који је смрсио конце Ајхману. Да и не говорим о нереду разбацаних књига и фасцикли који је неодољиво подсећао на хаос из кога је Свевишњи створио свет.

Шта се крије у галерији, иза великих врата где се не може ући без кључа?

Ништа није закључано. Можда само изазовно садржано у чуђењу како се Пикасова слика измучене жене која пегла нашла у истој просторији са мајчином шиваћом машином марке Wилсон која нас је отхранила. Па одговор је једноставан. Слике у Галерији нису поређане по статусној вредности већ по осећању које побуђују. У том смислу слика шпанског сликара у Метрополитен музеју у Њујорку ништа није вреднија од шиваће машине марке Wилсон која се и дању у ноћу чула у сиротињском крају Београда-Хаџипоповцу
 

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА