Небојша Јеврић: Очева секира

03-08-2024 14:30 Став Преносимо

Пише: Небојша Јеврић

У малом селу изгубљеном у херцеговачком кршу живио је Тодор са женом.
Имали су само једну ћерку .Остала деца су помрла ко мала.
Николија је то мало земље И винограда што су имали сама радила ,док јој није поодрасла ћерка Госпава. Онда обе.
Тодор је по ваздан са комшијама пио лозу. И водио водио високу политику.
Отпухну би дим а онда се упитао више за себе:
“Мили боже ко нам уби Лесандра краља!”
Први његов комшија Дутина, млађи од њега десетак година, неожењен, савраћао са флашом ракије готово сваки дан.
Пушили су, пили и мезетили прља, сира из мешине.
“Што се не жениш Дутино?” упита га ко случајно један дан Тодор.
“Коју ће ме узет. Без мала и земље,а и четрдесету сам пертурио!”
“Даћу ти ја ову моју Госпаву.”
Кад се Госпава врати са бурилима пуним воде, конопцима везаним за не јаке плећи отац јој саопшти да је испрошена за Дутину.
Госпава је тек пропупила, ватрена погледа, и вазда насмејана. Имала је кику до појаса коју је у плетеницу плела. Док је радила на њиви увек је певала.
Мајка закука. „Зар за овог пјана и бездомника“
Тодор је сподби за косу па главом о под. Ту пред Дутином и Госпавом.
“Обећана”
Сутрадан је одведе Дутина у своју кућу покривену каменим плочама.
Таст и зет наставише да пију сваки дан. И ћуте. Само би се Тодор понекад упитао:
“Мили боже, ко нам уби Лесандра краља!?”
Дође Осма офанзива. Да се у Банат сели.
Са оно мало сиротиње кренуше И двије козе кренуше Дутина. И Госпава за Банат.
Код Дутине су за време рата срћали партизани па је био међу првим на списку.
У Банатском великом селу добише кућу, земљу,краву.
Дутина настави ко што је научио.
Само што је сад пио у сеоској кафани и по ваздан играо домине.
Кад би се последњи из кафане вратио кући заспао би ко заклан. Ко да жену није ни имао.
Друге године поче стомак да му отијече. Доктори рекоше :”Цироза. Прекасно”
Оста Госпава удовица.
Млада, једра, вриједна, пола села је на њу поглед бацало. Земље доста. Четири краве држи. Могло би се и нешто пара наћи.
Пролазиле су године а она никог не погледа.
Била је удовица тридесет година.
Онекуд из Лике дозлопута бјежећи од неког непочинства у “Пензионерски дом” конобар .
Бескућник И пропалица. Коцкар. Сваке ноћи је са гостима шлаге играо.
Неко му је насочи. И поче око ње обигравати све док се једног дана код ње не пресели.
Жељна миловања која је годинама сањала предаде му се Госпава.
А Ликота је био искусан и вјешт женама.
Закаснела љубав је пролепша И подмлади. Одоше у град да купе за њу хаљине.Процвета. Узеше и кола.
Али Ликота настави по старом. Прво оде готовина што је спремила да нову кућу озида. На коцкарске аутомате што су тек стигли у село. Онда поче на рачун њеног да се задужује.
Зеленаши отераше трактор И кола.Онд једну,другу,трећу краву.Кад дођоше по четврту Госпва неда.
Ликота је сподби за косу па главом о под.
Другог дана дође Госпава у милицију да се пријави.
“Убила сам мужа на спавању. Очевом секиром.”
Било је то све што је у мираз од Тодора добила.