Правда

Пише: Цвијетин Миливојевић

Министар здравља Тај и Тај замолио грађане да не наседају на непроверене приче о литијуму и, у ту сврху, „оформио најстручнији медицински тим“ у коме, случајно или не, половину чланова чине потписници подршке Врховнику „за било шта о било чему да он одлучи“?! По принципу, ако разбијеш топломер – онда немаш температуру. Као што је један од Врховникових претходних министара пољопривреде „вишак“ афлатоксина у млеку решио тако што је, својим потписом, чак десет (10!) пута повећао „дозвољену количину“ те отровне супстанце. 
Пошто је Врховникова Тајница, привремено на позицији спикерке највишег законодавног и представничког тела, уместо свог наследника на месту председника РИВ-а (најважнија институција извршне власти), најавила „мултидисциплинарни тим“ Владе за пројекат „Јадар“?!

У функцији шефице београдског одбора Ес-ен-еса објаснила је и то да ће се тај тим бавити, под један, здрављем грађана (да, по њеном мишљењу, „најбољи доктори у Србији одговарају на све теме које се покрећу у јавности и да одговарају на сво оно ширење панике које свакодневно виђамо и на протестима и у појединим медијима“). Други део тима, бавиће се пољопривредом, енергетиком и заштитом животне средине, а трећи економијом и економском користи (од литијума) за државу.

Врховни (пропагандни) штаб је командовао генералну узбуну, тврдећи да је „у пуном јеку специјална медијско-политичка операција чије је крајњи циљ рушење председника Србије, осмишљена и креирана у једној западној амбасади која јој је дала и злокобно кодно име "Пад зида“, а у коју је умешан и врх Ес-пе-еса и хејтерска опозиција око Новог Де-ес-еса".
Наводно је забележено и прво антилитијумско илегално ускочко окупљање око котлића са рибљом чорбом, негде на обали Дрине, подно „слободних српских планина“, уз учешће једног посланика и директора „Србијашума“ са листе Ес-пе-еса.

Али, не лези враже, закључио је Врховнику најомиљенији таблоид, иначе Гинисов рекордер по броју откривених завера против председника, литијум и РТ су били само повод – „циљ је да се сруши Вучић“. А тиме и да се се заустави напредак и, наравно, сруши и Србија. Јер, као што се зна, никада у историји није било, нити данас има, нити ће у будућности бити Србије, без садашње њене власти!

Промпто је улагивањем одговорио шеф Политбироа КП СПС: „Нисмо и нећемо никада, Тита ми, да радимо против тебе, драги неприкосновени Вођо, у тренутку док ти водиш крсташки рат у потрази за нашим Светим гралом, Светим српским минералом литијумом!“ 
.   .   .
Чему све то и и за које (немачке) бабе здравље, ако имамо „највише“, чак и немачке, тј. не немачке него Шолцове, гаранције, који, пак, има гаранције „Рио тинта“, за кога, опет, гарантују Влада Србије и председник Републике, лично? Чему то и зашто, осим ако, у овој фази индоктринације, иза које следи инквизија, Србијом већ нису загосподарили „трговци сумњом“, али не они сумњичави грађани са протеста, већ они хронично пришлепани за сваку власт, а сада акутно захефтани за „Покрет за бланко подршку Александру Вучићу за било шта о било чему он да одлучи“?

Чему и зашто сви ти специјални Врховникови експертски тимови, ако није реч о, по власт алармантним, подацима који стижу од Александра Губаша и његовог Архива јавних скупова.
Као што су ови: У пет места (Мионица, Осечина, Рековац, Богатић и Косјерић) на протесте је изашло више од петине локалног становништва, а у Мионици и више од трећине. Чак десет протеста против РТ-а који су, до сада, одржани у мањим местима ван Београда имало је четвероцифрен број учесника. Чак 20 од ових 28 протеста је, у погледу одзива локалног становништва, било веће од највећих протеста против насиља одржаних прошле године у Београду. У односу на број становника града у коме су одржани, 13 протеста је било пропорционално масовније и од 5. октобра 2000.

А, по власт најнепријатнија чињеница је да се проценат учешћа локалног становништва драматично повећава у случају мањих насеља која су ближе планираној зони рударења литијума, што говори да су страх и узнемиреност снажни мотиватори овако огромног одзива.
.   .   .
Да ли то, Врховник „зачикавањем опозивом“, не само да испипава пулс опозиције, него и, по узору на једног од својих претходника упамћеног по ономе „Нико не сме да вас бије (осим наше милиције)“ – тестира твз. контраметоду у обрачуну са својим истинским или замишљеним политичким противницима, а то је оно кад опозиција, као 1996, од њега тражи да призна пораз у 20 градова и општина, а он тврдоглаво неће, па неће, па после тромесечне блокаде Србије и претњи са Запада, опозицији да и дупло више од онога што је тражила.

