Пише: Цвијетин Миливојевић
Приводило С(ј)еверину. Док се саветница председника Републике дичи документарцем на исту тему (Сребреница).
После три и по деценије, оде Вук. Курјак. Вуко. Вукосав. Вукашин. Вучина. Вучићев Вучко...
Вуле, тј. Вулин признао да је сам, „по закону и савести“, а да није обавестио Врховног Вулета, правио спискове на које је турио и Севе, али и глумца Штукана и ону Селму Бајрами и сличне, но некако заборавио да придода Шолца, на пример, а пропо Резолуције о геноциду у Сребреници.
Храбри грађанин Србије, Хрват из Бачке, Томислав Жигманов, из потаје, осуо, гледе „случаја Севе“, паљбу по медијима који „прилике грађанима хрватске националности у Србији чине тешко подношљивим“, али министар за људска и мањинска права и друштвени дијалог у српској влади, ни реч протеста не упути колеги допредседнику те владе, Вулету Другом. Ах, да, тај министар се, замислите, зове исто као и онај грађанин Жигманов – дакле, Томислав Жигманов.
Стиже нам и Макрон да види шта би још могао да нам ували у пакету са тзв. француско-немачким споразумом: оли нуклеарни отпад, оли „рафале“, оли непостојеће нуклеарне реакторе... а ми живи нисмо од радозналости, јер и даље „волимо Француску, као што она – не воли нас“.
. . .
"Посао је опозиције да критикује власт, а не власти да критикује опозицију." – рекао је заменик председника најјаче опозиционе странке, у емисији „Око“, на Јавном сервису, 7. децембра 2011. године. Тај што је то тада казао зове се Александар Вучић.
Уочи оних октроисаних, нелегитимних, али и нелегалних избора који су, пре четири године, одржани после истека уставног рока, пошто је, пре тога, на неуставан начин, проглашено ванредно стање, а назови изборна кампања протекла у колективној изолацији због пандемије короне – поставио сам (15.5.2020) реторско питање: „Прети ли нам Закон о преносу овлашћења?“
Учинило ми се тада да нам, после силних „лекс специјалиса“, следи један баш велики „посебни закон за господина Посебног“ који ће, коначно, заковати, зацементирати, легализовати дугогодишње противуставно стање, те тако и и формално озаконити преношење свих тих и стотине и стотине других законодавних, извршних, правосудних и иних овлашћења на онога код кога она стварно већ и јесу!
„Литијум (који) нема алтернативу“ само је убрзао потребу доношења онога што се, у правној и политичкој историји немачке државе, памти као: "Закон о поправљању стања народа и државе". Или, у оригиналу: "Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich". Скраћено: "Ermächtigungsgesetz" ("Закон о овлашћењу").
Што се Србије под Врховником тиче, нечији лични, групни, нејавни интерес се, у много примера, већ легализовао и подвлачио под "највиши национални и државни“, тј. јавни интерес. Од "Закона о утврђивању јавног интереса и посебним поступцима експропријације и издавања грађевинске дозволе ради реализације пројекта Београд на води" до најновијих, сурчинског „Експоа“ и јадарског литијума, који су дефинисани као пројекти од посебног интереса за све грађане Србије?!
Како је, 1933, донет "Ermächtigungsgesetz"? Пошто је, за само месец-два, обезбедио подршку команде војске, новопечени канцелар коалиционе владе Адолф Хитлер је, да био преузео комплетну власт, захтевао нове изборе, а председник Хинденбург их је расписао већ за 5. март те 1933. Током изборне кампање запаљена је зграда парламента („паљење Рајхстага“); Хитлер убеђује председника да је реч о великој комунистичкој завери, због чега је, по члану 48. Устава, проглашено ванредно стање (Декрет о пожару у Рајхстагу), што је влади давало огромна овлашћења у случају њене "процене" да су угрожени јавни ред и мир. „Декрет о пожару“ је ограничио грађанске слободе, право окупљања, слободу штампе,; полиција је овлашћена да, на неограничено време, притвара људе без налога и оптужнице, док је све пратила убитачна пропаганда и организована "спонтана подршка јавности и грађана" овим мерама.
Упркос свему, Хитлерова Националсоцијалистичка партија осваја (само) 43,9 одсто гласова, тј. 288 посланичких мандата; социјалдемократе 125 итд.итд, па чак и комунисти 81 мандат, али су они, нпр, елиминисани тако што су - позвани да "не користе мандате"!
