Пише: Митрополит ФИЛАРЕТ (Вознесенски)
На целој земаљској кугли, међу свим створењима која је насељавају, само човек има појам о моралу. Сви знају да људски поступци могу бити добри – или лоши, или добри – или зли, морално позитивни – или морално негативни (неморални). Са овим представама о моралу, човек се неупоредиво разликује од свих животиња. Животиње се понашају инстинктивно, својствено својој природи, или онако како су научене, на пример, дресуром. Али, оне немају представу о моралном или неморалном и зато се о њиховим поступцима не може судити са становишта морала.
Како се може разликовати морално-добро од морално-лошег? Разлика је направљена према посебном моралном закону који је нама, људима, дат од Бога. Овај морални закон, овај глас Божји у човековој души, осећамо у дубини наше свести, и зове се савест. Савест је темељ људског морала. Човек који никада није послушао своју савест и уљуљкао је, заглушио њен глас лажима и мраком упорног греха, често се назива несавесним. Такве упорне грешнике Реч Божија назива људима спаљене савести (1 Тим. 4, 2); њихово духовно стање је изузетно опасно и може бити погубно за њихове душе.
Када човек слуша глас своје савести, он види да та савест њему говори, пре свега, као судија, строг и непоткупљив, оцењујући све његове поступке и искуства. И често се дешава да одређени поступак изгледа користан човеку или изазива одобравање других, док у дубини своје душе овај човек чује глас савести: „То није добро, то је грех…“
У тесној вези са овим, савест у људској души делује и као законодавац. Сви они морални захтеви са којима се суочава човекова душа при сваком свесном деловању (на пример: чини добро, буди истинољубив, не кради, итд.), су управо норме, захтеви, рецепти саме савести. И њен глас нас учи како треба и како не треба да се понашамо. На крају, савест делује у човеку и као награђивач. То се дешава када, поступивши добро, осетимо мир и спокој у души, и обрнуто, након што смо сагрешили, осетимо прекоре своје савести. Ти прекори савести понекад се претварају у страшне душевне муке и патње и могу човека довести до очајања или губитка душевног мира, уколико дубоким и искреним покајањем не поврати мир и спокојство у своју савест… (види Пушкинов монолог Похлепног витеза и Бориса Годунова, такође „Злочин и казна“, Достојевског).
Подразумева се да је човек морално одговоран само за оне радње које чини, прво, свесно, а друго, имајући слободу при вршењу ових радњи. Тек тада се преузима морална одговорност за неки поступак, и тек тада се, како кажу, човеку приписује као прекршај, похвала или осуда. Насупрот томе, људи који нису свесни природе својих поступака (одојчад, људи лишени разума итд.) или они који су принуђени да их почине против своје воље – сматрају се неурачунљивим и нису одговорни за те поступке. У доба прогона хришћана, пагани-мучитељи стављали су тамјан мученицима на длан, држећи га над огњем свог жртвеника. Мучитељи су рачунали на то да мученик неће издржати ватру, да ће померити прсте (или повући руку) и да ће тамјан пасти у ватру. Истина, обично су исповедници вере били толико духовно чврсти, да су радије палили своје прсте него испуштали тамјан; али чак и да су га испустили – ко би могао рећи да су принели жртву идолу? Подразумева се да се пијанци не могу сматрати неурачунљивим, јер су почели да пију у нормалном и трезвеном стању, знајући добро последице опијања. Због тога се у неким земљама северне Европе за извршење кривичног дела у пијаном стању кажњава двоструко: 1) за опијање и 2) са само кривично дело.
Несумњиво, морални закон се мора признати као урођен човечанству, односно уграђен у саму природу човека. О томе сведочи несумњива универзалност представе о моралу у човечанству. Наравно, само потреба за моралом може се препознати као урођена, као нека врста моралног инстинкта, али не и отворени и јасни морални појмови и идеје. Овако јасни морални појмови и идеје развијају се у човеку делом кроз васпитање и утицај претходних генерација, а највише на основу религиозног осећања. Зато, груби пагани имају ниже, грубље, ружније моралне стандарде од нас хришћана, који знамо и верујемо у Истинитог Бога – Онога који је морални закон ставио у човекову душу, и кроз овај закон управља читавим његовим животом и делатношћу.
Извор: Светосавље.орг