То „више“ је да Врховник, уз властити „опозив“, противницима ископавања, већ до краја године, нуди чак и референдум о рударењу литијума!

А гаранцију за регуларност обе варијанте народног изјашњавања даје исти онај човек који није могао да обезбеди ни да минули избори (у децембру, па у јуну) буду „ваљани“, дакле – самопрокламовани Свевладар српски?! И то тако, што он и његови – исти они који већ годину и по неким буџацима скривају украдених 38.000 потписа грађана на петицији за забрану ископавања литијума - одређују и референдумско питање и броје референдумске одговоре!

О контраметоди, касније, али то што председник Републике нуди као „своју (политичку) главу“ у виду опозива, Устав и Закон о председнику Републике на чијем је челу – не (пре)познају?!
Члан 116 Устава каже да мандат председника Републике престаје истеком времена на које је изабран, оставком или разрешењем, а члан 118 вели да се председник Републике разрешава због повреде Устава, одлуком Народне скупштине, гласовима најмање две трећине народних посланика, с тим да поступак за разрешење може да покрене Народна скупштина, на предлог најмање једне трећине народних посланика. Но, да би разрешење уопште дошло на евентуални референдум, неопходно је да претходно Уставни суд донесе одлуку о „постојању повреде Устава од стране председника Републике“. А да ли стварно неко верује да овај и овакав састав Уставног некада, по било коме питању, хоће или сме да одлучи нешто што није по вољи Врховнику, па и то да ли је он, било где, било по чему и било када, повредио Устав?!

Да будемо (и) језички прецизни, Закон о председнику Републике предвиђа могућност за – не „опозив“ него „разрешење“. Зашто, ако већ инсистира на томе да жели да оде, председник не искористи члан 14 коју му даје могућност – оставке?!

Ако Уставни суд, што би било више него извесно, одлучи да председник Републике није повредио Устав, поступак за разрешење се обуставља.
.   .   .
Како је о овој контраметоди, као једној од Милошевићевих техологија опстанка на власти и давања вештачког дисања самоме себи, писао Видосав Стевановић у својој књизи  „Милошевић, један епитаф“ (Монтена, Београд, 2002):

„Ратом (у Босни) је провоцирао санкције које су, уместо да га оборе, помогле да некако преживи. Из тог рата се извукао поразом који је прогласио победом и миром којим је учврстио свој режим. Да би одржао постојеће стање, расписао је изборе у јесен 1996. Блокада медија је била потпуна. Као мировни џокер Запада, Милошевић се осећао безбедно и некажњиво. Његови европски и амерички партнери укинули су економске санкције управо у тренутку када му је то политички било неопходно. Неки западни листови су написали да је „међународна заједница гласала за Милошевића“...“

Када су се, после покушаја крађе изборне воље грађана на локалним изборима 1996, грађански и студентски протести, као епидемија, раширили Србијом, а демонстранти почели да захтевају и промену режима  - Милошевић је, опет, посегнуо за контраметодом. Покушао је најпре са десетинама контрапротеста по Србији, сличним онима из 1989, када су аутобусима и возовима грађани превожени из град у град.

Када је завршни контрамитинг, 26.12.1996, на Теразијама, претрпео фијаско, а само пуком срећом избегнут директан фронтални сукоб две Србије, Милошевићев режим се окреће новим контраметодама и покушава да преокреће ствари наопако. Стевановић је то дефинисао овако: „Ако не функционишу савезници, зашто не покушати са непријатељима, са оним који предводе све уморније људе на улицама, вуку их у круг и не показују им циљ. Вођи демостраната, и сами уплашени енергијом побуне коју су случајно пробудили, не траже ништа осим мало власти у неколико градова коју су добили на изборима. Не повећавају захтеве, не труде се да политички артикулишу незадовољство које се ваља иза њих. Не оспоравају велику власт, не поричу легитимност режима, Зар тиме не помажу колико могу и отворено пружају руку сарадње? Треба је прихватити...“

Нешто слично оном што гледамо данас: протестанти (само) траже забрану копања литијума; не оспоравају не само Врховника него ни његову извршну власт, траже само Ниш и забрану литијума.

Милошевић, у фебруару 1997, као некада Краљ Александар Ујединитељ, „свом драгом народу“, уместо „Обзнане“, даровао „лекс специјалис“, а опозиција прихватила „поклон“ и прекинула демонстрације!

