„Ти преговори су сваки пут померали позицију косметских Албанаца, тако да се увек говорило о неком проблему који Аљбин Курти направио, ширећи свој утицај и према северу Косова, и онда се говори о томе“, наводи он.
Када су, на наговор Београда, полицајци изашли из институција, Курти је довео некакву квази администрацију и запечатио оно што је Вучић започео, подсећа.
На питање зашто је амбасадор Србије у Подгорици отишао председнику Скупштине Црне Горе са шест захтева (избори, повратак полицајаца, тужиоца и судија у службу привремених институција, формирање ЗСО, ослобађање свих Срба који су из политичких разлога ухапшени, питање блокаде увоза робе из централне Србије), Самарџић каже да су ти захтеви – са овом политиком – мртво слово на папиру.
„И међународно присуство на Косову и албанска влада имају доброг саговорника у Вучићу. Он овде има драматичну причу, али не пружа никакав отпор. Овде се не ради о захтевима, већ како ће се Србија сад поставити према одређеним проблемима. Те захтеве неће нико прихватити, амбасадори ће причати како ће се то решити дијалогом. Тај дијалог не само да нема никакве користи за Србе и за Србију, него како која рунда преговора – то Србима на Косову горе“, додаје.
Преговори, саветује, не треба да теку, већ да се прекину док се не врати стање од пре нпр. годину дана које је Курти мењао својим агресивним акцијама.
„Други могући потез јесте да Србија реципрочним мерама не допусти албанским камионима да иду из Косова кроз Србију. Наредни корак може бити једнострани излазак из првог Брисевског споразума. Бечка конвенција о угорном праву каже ако се не спроводе одлуке, норме и одредбе из међународних уговора, не постоји ситуација као када се уговарало и свака страна може да се повуче. Видите, Заједница српских општина 11 година није остварена. Нема државе у свету која такав уговор не би прекинула једнострано“, истиче он.
Србија мора активно да игра, да би остале стране почеле да је поштују, наводи.
На питање да ли би то угрозило косовске Србе, он наводи да су косовски Срби су у рукама косовских Албанаца и међународних страна.
„Ако међународне снаге њих не штите, постоји још један начин како би српска страна морала да реагоје. Она би морала да им предложи помоћ, асистенцију у послу коју они не раде, у заштити Срба. То би могли да раде српски полицајци… То је нешто да би померило ствар са мртве тачке. Ми идемо смером ка потпуном поразу. Треба још неколико ствари да се ураде по француско-немачком споразуму и да се доведе ствар до краја. Да се потпише тзв. обавезујући правилни документ о нормализацији односа. То је де јуре признање. Ако се то уради, Косово је де јуре независно, Срби су у потпуности у рукама Албанаца, међународна заједница или западни актери ће се повући одатле“, предвиђа Самарџић.
Циљ Албанаца, посебно Куртија, јесте избацивање Срба са тог простора, наводи Самарџић.
„Кад имате такав сценарио, ви не требате да се бојите. Није битно да ли би Албанци то схватили као претњу, јер ви сте држава. Вучић је играо за своју страну. Он је све дао, ништа није добио. Тај хазард он не би чинио према својој приватној својини и према својој породици, али је то радио према држави. Али свеједно, стоји на папиру да заједница Српских општина треба да се организује. Ако то није осварено, ви знате да потпуно идете у амби са тиме. Срби ће за пет, 10 година сви изаћи са Косова“, каже професор ФПН у пензији.
Питање је да ли је Куртиу довољно и то, истиче.
„Курти има неку другу идеју у својој глави. Он је великоалбанац, хоџиста по идеолошком профилу и себе види као будућег вођу албанске нације као целине, без обзира на границе. Тако да није немогуће да би и после тог де јуре признања ствар била доста проблематична, пре свега имајући у виду да он стано подсреткује Албанце у две општине на југу Србије, да стално захтевају нешто што иначе имају или нешто што не могу да имају зато што су мањина“, каже он.
Док Курти има маневарски простор, српски маневарски простор се сужава и могу се избројити дани када ће се ствар завршити до краја.
„Ово што ја говорим је нешто што би то спречило, без обзира што би гунђали и у Бриселу, и у Вашинтуну, али ви са пуним правом то радите, не кршећи ни споразуме који су потписани, а посебно не Резолуцију 1244 и многе међународне акте који дају гаранције за много тога када су у питању и заштита мањина, и људска права. Ми смо овде навикли на ту пасивност и нико не размишља да се мора водити на врло активна политика у овом случају сад према Бриселу и Вашингтону“, казао је он.
Самарџић додаје да је из ове приче Вучић искључио Русију и пре рата у Украјини.
„Он никад није тражио да у тим преговорима постоји да је и руска страна, због неке светске равнотеже тог питања које није локално. Мислим да Вучић нема не капацитета, него нема простора да то учини, јер он је иза себе порушио све мостове и ушао је дубоко у обећања и обавезе према Западу, а они то не праштају“, закључио је Самарџић.
Коментаришући недавне изјаве председника и најаве важних саопштења, Самарџић истиче да Вучић „важна саопштења даје мање-више сваки дан“.
„Међутим, с обзиром да иза њега стоји једно тешко недело – јер он је део државе предао другима – тешко да он може да окрене нови лист. Ова политика је довела до овог стања на Косову и Метохији, она не може ништа да уради, не треба очекивати да ћемо у 72 часа да чути неку ствар. Проблем код председника је што он прича, а не ради. Он води једну изразито реактивну, пасивну политику Косова и Метохије„, наводи Слободан Самарџић.
Александар Вучић, оцењује, следи оно што му се налаже из Брисела и Вашингтона.
Извор: Н1