Већ 24. марта 1933. у Рајхстагу је, са 444 гласова "за" и 94 "против", усвојен Закон о посебним овлашћењима, као амандман на Вајмарски устав који је омогућио Канцелару да усваја законе — чак и оне законе који крше устав — без сагласности председника Немачке или Рајхстага! У ходу су се "спонтано" изоглашавале и разноразне "Струке". Рецимо: Немачки лекари су се, са свог конгреса у Визбадену, априла 1933, акламативно захвалили канцелару Хитлеру - "Спаситељу Немачке"! Подршка је стизала и од западних партнера, од Британаца, па на даље.
Социјалдемократска партија и још неки су експресно забрањени, друге странке су се самораспустиле, тако да је већ од 14. јула 1933. Немачка постала једнопартијска држава у којој је Националсоцијалистичка партија озакоњена као једина легална странка. Закон о посебним овлашћењима је служио као правна основа за легализацију диктатуре.
Само пет чланова имао је овај закон. Прописивао је да закони које донесу канцелар и влада не подлежу сагласности парламента, а канцелар је добио овлашћења да сам доноси законе и буџет, води унутрашњу и спољну политику, без сагласности и контроле парламента, док се влада, у спровођењу своје политике, није морала држати устава!
На изборима 1933, 1936. и 1938. нацисти су се "такмичили" сами са собом, а украс су им чинили "независни" сателитски "противкандидати".
Закон о овлашћењу, иако првобитно орочен на само четири године, остаће на снази све док Хитлеру, вољом Црвене армије, није превремено, насилним путем, окончан канцеларски мандат.
. . .
Чим неко најави неки протест на улици, вучићоидни фронт ургентно „открије“ припрему неког новог атентата на Врховника! Било их је, до сада, већ озбиљан двоцифрен број, а рачунајући и све оне анонимне „заверенике“ са друштвених мрежа, вероватно и неколико стотина, с тенденцијом да ускоро буде оборен и Кастров рекорд од преко 600 атентата. Додуше, за 57 година његове владавине.
Ја се с тим не бих никада не бих шалио, али, нажалост, када је о нашем примеру реч: нити једне оптужнице, нити једног осумњиченог, а камоли оптуженог или осуђеног за те наводне гнусне намере, до сада, у ових осам година, није било...
Промотер волонтер РТ-а се мало више преспиновао, покушавајући да фокус пажње са антилитијумског расположења већинске Србије, премести на неке друге теме, па је једног јутра оптуживао неког Шолака да жели да га убије, а већ следеће вечери лагао да претходног дана није тврдио то што је тврдио.
А своме бирачком телу, преко ружичастих ТВ наочара, показивао трицепсе: „И ја идем директно да се суочавам са проблемом. И зато ћу ускоро канцеларију председника да преместим на запад Србије, макар седам дана, и да разговарам са људима директно, у сваком месту, на сваки начин. Јер само директним разговором можете да чујете од људи нешто. Ми знамо да меримо расположење народа. И мења се и расположења народа, јер добар део људи види да су били лагани и обмањивани, да ћемо рогове да добијемо, да ћемо да имамо по две главе, да ћемо да пијемо наранџасту воду. И полако, то је процес који је дуг. Али. ево, да вас обавестим да се и то мења, и то се значајно мења, и тек ће да се мења!“
А том непоштовању председника Републике према највишем правном акту земље и грађанима чије би државно и грађанско јединство јединство требало да одражава, сведочимо из дана у дан. Гледамо годинама како се Музеј кнеза Павла (зграда Председништва на Андрићево венцу), РИК у Краља Милана и Народна скупштина, као панцир-кошуљама, од потенцијалних демонстраната „штите“ металним оградама обученим у државне заставе, па кад их ветар обори, онда се, онако поцепане, прљају у блату, а комуналих служби нигде да их усправе. „Пинк Пантер ти-ви“ се, превентиве ради, у страху од кокошијих мућака, кад год неко припрети неким протестом, експресно заогрће у државни барјак, испод кога вири подигнути средњи прст гдекоје старлете или голишава ти-ви руководитељка са позадином у виду две, у чвор везане, српске заставе. К'о на бранику српства то ружичасто чудовиште – Боже ми опрости – да је?!