Као што је опозиција, 2. јуна, уз претходну „малу помоћ пријатеља“ са Запада, изашла на изборе (и то поцепана) и легитимисала их, под Врховниковим изборним условима, иако је била на корак од прихватања сопствених изборних захтева!
.   .   .
У међувремену, Врховник је најавио: „Бићу „ђавољи адвокат“ да бих заштитио људе у долини Јадра!“

Што је, на несрећу, део његових пропагандних медијума схватио тако да ће председник свих грађана Србије, с обзиром да се, паралелно, номиновао и за волонтерског промотера ископавања литијума по сваку цену под немачким, тј. ничијим гаранцијама, схватио да то „ђавољи адвокат“ значи да ће председник пу-пу-пу, заступати интересе РТ-а?!
“Ђавољи адвокат“ је, у Католичкој цркви, у процесу канонизације (проглашења потенцијалног кандидата за свеца), нека врста „филтера на путу до небеса“. Канонизација изгледа као квази суђење, у коме предлагачи, али и други који имају право да присуствују овом процесу, бране „кандидата за свеца“ од напада и критике „тужиоца“ који се, колоквијално, зове “ђавољи адвокат“, пошто му је задатак да спречи исхитреност у доношењу одлуке, тако што оспорава тај предлог и говори против потенцијалног свеца баш како би то радио и сам Ђаво. Он је, заправо, једна врста скептика, службеног „закерала“, у том процесу, али је и он, само да се зна, што би рекли браћа Хрвати - „промицатељ“, тј. промотер вере, да не кажем - ископавања литијума са непостојећим немачким гаранцијама! 

Код нас се погрешно тумачи да је то неки неморални бескрупулозни адвокат који би, ако треба, бранио и црног ђавола или неки скупи, вешти и спосовни одвјетник који своје клијенте успева да ослободи и најтежих оптужби. 

РТ је, као транснационална, тј.глобална  компанија са седиштима у Лондону и Мелбурну, за ископавања по Африци, Азији и Латинској Америци, имао политичку, али и војну заштиту Британаца, али и САД, док за дебитантско ископавање литијума (РТ се у рударењу овог минерала до сада није окушао!) у Србији, већ има бланко подршку и одговарујући заштиту, не само Велике Британије, него и Немачке и Француске, тј. целе ЕУ!
Зашто је онда нашем Врховнику било потребно да се, на дан меморијала

Крајишницима (за шта треба да му се ода признање!) под насловом „Олуја је погром“, на новом стадиону „Лагатор“, у обновљеној лозничкој касарни, брани речима како „то није никакав његов контрамитинг“ контра противника ископавања литијума у Јадру? И да те имагинарне „непријатеље“ (“затуцане противнике напретка“) међу сопственим грађанима зачикава изазовом „хоће ли референдум у Лозници или хоће у целој Србији“, јер ће их он (кога то?) увек победити?
.   .   .
“Педесетих година прошлог века, дуванска индустрија је схватила да може да заштити свој производ бацањем сумње у науку и инсистирањем да су опасности од пушења недоказане.“, пишу, у својој књизи “Трговци сумњом”, Наоми Орескес и Ерик Конвеј.

Исти аутори констатују и ово: “Киселе кише, пасивно удисање дуванског дима, уништавање озона у стратосфери и глобално затопљавање – све су то стварни, постојећи проблеми. Стварно питање је како се с њима треба ухватити у коштац и на који начин их решити. Порицањем истине ти проблеми неће нестати.” Као у случају нашег млека са, накнадно правно дозвољеном, али у реалности 10 пута већом, по здравље опасном, количином афлатоксина.

Експлоататори фосилних горива својевремено су на апострофирање штетних последица коришћења ових енергената, одговорили издвајањем огромне своте ноца у кампању порицања климатских промена и производњу сумње у научни консензус о узроцима тих промена, а они наставили са упумпавањем угљендиоксида у атмосферу. Почели су да фалсификују научне тврдње, корумпирају неке научнике, повели пропагандно-дезинформативну кампању и хајку против непоткупљивих научника и медија.

