Пише: Петар Давидов
Моје стриктно лично мишљење о свему што се дешава у Паризу.
«Марк би лако одржао младим студенткињама предавање о абортусима или пешованима, али се при спомену тога постидео и поцрвенео...». (Клајв Стејплс Луис. „Најомраженија моћ“).
Луис, је аутор чувених „Хроника Нарније“, и написао је своју „Космичку трилогију“, из које је овај цитат, одмах после рата. Када су људи, суочени са адским ужасима нацизма, видели до чега доводи безусловно одбацивање …: одбацивање оног Имена, које је главног јунака навело да се постиди и поцрвени, аутор је имао савршену прилику да га чују. Луис дочарава читаоцу последице таквог стидљивог одрицања у својој књизи. Иако је књига фантастике, поредећи са нашом данашњицом, долазиш до закључка да је аутор доста благ у описима: наше време може дати такву „фору“ било којој болесној машти, да се нећеш веровати.
Мислим да је овде реч и о страху и о смеху, колико год чудно изгледала ова комбинација. Страх, не само да се говори – већ чак и да се мисли – о Христу срозава некада просвећене и културне народе, као и појединце у тим народима, до пећинског дивљаштава и људождерства. Да ли ћете се данас много продуховити и радовати култури и уметности, ако посетите некада хришћанске земљаме? У Великој Британији, на пример. У Немачкој. У Француској. Страх да будеш оно што јеси доводи до, по мом мишљењу, отвореног лудила.
Узгред, о Француској. Да-да: исто то што видимо на као Олимпијским на као неким играма. Дебилно „као“ овде је, нажалост, на свом месту: чини се да је игра дошла до краја. Шта би рекли гроф де Ла Фер и остали мускати, кад су постали сведоци онога што се дешавало у старој доброј Лутецији. Вероватно би се удружили и спријатељили са кардиналовим гардистима и заједничким снагама решили проблем учешћа „недовољног броја трансродних особа на спортском празнику“. Можда би им чак и миледи помогла, упркос својој склоности ка девијацијама.
Који год спорт да узмеш – свуда стид и срамота. Скандали – горе него у супермаркету на црни петак. И овде се обраћам важности смеха. Човеку је својствено да се смеје када види нешто ненормално, што излази (у случају Француске – агресивно излази) изван граница норме и нормалног. Та норма је, врло могуће, наслеђена од не баш сасвим лудих предака, али још увек постоји. И заиста, какву реакцију можемо очекивати када гледамо како се две/два тете/чике немилосрдно песниче на рингу, на пример? Једном сам гледао женску тучу у Немачкој – то је било уживање, уверавам вас.
Пливање? Триатлон? Одбојка? Лака атлетика?
О отварању ових Олимпијских игара мислим да не треба ни говорити – некаква религиозна екстаза самоуништења. И све то потпуно и крајње озбиљно. Здрав смех би брзо уништио сав тај ужас, али не: „Ми смо цивилизовани“. Па и није вам баш нека цивилизација, искрено речено.
Узгред, са таквим цивилизацијама, и њиховим просветитељским напорима, човечанство се много пута већ сусретало. И увек, апсолутно увек, ти напори су доводили до разарања – самих цивилизација, народа, држава, култура. Попут Вавилона, Асирије, Египта, Рима, Константинопоља. А и Содоме и Гоморе. Такође је било веома озбиљна државна заједница – чак су и без виза путовали једни код других на родно неутралним коњима и магарцима. Ипак, у вези коња нисам сигуран.
Оно што се данас дешава у некада „belle France“, као и у остатку Европе, изазива, са једне стране, наравно, сузе. Гледамо како у заборав одлазе Егзипери, Честертон, Гете и Шилер – и буде нам тешко и тужно. С друге опет стране, понављам, појављује се смех. Не, није то злуради осмејак, већ одбрамбена реакција на отворен и вулгаран разврат. Другим речима: „људи, ви сте, наравно, слободни да радите шта хоћете, али мени,овај ваш циркус са коњима не треба. А и коња ми је жао.
Остале текстове овог аутора можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Правда