Џаба закон о употреби државних знамења. Јер, ако може председник свега овога овде што је и што није да се, у тренутку док Генерална УН-а усваја Резолуцију у Сребреници, снужден, али препоносан, облачи у српску заставу за потребе фото-сешна који му ради насмејана „пиарка“ – „а што не би(х) могло“ да то уради и свако коме се прохте.
Док самозвани врховни командат, у касарни која носи име Змаја од Авале, војводе Васе Чарапића који је, 1806, погинуо предводећи устанике у јуришу на Стамбол капију, у фармеркама, раздрљеној кошуљи и патикама, обилази јединицу постројену у његову част.
И док, на другој страни, постројава тзв. научну заједницу или оно што је од ње пристало на такво понижење, мобилишући знанственике у фронт за копање литијума по сваку цену, упозоравајући их да је то њихова грађанска дужност јер је држава улагала у њих. Да пропагирају копање литијума, сад и одмах, и по сваку цену, а за немачке бабе здравље?! За сваки случај, Државна Промиџба је обнародовала формирање специјалне „гонго јединице“ под називом: „Копаћемо!“
И, да, још један вук – ово је „Вучје време“ - Вучел(а)ић је обавио задатак који му је издала Врховна Вучја Команда: ФК „Партизан“ је, од Велике Госпојине, после осам година мрцварења, и коначно, мртав...
. . .
После „Закона о овлашћењу“, за претпоставити је да ће Врховна Тајница, уместо оне заробљене или украдене петиције са 38.000 потписа грађана за забрану ископавања литијума, на дневни ред парламента ставити предлог нечега што би личило на Хамурабијев законик.
То је онај клинописни месопотамски законик из 1754. године пре нове ере који се приписује краљу Хамурабију, седмом владару Аморијске династије древног Вавилона. Састојао се од 282 одредбе, са санкцијама прилагођеним талионском (lat. talio – одмазда) принципу „око за око, зуб за зуб“, где се починиоцу казна одмеравала на основу штете коју је он нанео оштећеном.
У уводу закона законодавац, подразумева се, тврди да су му директно богови наложили да влада народом и донесе тај законик, „да прибави важност праву у својој земљи, да истреби поквареног и неваљалог, да спречи моћнога да угњетава слабога". На рељефу, пре самог текста на камену, приказан је Хамураби како стоји пред богом правде Шамашом који седи и предаје му законик.
Гледано из данашњег угла, позитивно је то што је Хамураби трајање дужничког ропства ограничио на „само“ три године. Али, тадашњим аршинима мерено, за оно што се све у данашњој Србији сматра „вербалним деликтом“, уследило би – одсецање језика. А онај ко би вас евентуално лажно оптужио или неистинито сведочио – а што би било доказано „божјим судом“ (ордалијом) – као нечастан човек, био би „кажњен“, тек, шишањем.
Иначе, и Хамурабија је, врло логично, „послао и позвао сам Бог“. У предговору законика, Хамураби каже: „У то доба, богови Ану и Енлил, да бих се изборио за добробит људи, зазваше ме именом мојим Хамураби, мене, побожног владара, пуног страхопоштовања према боговима, да учиним да правда превлада на земљи, да уништим развратне и зле, да спречим јаке да науде слабима, да се као бог сунца, Шамаш, винем изнад људи и обасјам земљу."
Професор геополитике Срђан Перишић пише да је, у државама под неоколонијализмом, попут Србије, једини задатак домаћих елита - управљање земљама у корист глобалних компанија, и у корист САД и земаља Запада који војно штите те компаније. Он тврди да је „Рио тинто“, током рударења по Латинској Америци, Африци и Азији, користио политичку и војну заштиту Велике Британије и САД, те да ће, у случају литијума у Србији, користити заштиту ЕУ, Немачке, Француске и Британије. С обзиром да ово изгледа као врло реалистична садашњост Србије, онда никако није немогуће да се и у нашим будућим законима „преслика“ онај Хамурабијев талион: Ако би неко био оптужен за враџбине (рецимо, да „баја“ нешто против ископавања литијума), био би (завезан!) бачен у реку, а једино ако би тај, неком срећом, ипак успео да исплива – тек то би био ваљан доказ да је невин.
Остале текстове Цвијетина Миливојевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