Фосилна индустрија је прво уверавала јавност да климатске промене уопште не постоје; онда како нема доказа да људска активност подстиче глобално загрејавање; па, када више нису могли да негирају нешто што је очевидно, почели да тврде како фосилна горива немају алтернативу, због чега су, по њима, за загађење одговорни потрошачи који користе та горива?!
Стратегија чији је циљ, према ауторима „Трговаца сумњом“, производња сумње оспоравањем чињеница и научних открића пласирањем дезинформација у јавни простор – састоји се из пет корака. То су: иницирање и финансијска подршка оснивању „трустова мозгова” који окупљају научнике и “научнике” скептичне према научном консензусу; поткупљени научници и остали манипулатори производе “истраживања” чији налази иду на руку ономе ко их плаћа; потом се  “открића” тих научника користе као основа за лобистичке и пропагандне операције с циљем утицаја на јавне политике; четврти корак је организовање хајке на научнике који у јавности износе чињенице о штетности тих производа (нпр. цигарете или фосилна горива); а пети корак је онај када лобисти и пропагандисти, најпре, уверавају политичаре и јавност да њихови производи нису штетни, а када, на крају, ипак морају да прихвате фактичку стварност, мењају наратив и тврде да та индустрију не треба да се посебно регулише јер „одговорност за насталу штету ионако није на њима, већ на конзументима њихових производа“!?

Најпре се из тих безбројних (дез)информација бира известан број оних које, већ на прву лопту, изгледају забрињавајуће, застрашујуће, опомињуће или сумњиво. Затим се те пробране (дез)информације упакују у неки пакет који је уверљив, разумљив и једноставан, а који производи снажне емоције, уз то је и пригодан као неки медијски формат, наравно, спакован са сензационалистичком причом о некој спољној или домаћој групи злоћа (западне силе, домаћи хејтери и они из региона који не желе добро Србији, јер су љубоморни на њен свеукупни напредак) који профитирају од супротног става. Кад се корисници друштвених мрежа и конзументи медијских садржаја довољно избомбардују таквим „пакленим пакетићима“, они почну да верују да „ту сигурно има неке истине“. Истовремено, све друкчије информације и супротни ставови се потискују, сви други докази се одбацују као лажи које шире некакви „непријатељи“, тим пре што смо, као у нашем случају, већ увелико закорачили у индоктринарну фазу ове пролитијумске циклон кампање, у којој се у мозгове просечног грађанина свакодневно сврдла како „литијум нема алтернативу“.

Овај ментицид (испирање мозга), код тако индоктринираних људи, производи – тврди др Милош Бабић - емоције (бес, мржња, презир према слугама злих спољних група) које се могу искористити да се ти људи „окрену против сопствене државе или чак против властитог здравља“.

“Трговци сумњом”, документарни филм Роберта Кенера, бави се скептицима који оспоравају климатске промене - људима који „сеју сумњу и збуњују јавност у погледу науке о глобалном загревању јер су њихови циљеви супротни иницијативама да се заустави глобално загревање“.

Аутор филма истиче да, данас, нафтна индустрија плаћа те тзв. експерте за науку како би се стварала конфузију. “Као и у случају дувана, ти људи кажу – треба нам још студија, потребно је још времена или – одузимате нам слободу, или – изгубиће се радна места.”

Принцип производње и трговине сумњом своди се на то да професионални преваранти, политичари и остали манипулатори јавног мнења, пре свега, контролишу који ће то „подскуп свеукупног скупа информација“ доћи до већине људи да би се код њих произвела сумња у целину неке теме, идеје, области.
.   .   .
Учвршћивање вере, искорењивање јереси и сузбијање протестантизма – били су главни циљеви средњевековне инквизиције. Ова три „света“ циља као да су постављен и пред ову нашу пролитијумску суперћелијску кампању.

Дан после Мириног и Слобиног контрамитинга на Теразијама, у коментару „Утеривање страха“ (дневни лист „Демократија“, 27.12.1996), написао сам да је „ова власт јуче закорачила у последњу фазу комунистичке утопије која, ако се сећате класика марксизма, подразумева одумирање, то јест самоукидање државе“.

И, упитао сам: „Шта ли је имала за циљ демонстрација полицијске силе, уз трагикомично образложење да се жели обезбедити «нормално функционисање саобраћаја»? Испипавање пулса опозиције, утеривање страха колебљивцима, добро зезање неког бахатог команданта... или, далеко било, порука грађанима да је ова власт вечна, независно од народне воље?“
И констатовао: „То подсецање гране на којој седи, режим је учинио дефинитивним претварањем полиције у страначку гарду. Српски полицајци – ни криви ни дужни, јер им је тако објашњено – у уторак су изашли на београдске улице да чувају оне што су «за Србију», а јуче је требало да бране лопове из београдске леве коалиције који, упркос катастрофалном поразу, не желе да предају власт у престоници.“

Ништа од тога, наравно, не бих желео да се, 28 година после, понови у суботу која је пред нама, а која би, како тренутно ствари стоје, могла да буде „Пантелејданак – хајдучки састанак“. Овај народ то не заслужује. (www.pravda.rs, извор:

Остале текстове Цвијетина Милиојевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда